Комунистички ставови према ЛГБТ правима су се радикално променили у 21. веку. У 19. и 20. веку, комунистичке партије и марксистичко-лењинистичке државе имале су различите ставове о ЛГБТ правима; неке западне и источне партије биле су међу првим политичким партијама које су подржале ЛГБТ права, док су друге, посебно Совјетски Савез, неке од његових чланица Источног блока, и комунистичке нације Источне Азије, оштро прогониле припаднике ЛГБТ заједнице (посебно геј мушкарце).
Историја Марксизам Рана историја Комунистички лидери и интелектуалци заузимали су различите ставове по питању ЛГБТ права. Карл Маркс и Фридрих Енгелс су врло мало говорили о сексуалности.
Encyclopedia of Homosexuality, други том, недвосмислен је у погледу става Маркса и Енгелса о хомосексуалности, наводећи: „Нема сумње да су, колико су уопште размишљали о томе, Маркс и Енгелс били лично хомофобични, као што показује оштра преписка из 1869. године о Жану Батисти фон Швајцеру, немачком социјалистичком ривалу. Швајцер је био ухапшен у парку због оптужбе за неморал, а Маркс и Енгелс не само да су одбили да се придруже комитету који га је бранио, већ су прибегли најјефтинијем облику тоалетног хумора у својим приватним коментарима о афери.” Иако је Маркс хвалио Швајцерову снагу и енергију, и Маркс и Енгелс су га сматрали превише амбициозним.
Један од првих важних политичара који се јавно залагао за геј права био је немачки марксиста и суоснивач Социјалдемократске партије Немачке, Аугуст Бебел. Иако је Бебел лично сматрао истополне везе „противприродним”, био је међу потписницима петиције Магнуса Хиршфелда из Научно-хуманитарног комитета за укидање Параграфа 175 из немачког кривичног законика. Предлог закона поднет Рајхстагу 1898. године подржала је само мањина из Социјалдемократске партије Немачке предвођена Бебелом. Међу осталим потписницима био је и марксистички теоретичар Карл Кауцки.
Године 1895, марксистички теоретичар Едуард Бернштајн из Социјалдемократске партије Немачке написао је одбрану Оскара Вајлда (који је био на суђењу због хомосексуалног понашања) у часопису Die Neue Zeit, материјалистичку критику друштвених ставова о питању сексуалности. Међу осталим аргументима, навео је да је карактеризација хомосексуалности као „неприродне” неприкладна, преферирајући уместо тога „није уобичајено”. Током Вајмарске републике, Комунистичка партија Немачке придружила се социјалдемократама у подршци напорима да се легализују приватни хомосексуални односи између одраслих особа које на то пристају. Ситуација са ЛГБТ правима у раној руској комунистичкој влади била је донекле мешовита. Комунистичка партија Совјетске Русије укинула је све законе донете пре 1917. године, укључујући и оне који се односе на сексуалност. Године 1917, совјетска влада је такође декриминализовала хомосексуалност, а каснији совјетски кривични законик из 1920-их изоставио је криминализацију некомерцијалне истополне сексуалности између одраслих особа које на то пристају у приватности. Сексуална револуција у Русији, памфлет на четири странице из 1923. године који је написао , забележио је да је совјетски закон после 1917. године сматрао геј сексуалне праксе делом нормалног људског сексуалног понашања и није их криминализовао, јер су сва питања секса била приватна ствар. Међутим, изван Руске СФСР и Украјинске ССР, хомосексуалност је остала кривично дело у појединим совјетским републикама 1920-их (посебно у совјетским републикама централне Азије са доминантним муслиманским становништвом), а совјетска политика је често била недоследна у погледу остваривања хомосексуалних права и шире правне/социјалне једнакости за хомосексуалне особе. Званична совјетска политика о хомосексуалности 1920-их такође је варирала: од правне и социјалне толеранције према хомосексуалцима и хомосексуалности до државних покушаја да се хомосексуалност класификује као ментални поремећај. Године 1933, Члан 121 је додат кривичном законику Совјетског Савеза, који је мушку хомосексуалност учинио злочином кажњивим до пет година затвора са тешким радом. Тачан разлог за Члан 121 је предмет расправе међу историчарима. Неколико званичних владиних изјава о закону тежило је да поистовети хомосексуалност са педофилијом и било је повезано са веровањем да се хомосексуалност практикује само међу фашистима или аристократијом. Закон је остао на снази све до распада Совјетског Савеза; укинула га је Руска Федерација 1993. године.
ЛГБТ особе и чланство у комунистичкој партији Геј мушкарцима је понекад било ускраћено чланство или су били избачени из комунистичких партија широм света током 20. века, пошто је већина комунистичких партија следила друштвене преседане које је поставио СССР. Међутим, то није увек био случај у западном свету.
Значајни ЛГБТ+ чланови комунистичких партија укључују: Карл-Гинтер Хајмсот (немачки политичар) – члан и Нацистичке партије и касније Комунистичка партија Немачке (КПД).. In: Hergemöller, Mann, стр. 332, датум уласка 1. мај 1933. је највероватније нетачан. Наставио је да доставља информације тајној служби КПД и након што су нацисти преузели власт. Убијен током Ноћи дугих ножева.У вези са белешком на индексу НСДАП: Hergemöller, Mann, Хари Вајт (британски марксиста и отворени критичар криминализације хомосексуалности у Совјетском Савезу 1934. године, кога је Јосиф Стаљин одбацио као „идиота и дегенерика” као одговор на његово писмо у којем се залагао за укидање дотичног закона) – члан Комунистичке партије Велике Британије. Фрида Кало (мексичка сликарка и политичка и друштвена активисткиња) – чланица Мексичке комунистичке партије. Хари Хеј (активиста за геј права, заговорник радника, активиста за грађанска права америчких староседелаца, оснивач Друштва Mattachine, суоснивач ЛА Фронта за ослобођење гејева и присталица North American Man/Boy Love Association, групе за заговарање педерастије) – члан Комунистичке партије САД. Лесли Фајнберг (активисткиња за права трансродних и лезбијских особа, самопроглашена „антирасистичка белкиња, радничка класа, секуларна Јеврејка, трансродна, лезбијка, жена, револуционарна комунисткиња.”) – чланица Партије радничког света. Марк Аштон (оснивач Лезбијки и гејева који подржавају рударе и заговорник ЛГБТК права) – члан Комунистичке партије Велике Британије. Георгиј Чичерин - Први народни комесар за спољне послове СССР-а и члан Комунистичке партије Совјетског Савеза.
Повезивање комунизма са хомосексуалношћу од стране антикомуниста
Фраза „сексуални бољшевизам” настала је у Вајмарској Немачкој 1920-их година од стране пастора Лудвига Хопеа из Берлина као општији израз осуде разузданости. Када је Нацистичка Немачка настала након неуспеха вајмарске владе, нацисти су користили термин „сексуални бољшевизам” да би означили перципирану сексуалну дегенерацију, посебно хомосексуалност.
Повезивање фашизма са хомосексуалношћу од стране комуниста
Почетком 1920-их, лидери западних комунистичких партија ширили су став да су пораст хомосексуалности и отворена расправа о хомосексуалности узроковани капитализмом „у самртним грчевима”. По њиховом мишљењу, хомосексуалност би нестала.
Након Хитлеровог преузимања власти (), марксистички интелектуалци су повезивали фашизам са хомосексуалношћу.
Догађаји који су довели до повезивања комунизма са хомосексуалношћу Напредак лекара, психолога и социјалних радника у арену људске сексуалности током вајмарске ере (као и феминистички покрет) изнео је на видело различите теорије завере, посебно међу конзервативнијим деловима друштва, у вези са комунизмом и хомосексуалношћу. Сваки облик сексуалне револуције био је исмеван као промискуитет и сматран је узроком пораста полно преносивих болести. Одговор оних који су се противили „сексуалном бољшевизму” био је промовисање еугенике и породичних вредности.
Постоје специфични догађаји за које glbtq.com („енциклопедија геј, лезбијске, бисексуалне, трансродне и квир културе”) тврди да су допринели повезивању комунизма са хомосексуалношћу у Сједињеним Државама: На пример, 1948. године, Витакер Чејмберс, уредник и писац у часопису Тајм и бивши члан Комунистичке партије и курир у совјетском шпијунском ланцу који се инфилтрирао у америчку владу, оптужио је Алџера Хиса, шефа Карнегијеве задужбине за међународни мир, за кривоклетство и, имплицитно, за совјетску шпијунажу. Огромна медијска покривеност скандала наговештавала је да је Чејмберс био заљубљен у Хиса, успостављајући везу између комунизма и хомосексуалности. Чејмберс је био исувише вољан да ојача ову везу, изјављујући ФБИ-у да су његове хомосексуалне активности престале чим је напустио Комунистичку партију. Поред тога, бекство у Совјетски Савез 1951. године геј британских шпијуна Гаја Берџеса и Доналда Маклина такође је допринело јачању асоцијације хомосексуалности и издаје у јавној свести.
Хладни рат
Током врхунца Макартијеве ере (крајем 1940-их и почетком 1950-их), амерички сенатор Џозеф Макарти сматрао је хомосексуалност и комунизам претњама „америчком начину живота”; у оба случаја, „повезивање са болешћу и обољењима пружало је средства за легитимисање изолације од утицајне омладине.” Хомосексуалност је директно повезивана са безбедносним проблемима, и више државних службеника је отпуштено због своје сексуалне оријентације него због тога што су били левичарски или комунистички политички опредељени. Џорџ Чонси је приметио да је „авет невидљивог хомосексуалца, попут авета невидљивог комунисте, прогањао Америку Хладног рата,” а хомосексуалност (и хомосексуалци) су стално називани не само болешћу, већ и инвазијом, попут перципиране опасности од комунизма.
Макарти је често користио оптужбе за хомосексуалност као тактику клеветања у својој антикомунистичкој кампањи, често комбинујући Другу црвену панику са страхом од лаванде. Једном приликом је отишао толико далеко да је новинарима изјавио: „Ако желите да будете против Макартија, момци, морате бити или комуниста или педерчина.” Неки историчари тврде да је, повезујући комунизам и хомосексуалност са психолошком нестабилношћу, Макарти користио тактику кривице по асоцијацији ако су недостајали докази за комунистичку активност.
Сенатор Кенет Вери је слично покушао да успостави везу између хомосексуалности и антинационализма. У интервјуу са Максом Лернером рекао је: „Тешко можете одвојити хомосексуалце од субверзиваца.” Касније у истом интервјуу повукао је црту између патриотских Американаца и геј мушкараца: „Али гледајте, Лернер, обојица смо Американци, зар не? Ја кажем, хајде да избацимо те типове [скривене геј мушкарце на владиним позицијама] из владе.”
Везе између група за геј права и радикалних левичара нису биле само плод маште демагога. Друштво Mattachine, једна од најранијих група за геј права у Сједињеним Државама, основао је Хари Хеј, бивши члан Комунистичке партије САД, који је избачен из групе за геј права коју је основао због својих веза са партијом. Познати бивши комуниста и бивши совјетски агент Витакер Чејмберс је значајно провео своје време у левичарском подземљу упуштајући се и у хомосексуалне и у хетеросексуалне афере, али је своје везе држао у тајности пошто су његови комунистички сарадници презирали хомосексуалност. Чејмберс се касније моногамно оженио пацифистичком сликарком Естер Шемиц и радио као новинар и уредник.
Модерно доба
Од средине 1970-их, већина комунистичких партија у западном свету почела је да усваја хомосексуална права као део своје платформе. Неке комунистичке партије, као што су Комунистичка партија Грчке и Комунистичка партија Руске Федерације, одбациле су овај потез и настављају да промовишу хомофобичне политике.
Комунистичка партија Грчке је гласала против Закона о грађанским партнерствима који је предложила Сириза, одговарајући да ће се „формирањем социјалистичко-комунистичког друштва, несумњиво формирати нови тип партнерства — релативно стабилна хетеросексуална веза и репродукција”. Штавише, Комунистичка партија Руске Федерације и њен лидер Генадиј Зјуганов подржали су руски закон о геј пропаганди.
ЛГБТ права по комунистичким партијама Аустрија