Синагога у Ади је саграђена 1896. године и постојала је до 1973. године, када је срушена.

Јевреји су живели на територији Аде од 1790. године, а постоји евиденција да је 1813. године у Ади живело тринаест јеврејских породица. Тада је рабин био Арон Акер (преминуо 1837. године) и сачуване су белешке о постојању молитвеног дома.

Од 1860. године Јеврејска општина је са 250 чланова попримила ортодоксни карактер, а рабин је био Елиезер Мордехај Вебер.

Изградња синагоге у центру града завршена је 1896. године када јеврејска заједница обухвата 400 чланова. Рабин је био Јакоб Прагер, председник Јеврејске општине био је Давид Адлер, а секретар Адолф Бек. Синагога је садржала 100 места за мушкарце у приземљу и 100 седишта за жене на галерији. Била је увучена наспрам улице и ограђена зиданом оградом са декоративним елементима од кованог гвожђа. У дворишту се налазила и зграда која је функционисала као зимски храм, будући да се могла загревати. У њој су се одржавале и приредбе. Недалеко од синагоге, у другој улици подигнути су зграда за клање живине (шактерај), шактеров дом и ритуално купатило (микве), а прекопута се налазила просторија за учење (хедер). Јеврејска школа је била изграђена засебно, и последњи учитељ био је Мавро Фишер. Веома побожни Јевреји нису обављали молитве у синагоги, већ су користили посебан молитвени дом у склопу једне породичне куће у улици у којој се данас налази зграда Општине. Последњи рабин Јеврејске општине био је Давид Хофман.

Синагога је оштећена 1944. године, током Другог светског рата, а Јевреји су депортовани из Аде. Након рата је реновирана, а уз њу је постављен споменик жртвама Холокауста, који је 1948. године, пред исељење Јевреја у Израел премештен на јеврејско гробље.

Од педесетих година 20. века, у Ади су живеле само једна или две јеврејске породице, али оне нису живеле посебно религиозним животом, због чега је јеврејски храм запао у веома запуштено стање. Прозори су били поломљени, дрвеће је расло у згради, и претварала се готово у депонију смећа. Село Ада је у то време било сиромашно, па су позвали Српску јеврејску заједницу са седиштем у Београду да реши судбину синагоге. Они су одговорили да немају финансијских средстава да је одржавају, па су је предали селу Ада. Општинско веће је 11. фебруара 1971. године издало наредбу којом се грађевинско-комунално јавно предузеће овлашћује да сруши синагогу у Лењиновој улици и на њеном месту да се изгради стамбена зграда, што је убрзо и учињено. Од синагоге данас није остало готово ништа опипљиво, јер је грађевински материјал од рушења коришћен за изградњу других зграда. Остала је само метална розета и део коване гвоздене ограде која је окруживала синагогу.

мини|Меморијална плоча на фасади зграде која је подигнута на месту некадашње синагоге. Поводом педесетогодишњице од депортације ађанских (бачких) Јевреја, 18.06.1994. године је постављена спомен-плоча на фасади зграде у Лењиновој улици 8А, која је изграђена на месту некадашње синагоге. Тројезична плоча – са мађарским, српским и хебрејским натписима сведочи о постојању синагоге текстом „1790-1973 / Ту је стајала синагога / 18. VI 1994.”

Од четрнаест синагога које су биле подигнуте на територији Бачке, до данас је опстала једино Суботичка.

Прву кућу са поткровним собама у Ади саградио је богати Јеврејин др Пал Семере. Апотека и складишта налазили су се у приземљу, док су станови били на спрату (зграда данашње продавнице Уно и кинеске робе). Неколико великих компанија било је под јеврејском контролом, као што су Хубертов млин, фабрика кишобрана Брин (зграда некадашње продавнице намештаја) итд. Када је антисемитизам порастао после Првог светског рата, деца јеврејског порекла су често бивала претучена на путу до школе. Ова деца су се окупљала у Хубертовом млину, где је Хуберт увек слао старијег дечака са собом да чува млађе. До 1940. године број Јевреја се смањио на само четири стотине који су остали у Ади, од којих су три четвртине страдале у Холокаусту.

Референце

Ада Ада