Битка за Шибеник била је оружани сукоб између Југословенске народне армије, коју је подржавала Српска аутономна област Крајина коју су основали Срби у Хрватској, и Хрватске народне гарде, коју је подржавала хрватска полиција. Битка се водила северно и западно од града Шибеника, у Хрватској, од 16. до 22. септембра 1991. године, током Хрватског рата за независност. Првобитна наређења ЈНА била су да се ослободи хрватске опсаде њихових касарни у граду и изолује регион Далмације од остатка Хрватске. Напредовање ЈНА подржавали су Југословенско ратно ваздухопловство и Југословенска морнарица.
Борбе су престале након хрватског контранапада који је потиснуо ЈНА са предграђа Шибеника. Иако су Југословени изгубили део територије, посебно око града Дрниша, североисточно од Шибеника, ЗНГ је заузела неколико објеката ЈНА и Југословенске морнарице у граду, укључујући десетине ратних бродова и неколико обалских артиљеријских батерија. Заробљене батерије су коришћене за подршку одбрани града. Гарнизон ЈНА у Шибенику је евакуисан након споразума између хрватских званичника и ЈНА, изузев неколико релативно мањих положаја ЈНА у граду које је заузела ЗНГ.
Борбе између септембра – октобра проузроковале су смрт три хрватска војника и седам цивила, као и више од стотину рањених. ЈНА је бомбардовала Шибеник, оштетивши бројне објекте, укључујући катедралу Светог Јакова, која је на листи светске баштине УНЕСКО-а. Њујорк тајмс је оценио бомбардовање као део прорачунатих напада на хрватску баштину. Артиљеријско бомбардовање града настављено је током наредних 100 дана.
Позадина Године 1990, након изборног пораза владе Социјалистичке Републике Хрватске, етничке тензије су се погоршале. Југословенска народна армија (ЈНА) је конфисковала оружје хрватске Територијалне одбране како би минимизирала отпор. Дана 17. августа, тензије су ескалирале у отворену побуну хрватских Срба, усредсређену на претежно српско насељена подручја далматинског залеђа око Книна, делове Лике, Кордуна, Бановине и источне Хрватске, углавном подстакнуту сећањима Срба на геноцид којем су били изложени у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата и њиховом резултирајућом неспремношћу да буду мањине у независној Хрватској.
Након два неуспешна покушаја Србије, уз подршку Црне Горе и српских покрајина Војводине и Косова, да добије одобрење Председништва Југославије за операцију ЈНА ради разоружавања хрватских снага безбедности у јануару 1991. године, и бескрвног окршаја између српских побуњеника и хрватске специјалне полиције у марту, сама ЈНА, уз подршку Србије и њених савезника, затражила је од савезног Председништва да јој да ратна овлашћења и прогласи ванредно стање. Захтев је одбијен 15. марта, а ЈНА је дошла под контролу председника Србије Слободана Милошевића. Милошевић, преферирајући кампању за проширење Србије него за очување Југославије, јавно је запретио да ће ЈНА заменити српском војском и изјавио да више не признаје ауторитет савезног Председништва. Претња је навела ЈНА да постепено одустане од планова за очување Југославије у корист проширења Србије. До краја месеца, сукоб је ескалирао до првих жртава. ЈНА се умешала, подржавајући побуњенике и спречавајући хрватску полицију да интервенише. Почетком априла, вође српске побуне у Хрватској изјавиле су своју намеру да интегришу подручје под својом контролом, које је хрватска влада сматрала отцепљеним регионом са Србијом.
Почетком 1991. године, Хрватска није имала редовну војску. У настојању да ојача своју одбрану, Хрватска је удвостручила број полицијског особља на око 20.000. Најефикаснији део снага било је 3.000 специјалних полицајаца, распоређених у дванаест батаљона који су усвојили организацију војних јединица. Поред тога, постојало је 9.000 – 10.000 регионално организованих резервних полицајаца. Резервни полицајци су били распоређени у 16 батаљона и 10 чета, али резервним снагама је недостајало оружје. У мају је хрватска влада одговорила формирањем Хрватске националне гарде, али је њен развој био отежан ембаргом Уједињених нација на оружје уведеним у септембру 1991.
Увод До краја јуна и током јула, северна Далмација је била место свакодневних оружаних окршаја, али не и стварних борби. Ипак, све већи интензитет сукоба у региону и другде у Хрватској довео је до тога да градски званичници припремају склоништа од бомби у Задру. Власти САО Крајине позвале су три јединице Територијалне одбране у залеђу Задра 11. јула, дан након још једне смртоносне пуцњаве на патролу Хрватске полиције у околини Задра, док је 9. (кнински) корпус ЈНА регрутовао локално српско становништво у Бенковцу како би ојачао своје редове до краја месеца. Крајем јула, паравојна група, коју је предводио Миро Барешић и која је формално била потчињена хрватском Министарству одбране, извршила је неколико саботажа у области Бенковца. 1. августа, Хрватска је распоредила два батаљона 4. гардијске бригаде ЗНГ у Крушево код Обровца. Два дана касније, упустили су се у борбу против Територијалне одбране и полицијских снага САО Крајине, што је био први такав ангажман у Хрватском рату за независност у региону. Дана 26. августа, 9. (Кнински) корпус ЈНА отворено је стао на страну снага САО Крајине док су заједнички нападале Кијево, протерујући све Хрвате из села. Још један значајан пораз за Хрватску у региону било је заузимање Масленичког моста од стране ЈНА 11. септембра. Тиме је прекинута последња копнена друмска веза између Далмације и остатка Хрватске. Од 11. до 13. септембра, напад у области Скрадина прекинуо је снабдевање водом и струјом Шибеника.
Дана 14. септембра, ЗНГ и хрватска полиција блокирале су и прекинуле комуналне услуге свим објектима ЈНА који су се налазили на територији под хрватском контролом, започињући битку за касарну. Овим потезом блокирана су 33 велика гарнизона ЈНА у Хрватској и бројни мањи објекти, укључујући граничне прелазе, складишта оружја и муниције. Блокада је приморала ЈНА да измени своју планирану кампању у Хрватској како би се прилагодила новом развоју догађаја. Истог дана, хрватске снаге су заузеле обалску артиљеријску батерију на острву Жирје, након што је виши наредник ЈНА Жељко Балтић, командант батерије, променио верност. Батерија се састојала од дванаест топова Ансалдо 90/53 који су некада били део наоружања италијанског бојног брода Виторио Венето.
Борбени ред Планирана кампања ЈНА укључивала је напредовање у подручју Шибеника од стране 9. (Книнског) корпуса, који је имао задатак да изолује Далмацију од остатка Хрватске. Како је био потпуно мобилисан и припремљен за распоређивање, корпус је 16. септембра започео операције против ЗНГ. Његов главни правац напада био је усмерен ка Водицама, уз подршку напредовању ка Задру, Дрнишу и Сињу. Продор је био осмишљен да створи повољне околности за напад на Задар, Шибеник и Сплит. Уз подршку батаљона тенкова М-84 нивоа корпуса и Територијалне одбране САО Крајине, 221. механизована бригада ЈНА (без свог батаљона тенкова Т-34) била је ангажована на главној оси напада. Секундарно напредовање, ка Биограду на Мору на десном крилу, било је додељено 180. механизованој бригади, уз подршку оклопног батаљона уклоњеног из 221. бригаде, 557. мешовитог противтенковског артиљеријског пука и Територијалне одбране САО Крајине. Офанзивну подршку пружали су 9. мешовити артиљеријски пук и 9. батаљон војне полиције. 221. бригадом је командовао пуковник Борислав Ђукић. Елементи 46. партизанске дивизије, изведене из 24. (Крагујевачког) корпуса, такође су пружали подршку корпусу. Гарнизон ЈНА у шибенској касарни укључивао је 11. пешадијску бригаду маринаца — једну од ретких јединица које су редовно одржаване у пуној борбеној готовости.
Супротстављајући се ЈНА, 113. пешадијска бригада ЗНГ, под командом Миливоја Петковића, бранила је град Шибеник заједно са полицијским снагама, под општом контролом шибенског кризног центра на челу са Јосипом Јурасом. 4. батаљон 113. пешадијске бригаде, под командом Јосипа Јукице, као и 4. батаљон 4. гардијске бригаде, под командом Ивана Зелића, бранили су подручје Дрниша, 25 километара североисточно од Шибеника, уз подршку чете полиције. 4. батаљон 4. гардијске бригаде, који је бројао 600 војника, представљао је најјачу јединицу ЗНГ у том подручју, док хрватски извори процењују да је ЈНА распоредила око 1.500 војника против Дрниша. 20. септембра, све хрватске борбене трупе у подручју Дрниша биле су потчињене Луки Вујићу. Западну обалу реке Крке и прилазе Водицама контролисао је 3. батаљон 113. пешадијске бригаде. Иако је лако наоружање било довољно за наоружавање дела батаљона у једном тренутку, батаљон није имао тешко наоружање.
Ток битке десно|мини|300x300п|Ситуација у северној Далмацији, јануар 1992. Офанзива је почела у 16:00 часова (по локалном времену) 16. септембра. На левом крилу, ЈНА је напредовала ка Дрнишу, заузевши села Маљково и Кричке и пресекавши пут Дрниш−Сплит, источно од реке Крке. На супротној обали реке, ЈНА је напредовала ка Водицама и Шибенику, претећи граду са запада, достигавши западну страну пруге од Шибенички мост на Јадранској магистрали. Напредовање је било толико брзо да је одсекло 1. чету 3. батаљона 113. пешадијске бригаде ЗНГ од остатка снага ЗНГ. Тог дана, ЗНГ је заузео топ обалска артиљеријска батерија код села Зечево. До 17. септембра, командант 9. (книнског) корпуса ЈНА, генерал-мајор Владимир Вуковић, изменио је почетни план распоређивања, због снажног отпора ЗНГ и хрватске полиције, ослањајући се на насељена места и карактеристике терена како би задржали снаге ЈНА северно од Водица. Промене су укључивале преусмеравање дела снага на директан напад на Дрниш и Сињ, док је остатак нападачких снага одмарао. Југословенска морнарица је започела блокаду Шибеника и целе хрватске јадранске обале.
У ноћи између 17. и 18. септембра, ЈНА је добила наређење да зароби и уништи снаге ЗНГ у Дрнишу и подручју Миљевачке висоравни, док држи положаје освојене на другим местима. Ујутру је ЈНА наставила офанзиву према Водицама, на десном крилу напада, док је ЗНГ напустила Дрниш и повукла се у село Унешић. Дана 19. септембра, ЗНГ је заробила топ Обалска артиљеријска батерија ЈНА на острву Смоквица и касарна „Крушчица“ код Рогознице. Оружје преузето из заузете касарне, пошиљка примљена из Госпића након заузимања објеката ЈНА у граду, као и употреба заробљених артиљеријских оруђа, значајно су побољшали могућности ЗНГ. Напредовање ЈНА јужно од Дрниша је ефикасно заустављено тог дана, након три успешне заседе ЗНГ у Унешићу, Паковом Селу и јужно од Житнића.
Наређења ЈНА су поново промењена 20. септембра, када су наређења 9. корпуса ЈНА (Книн) замењена наређењем Војно-поморског округа, које је издао вицеадмирал Миле Кандић, да корпус преоријентише снаге ЈНА северно од Водица ка Шибенику и Сплиту. То је захтевало прелазак Шибенског моста преко реке Крке. Напредовање ка истоку уз непосредну ваздушну подршку Југословенског ратноморства није успело и коштало је ратно ваздухопловство четири авиона које је оборио ЗНГ. Дана 22. септембра, хрватски контранапад, уз подршку недавно стечене артиљерије, потиснуо је ЈНА са моста до 10:00 часова, продужавајући мостобран који је контролисао ЗНГ до подручја Гаћелеза, 9 километара северозападно. Четири топа Жирјанске батерије коришћена су као противтенковски топови у подршци контранападу.
Дана 22. септембра, хрватске снаге су заузеле касарну ЈНА „Кулине“ у самом Шибенику, заједно са 15 бродова Југословенске ратне морнарице који су тамо били стационирани. Према речима савезног секретара за народну одбрану, хрватске снаге су користиле сузавац током напада на поморске објекте. Поред тога, 19 бродова који су били у различитим фазама ремонта заробљено је у бродоградилишту „Велимир Шкорпик“. Бродови, који су чинили приближно четвртину имовине Југословенске морнарице, укључивали су: Владо Ћетковић (RTOP-402) и брзи јуришни чамац класе Кончар (преименован у касније), Велимир Шкорпик (РЧ-310) ракетни чамац класе Оса, торпедни чамац класе Партизан ИИ (ТЧ-222) Шершен и Биоково (ПЧ-171), Цер (ПЧ-180) и Дурмитор (ПЧ-181) Мирна боац класе патро.