Метаболички синдром (МС), синдром X, синдром инсулинске резистенције или Ривенов синдром  је клиничко стање у којем неколико међусобно повезаних фактора доприноси повећању могућности развоја болести циркулаторног система и шећерна болести. Разликује се од метаболичких поремећаја који су ретка генетска стања.

Особе које имају метаболички синдром обично имају тело у облику јабуке, што значи да имају шири струк и носе доста тежине око стомака. Насупрот овоимособама сматра се да особе са телом у облику крушке, које нсе већи део тежине око кукова и имају ужи струк немају повећан ризик од дијабетеса, срчаних обољења и других компликација метаболичког синдрома.

У овом синдрому присутне су различите метаболичке абнормалности, као што су централна гојазност, дислипидемија, инсулинска резистенција, артеријска хипертензија и ендотелна дисфункција.  

Метаболички синдром обухвата скуп кардиоваскуларних фактора ризика који се међусобно преплићу и стварају један вишеструки фактор ризика за атеросклеротску болест,  што такође произилази из извештаја Националног програма за образовање о холестеролу или NCEP који га је првенствено повезао са високим нивоима LDL холестерола, да би тек касније, друге студије поставиле темеље за потрагу за заједничким имениоцем који лежи у основи етиологије овог скупа симптома.

Преваленција синдрома је веома варијабилна, јер зависи од старости, етничке припадности, различитих степена гојазности и предиспозиције за развој дијабетес мелитуса типа 2. У западним земљама, као што су Европа и Сједињене Америчке Државе, преко 35% људи старијих од педесет година (или сваки трећи становник) пати од метаболичког синдрома, са већом заступљеношћу жена него мушкараца.

Повећање преваленције гојазности у свету доводи до повећања кардиоваскуларних догађаја и са њима повезане смртности у виду пандемије, са којом ниједан здравствени систем не би био спреман да се суочи и да се носи са овом здравственом ванредном ситуацијом.  Одговор на овај проблем налази се у тачним информацијама и у промоцији контроле телесне тежине и физичке активности у општој популацији, а пре свегса кроз промовисање кампања за подизање свести и улагање у превентивну медицину, једину која може да помогне у промени погрешних животних навика код особа које су у ризику, а и код оних које то тренутно нису.

Епидемиологија мини|Кардиоваскуларни ризик повезан са телесном тежином Преваленција метаболичког синдрома може варирати у зависности од варијабли које се разматрају, као што су старост, пол, раса и начин живота.  Када се користе критеријуми Светске здравствене организације ( СЗО ), преваленција синдрома варира од 2 до 15% у зависности од популације и старости, али се у Сједињеним Државама процењује на око 22%, у распону од ниских 6,7% код особа старости од 20 до 43 године, до 43,5% код особа старијих од 60 година. Међутим, користећи дефиницију метаболичког синдрома Међународне федерације за дијабетес (IDF) и Националног програма за едукацију о холестеролу , преваленција синдрома се процењује на преко 30% у Сједињеним Државама, али, ако користимо критеријуме Панела за лечење одраслих , преваленција се процењује на око 22%.  Све ово може деловати контрадикторно, али у стварности је јасан пример како фактори који одређују синдром и њихове повезаности могу довести до тако различитих резултата: метаболички синдром је скуп кардиометаболичких фактора ризика повезаних са повећаним ризиком од вишеструких хроничних болести , укључујући неоплазме и кардиоваскуларне болести .  У предметном истраживању резултати за процењене периоде били су следећи:

Код одраслих особа старијих од 18 година, предвиђа се да је преваленција метаболичког синдрома порасла за више од 35% од 1988-1994. до 2007-2012. године, повећавајући се са 25,3% на 34,2%, У периоду 2007–2012, црнци нехиспанског порекла имали су мању вероватноћу да оболе од метаболичког синдрома у односу на беле мушкарце нехиспанског порекла ( однос шанси (OR), 0,77; 95% интервал поверења (CI), 0,66–0,89). Међутим, црнкиње нехиспанског порекла имале су већу вероватноћу да буду погођене него беле жене нехиспанског порекла (OR, 1,20; 95% CI, 1,02–1,40); Низак ниво образовања (OR, 1,56; 95% CI, 1,32–1,84) и старија старост (OR, 1,73; 95% CI, 1,67–1,80) били су независно повезани са повећаним ризиком од метаболичког синдрома у петогодишњем периоду 2007–2012.

У Европи, преваленција метаболичког синдрома код деце креће се од 33% у Уједињеном Краљевству до 27% и 9% у Турској и Мађарској , респективно . У Шпанији, друга студија је показала да је преваленција 17-18% код педијатријске популације са умереном гојазношћу.  Недавна мета-анализа која садржи студије објављене од 2008. до 2014. године, спроведене на азијској и европској популацији , потврђује да је етиологија метаболичког синдрома код деце повезана са дугорочним утицајем који се развија од ране фазе живота и указује да је рана интервенција неопходна и за прекомерну тежину и за гојазност: ови резултати би могли да усмере медицинско особље посвећено деци да препозна ризик у раном детињству и да спроведе превентивну интервенцију.

Етиологија Иако је тачна етиологија МС непозната, све више се сматра да је она мултифакторска.  Најчешћи фактори су прекомерна тежина и/или гојазност (посебно андроидна гојазност са централном адипозношћу), генетски фактори,  инсулинска резистенција и дијабетес мелитус типа 2,  седентарни начин живота  и поодмакла старост. Бројни системски инфламаторни маркери, укључујући Ц-реактивни протеин, који су често повишени, фибриноген , интерлеукин 6 , фактор туморске некрозе алфа (TNF-α) и други.

Ендотелна дисфункција , која кроз хиперпермеабилност артеријског зида омогућава пролазак ЛДЛ-а у интиму артерија (сматра се да покреће инфламаторни одговор, који је појачан пратећим метаболичким синдромом), вероватно је механизам који је највише укључен у атерогенезу.

У једној пољској студији (2013), примећена је повећана учесталост фактора ризика за метаболички синдром код испитаника са БМИ на горњој граници нормалног распона (18,5–24,9 кг/м² ) . Да би се идентификовали метаболички гојазни испитаници , али са нормалном тежином, било је неопходно проверити обим струка (≥ 94 цм код мушкараца; ≥ 80 цм код жена) у случајевима где је БМИ прелазио 22,5 код жена и 23,8 код мушкараца, јер су вредности ван норме биле индикација за даља истраживања како би се пронашли други фактори ризика.  

Америчка студија из 2012. године слично је истакла да различити фактори начина живота могу играти важну улогу у развоју метаболичког синдрома код особа нормалне телесне тежине у поређењу са гојазним и да се код метаболички здравих испитаника гојазност не може сматрати окидајућим стањем.

Патогенеза У патогенези метаболичког синдрома могу се идентификовати и егзогене и ендогене факторе који међусобно делују.

Егзогени фактори Гојазност је свакако најважнији егзогени фактор, али седентарни начин живота и исхрана богата масним киселинама и једноставним шећерима доприносе погоршању клиничке слике. Као што је већ назначено у епидемиологији , повећање преваленције синдрома у свету  је секундарно у односу на повећање гојазности, заправо је директно пропорционално њему.

Масно ткиво ослобађа неестерификоване масне киселине (НЕФА) , које се, ако су у вишку, акумулирају у мишићима и јетри , подстичући инсулинску резистенцију  и ова промена свакако предиспонира развој метаболичког синдрома.  Повећање интрацелуларних масних киселина , односно неких њихових метаболита , доприноси настанку инсулинске резистенције , ометајући интрацелуларне путеве преноса инсулинског сигнала.  Метаболити се акумулирају у облику триглицерида , а њихово повећање подстиче производњу проинфламаторних цитокина .

Штавише, код особа са прекомерном тежином, масно ткиво је нападнуто макрофагима ; неки истраживачи претпостављају да активирани макрофаги могу повећати производњу цитокина , који заузврат могу бити укључени у инсулинску резистенцију.  Висцерална масноћа тако постаје место хроничне инфламаторне реакције ниског интензитета, при чему се неке супстанце ослобађају из масног ткива: фактор туморске некрозе , различити инфламаторни цитокини , Ц-реактивни протеин , инхибитор фибринолизе PAI-1 . Адипоцити такође производе неке хормоне: лептин  и адипонектин , [  само овај други изгледа има заштитну улогу у развоју инсулинске резистенције .  Механизми путем којих би адипонектин обављао своју заштитну улогу се још увек детаљно проучавају и истражују.

Ендогени фактори: ендогена метаболичка осетљивост Ендогени фактори укључују, поред инсулинске резистенције , ендокрине промене и генетске промене : оне су генерално груписане под термином „метаболичка осетљивост“. У ствари, да би се синдром манифестовао, мора бити присутна одређена индивидуална осетљивост, чак и ако се прелазак на потпуно развијен метаболички синдром генерално не дешава у одсуству гојазности.  Не развијају сви гојазни пацијенти метаболички синдром, то би се десило зато што не показују сви субјекти исту ендогену осетљивост.  Укључени су различити фактори: пре свега дисфункција масног ткива, затим генетски облици инсулинске резистенције и разне ендокрине промене.

Међу доприносећим узроцима, најважнији је дисфункција висцералног масног ткива , посебно дефицит поткожног масног ткива , који се у свом најтежем облику назива липодистрофија .  У овом случају, таложење масти се јавља у ектопичним областима , као што су јетра и мишићи: ова ситуација доводи до тешког метаболичког синдрома. Могуће дисфункције унутар адипоцита могу допринети променама у дистрибуцији масти.

Коначно, метаболичке разлике између два пола могу представљати предиспонирајуће факторе: жене са синдромом полицистичних јајника и особе погођене променама кортизола су предиспониране за овај синдром.

Терапија Лечење метаболичког синдрома обично подразумева промене у начину живота и примену лекова са циљем да се:

смрша, побољша инсулинска резистенцију и снизи ниво глукозе у крви побољша ниво холестерола, снизи крвни притисак.

Компликације Метаболички синдром повећава шансе за:

кардиоваскуларне болести,

дијабетес типа 2,

неалкохолну масну болест јетре,

остеоартритис,

гихт,

неке облике карцинома

Понекад може утицати на плодност.

Прогноза Особе са метаболичким синдромом имају повећан дугорочни ризик од развоја срчаних обољења, дијабетеса типа 2, можданог удара, болести бубрега и лошег снабдевања крвљу у ногама.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Метаболички поремећаји Категорија:Ендокрине болести Категорија:Медицинска стања везана за гојазност Категорија:Синдроми који утичу на ендокрини систем