Масакр у затвору Радогошч био је масовно убиство које су починили Нијемци над скоро 1.500 Пољака затворених у полицијском затвору Радогошч у Лођу. Масакр се догодио у ноћи између 17. и 18. јануара 1945. године, неколико десетина сати прије него што је Црвена армија заузела Лођ.

Затвор Радогошч

thumb|Плоча посвећена мученицима из Радогошча, Трг слободе (Лођ) У просторијама текстилне фабрике Михала Глејзера (у улици Краковска 55, сада улица Лишћаста 17), Нијемци су око 10. новембра 1939. године основали транзитни логор. Крајем децембра 1939. године премјештен је у већу, оближњу фабрику Самуела Абеа, на раскрсници тадашњег Згежовог пута (сада Згерска улица) и улице генерала Ј. Совинског. Оснивање логора повезано је са масовним хапшењима која су Нијемци спроводили у Лођу и Лођском округу у јесен 1939. године у оквиру своје Интелигенцијске акције. Ова хапшења су првенствено била усмјерена на интелигенцију и познате друштвено-политичке и економске активисте. Од октобра 1939. па све до најмање 1. јула 1940. године, фабрика Самуела Абеа, поред затворске и логорске функције, служила је и као логор за пресељење Пољака из региона Вартеланд.

Дана 1. јула 1940. године, транзитни логор је претворен у „Проширени полицијски затвор, Радогошч“ (њем.: Erweitertes Polizeigefängnis, Radegast) за мушкарце. Затвореници су одатле слати у друге затворе (Сјерадз, Ленчица или Вјелуњ), казнене радне логоре (најчешће Остров Вјелкополски) или концентрационе логоре (Маутхаузен-Гусен, Аушвиц, Дахау). Сваког дана је тамо умирао најмање један човек од глади, болести и злостављања од стране затворског особља.

Масакар Како се Источни фронт приближавао, Вилхелм Копе, виши СС и полицијски командант у Генералној гувернерству, издао је 20. јула 1944. године наређење о евакуацији или убиству затвореника у градовима којима се приближила Црвена армија. У упутству је било наведено да затвореници не могу бити ослобођени.

На основу ове наредбе, у Генералној гувернеранцији је почињено најмање неколико масакра у затворима (највећи у Лублинском замку). Вјероватно је на основу Копеове наредбе — јер слична наредба није пронађена за територије укључене у Трећи рајх, укључујући и Вартеланд — слична наредба издата у Лођу. Према послератној истрази, сви затвореници у затворима у Лођу требало је да буду убијени у Радогошћу; свакако су жене из затвора у Гдањској улици 13 убијене у Радогошчу.Јанина Михович, „Затвор у Гдањској улици (1939–1945.) у свјетлу исказа бивших затвореница“, „Лођски годишњак“, 1969, књ. XII (XVI), стр. 152.

У то вријеме, око 1.500 мушкараца је било затворено у Радогошчу (Пољаци, руски ратни заробљеници, па чак и Нијемци).

У ноћи између 17. и 18. јануара 1945. године, послије поноћи, Нијемци су ушли у ћелије у приземљу и започели масакр бајонетима и хицима из пиштоља. Након што су побили све у приземљу, прешли су на трећи спрат. Тамо су наредили окупљање затвореника, којима је наређено да трче доле у ​​двориште. Митраљез је постављен на степенице, спреман за паљбу, и почео је да пуца када су се појавили први затвореници. Неки од њих су се окренули, а затим су их дочекали стражари. Нијемци су затим потрчали на други и први спрат како би што прије извршили погубљења. На трећем спрату је остала група затвореника који су преживјели масакр. Видјевши џелате како се приближавају, напали су их циглама и комадима дасака. Изненађени Нијемци су побјегли низ степенице.

Суочени са отпором затвореника, првенствено у одјељењу на другом спрату, џелати су одлучили да заврше масакр спаљивањем главне затворске зграде. У том тренутку, отприлике половина затвореника је вјероватно још увек била жива, мада су неки били мање или више повријеђени. Паљевина се догодила у раним јутарњим часовима 18. јануара. Читава затворска зграда је брзо захваћена пламеном. Затвореници који су покушавали да побјегну суочили су се са мецима џелата. Неки су покушали да се попну на кров и скакали су на сусједне кровове, док се неколицина склонила у резервоар за воду на посљедњем спрату степеништа. Од скоро 1.500 затвореника, приближно 30 је преживјело.

Масакр је погодио и десетак дјечака из логора у улици Пшемислова у Лођу, за које је боравак у затвору послужио као почетна тачка за премјештај на друго мјесто. Налазили су се у соби на трећем спрату. Сви су били међу првима који су погинули када је у тој соби почело убиство затвореника.Zeznanie z 6 II 1979 Rafała Żarneckiego, jednego z ocalałych z masakry w śledztwie Okręgowej Komisji Badania Zbrodni Hitlerowskich w Łodzi, sygn. Ds. 67/67, k. 2945.

Након што је Црвена армија ушла у Лођ 19. јануара 1945. године, мало ко од становника Лођа није био у Радогошчу и био свједок посљедица злочина. Неки су били једноставно радознали, други су тражили своје вољене.

Мјесец дана, становници Лођа су тражили пепео тражећи остатке својих вољених. Мало тијела је идентификовано. Дана 28. фебруара 1945. године, остаци убијених су сахрањени у двије масовне гробнице на оближњем гробљу Светог Рока.

Годинама касније, на основу различитих извора, Музеј традиције независности у Лођу, огранак „Радогошч“, саставио је списак жртава, који садржи преко 1.200 имена.

Преживјели масакра Тачан број жртава овог масакра остаје непознат. Процјењује се да је око 1.500 мушкараца могло погинути. Око 30 их је преживјело. Када је Окружни истражни суд, Дистрикт III, у Лођу покренуо истрагу о паљењу затвора у Радогошчу 24. октобра 1945. године, предсејдница судија, С. Кшижановска, идентификовала је и интервјуисала првих 13 преживхелих масакра:, Łódź 1949,. Блотницки Феликс, Брзозовски Феликс (или Францишек), Фенглер Стефан, Јаблонски Станислав, Једрисиак Леонард, Ниедзвиедзки Едвард, Павлак Игнаци, Совиак Адам, Шмаја Антони, Уршулак Адам, Заребски Францишек, Зијелински Јозеф.

У наредним годинама, Окружна комисија за истраживање нацистичких злочина у Пољској, у својој истрази о затвору Радогошч (реф. Ds. 67/67), утврдила је сљедећа имена: Станислав Дабровски,„Głos Robotniczy”, 9 I 1985, nr 7, s. 1.Tego pamięć nie zatrze, „Dziennik Łódzki”, 9 I 1985, nr 7, s. 1, 2. Тадеуш Дила, Конрад Саламон, Францишек Јушчак, Болеслав Вцисло, Францисзек Зарембски, Хенрик Молка

У јануару 1985. године, на позив градских власти, посљедњи живи прежјивели масакра дошли су у Лођ. На састанку у ТВП студију у Лођу, добили су „Почасне значке града Лођа“ од тадашњег градоначелника града Јозефа Нијевиадомског. Били су то: Францишек Брзозовски, Станислав Дабровски, Тадеуш Дила, Стефан Фенглер, Конрад Саламон, Францишек Јушчаак, Болелав Вцисло, Францишек Зарембски, Хенрик Молка, као и Рафал Звеарнецки из Опатовека.

Након рата Командант затвора, поручник полиције Валтер Пелцхаузен, појавио се пред пољским судом у Лођу у септембру 1947. године и осуђен је на смрт. Казна је извршена 1. марта 1948. године.

Мјесто бившег затвора је препознато као мјесто сјећања на борбу и мучеништво пољског народа у првим недјељама након завршетка њемачке окупације. Међутим, процес његовог претварања у маузолеј, упркос разним владиним акцијама и друштвеним иницијативама предузетим у наредним годинама, спроведен је тек на захтјев Михалине Татарковне-Мајковске, тадашње прве секретарке Лођског комитета Пољске уједињене радничке партије.

Његово свечано откривање одржано је 9. септембра 1961. године. Маузолеј је у то вријеме обухватао само двориште, изгорјелу зграду и простор испред маузолеја. Његова два главна елемента су симболична надгробна хумка унутар изгорјеле затворске зграде, на којој је постављен црни мермерни саркофаг са натписом: „Овдје лежимо, убијени уочи слободе. Ватра је однијела наша имена и тијела, живимо само у вашим сјећањима. Нека се таква нехумана смрт никада више не понови“, и 30 метара висок „Радогошчов торањ“ постављен испред улаза у имање.

Дана 19. јануара 1976. године, у приземљу маузолеја, у предратној фабрици, касније затвору (као огранак Музеја традиција независности у Лођу), отворена је стална музејска поставка. Она приказује историју затвора у Радогошчу и њемачку окупацију Лођа од 1939. до 1945. године.muzeumtradycji.pl.

Године 1990., поред саркофага је подигнут крст висок неколико метара као вјерски израз мучеништва оних који су тамо били затворени.

Информације о списку наводних жртава јануарског масакра (приближно 1.230 имена) могу се наћи на веб страници Музеја традиција независности у Лођу, огранак у Радогошчу.

Види још Масакр у замку Лублин Масакр у затвору Мокотов Масакри у затворима НКВД-а 1941. године Слоњск

Напомене

Референце

Литература

„Kurier Popularny” [Лођ], 12 IX 1947, nr 248, s. 2 (извјештај о околностима преживљавања током суђења В. Пелцхаузену) „Kurier Popularny” [Лођ], 12 IX 1947, nr 250, s. 2 (извјештај о околностима преживљавања током суђења В. Пелцхаузену) „Ilustrowany Kurier Polski” [Лођ], 13 IX 1947, nr 250, s. 5 (извјештај о околностима преживљавања током суђења В. Пелцхаузену) „Zbrodnia w Radogoszczu”, документарни филм Михала Валчака (TVP Łódź), z 1979 r. (са изјавама преживјелих масакра који су још увијек били живи у то вријеме, нпр. Рафал Жарнецки)

Спољашње везе Затвор у Радогошчу - Документарни филм вјероватно снимљен 20. јануара 1945. године, са погледом на још увијек тињајуће рушевине затвора у Радогошчу и нетачном информацијом о демонстрацијама у Радогошчу, које су заправо биле са мисе код зида изгорјелог затвора 28. јануара 1945. године. Извор - Пољска филмска хроника Сахрана жртава нацизма - Филм са сахране жртава 28. фебруара 1945. године. Извор - Пољска филмска хроника

Категорија:Немачки злочини у Другом светском рату Масакр у затвору Радогошч Категорија:Покољи Категорија:Етничко чишћење Категорија:Историја Лођа током Другог светског рата