Самуило Цариградски (), право име Скарлатос Ханцерис (Σκαρλατος Χαντζερης; 1700 — 10. мај 1775), био је васељенски патријарх Цариграда у периоду 1763–1768 и 1773–1774.

Биографија Рођен је 1700. године у Цариграду. Студирао је у Великој школи народа. У младости је рукоположен за ђакона, а касније је постао архиђакон патријарха Пајсија II Цариградског. Изабран је за митрополита деркоског 1731. године, а за васељенског патријарха 24. маја 1763. године, иако је сматрао да је престар за ову позицију.

Током свог патријаршије, био је заокупљен финансијама Патријаршије. Ограничио је трошкове, обуздао прикупљање средстава и процесију „диска“ пет пута годишње и укинуо је стару навику да свештеници и јеромонаси прилажу Патријаршији прилоге у натури (животиње, јаја итд.). Ојачао је образовање и обновио ауторитет Патријаршије. Године 1767. Самуило је укинуо аутокефалност пећко - охридских архиепископа, чија је јурисдикција обухватала велике области Македоније, Епира, Тесалије, Албаније и Србије, и поново их ставио под јурисдикцију Цариградске патријаршије.

На друштвеном нивоу, Самуило је негодовао против „ропства жене“ и говорио против институције мираза и комерцијалног венчања.Λόγοι πατριωτικοί απλοσύνθετοι, για τη σκλαβιά της γυναίκας και για το χαλασμό του γένους, στηλιτευτικοί της προίκας και τον εμπορικού γάμου, κηρυγμένοι στα 1767 από τον πατριάρχη Σαμουήλ Χαντζερή, φανερωμένοι στα λογοτεχνικά μας κι αποκαταστημένοι από τον Γ. Βαλέτα, έκδ. Βιβλία Πηγής, Αθήνα 1948. Одлучио је да подели патријаршијски печат на четири дела, од којих су три дата синодским јерарсима. На тај начин је нагласио синодски административни систем Патријаршије, према којем постоји заједничка одговорност и арбитрарност Патријарха је ограничена.

Његови радикални поступци изазвали су реакције, које су дошле до тога да је био приморан да поднесе оставку 5. новембра 1768. године. Прогнан је у Велику лавру на Светој Гори, али је 1770. године убедио османску владу да му дозволи да се врати у своју резиденцију у Тарабији. Након оставке Теодосија II Цариградског, Синод је поново изабрао Самуила за патријарха, против његове воље, 17. новембра 1773. године.

Ова друга патријаршија трајала је око годину дана. Током ње покушао је да реши питање „Коливада“, заузевши оштрији став од свог претходника. 24. децембра 1774. године поново је протеран на Свету Гору, а касније на Хејбелијаду, где је умро 10. маја 1775. године. Сахрањен је у цркви Светог Николе у Хејбелијади.Ακύλα Μήλλα, Ο ιερός ναός του αγίου Νικολάου . Прича се да је племкиња Роксандра Караца била Самуилова љубавница.Σταματόπουλος Τάκης, Ο εσωτερικός αγώνας, εκδόσεις Κάλβος, τόμος Α΄, σελ. 152.

Напомене и референце

Библиографија

Οικουμενικο Πατριαρχειο . Бакоурос, Василеиос, Ο Οικουμενικος Πατριαρχης Σαμουηλ Α΄ Χαντζερης ο βυζαντιος ο βυζαντιος: εργο του (1700–1775): εκκλησιαστικος ανθρωπισμος - νεοελληνικος διαφωτις, Пх99.

Категорија:Рођени 1700. Категорија:Умрли 1775. Категорија:Васељенски патријарси Категорија:Пећка патријаршија Категорија:Охридска архиепископија Категорија:Странице са непрегледаним преводима