Битка за Петрињу био је војни сукоб између САО Крајине коју је подржавала Југословенска народна армија и локална Територијална одбрана, против Хрватске народне гарде (ЗНГ) и хрватских полицајаца, током рата у Хрватској. Борбе су се водиле од 2. септембра до заузимања Петриње 21. септембра 1991.
Позадина Године 1990, етничке тензије између Срба и Хрвата су се погоршале након изборног пораза владе Социјалистичке Републике Хрватске од Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Југословенска народна армија (ЈНА) одузела Територијалну одбрану Хрватске (ТО) оружје како би се минимизирао отпор. Дана 17. августа, тензије су ескалирале у отворену побуну хрватских Срба, усредсређену на претежно српски насељена подручја далматинског залеђа око Книна (приближно 60 километара североисточно од Сплита), делове Лике, Кордуна, Баније и источне Хрватске. У јануару 1991. године, Србија, уз подршку Црне Горе и српских покрајина Војводине и Косова, безуспешно је покушала да добије одобрење Председништва Југославије за операцију ЈНА ради разоружавања хрватских снага безбедности. Захтев је одбијен, а бескрвни окршај између српских побуњеника и хрватске специјалне полиције у марту подстакао је саму ЈНА да затражи од савезног председника да јој да ратна овлашћења и прогласи ванредно стање. Иако је захтев подржала Србија и њени савезници, захтев ЈНА је одбијен 15. марта. Српски председник Слободан Милошевић је преферирао кампању за проширење Србије него за очување Југославије са Хрватском као федералном јединицом, јавно је претио да ће ЈНА заменити српском војском и изјавио да више не признаје ауторитет савезног председништва. Претња је навела ЈНА да одустане од планова за очување Југославије у корист проширења Србије, јер је ЈНА дошла под Милошевићеву контролу. До краја марта, сукоб је ескалирао првим жртвама. Почетком априла, вође српске побуне у Хрватској изјавиле су своју намеру да споје подручја под својом контролом са Србијом. Влада Хрватске их је сматрала сепаратистичким регионима.
Почетком 1991. године, Хрватска није имала редовну војску. Да би ојачала своју одбрану, Хрватска је удвостручила број полицајаца на око 20.000. Најефикаснији део хрватских полицијских снага била је специјална полиција од 3.000 људи, коју је чинило дванаест батаљона организованих по војном принципу. Такође је било 9.000–10.000 регионално организованих резервних полицајаца у 16 батаљона и 10 чета, али им је недостајало оружје. Као одговор на погоршање ситуације, хрватска влада је основала Хрватску народну гарду (ЗНГ) у мају проширењем специјалних полицијских батаљона у четири потпуно професионалне гардијске бригаде. Под контролом Министарства одбране и под командом пензионисаног генерала ЈНА Мартина Шпегеља, четири гардијске бригаде су бројале приближно 8.000 војника. Резервни састав полиције, такође проширен на 40.000, припојен је ЗНГ и реорганизован у 19 бригада и 14 самосталних батаљона. Гардијске бригаде су биле једине јединице ЗНГ које су биле потпуно опремљене лаким наоружањем; широм ЗНГ је недостајало теже наоружање и постојала је лоша структура командовања и контроле изнад нивоа бригаде. Несташица тешког наоружања била је толико озбиљна да је ЗНГ прибегла коришћењу оружја из Другог светског рата узетог из музеја и филмских студија. У то време, хрватски фонд оружја састојао се од 30.000 комада лаког наоружања купљеног у иностранству и 15.000 комада које је раније било у власништву полиције. Да би се заменио губитак људства у гардијским бригадама, формирана је нова специјална полиција од 10.000 људи.
Битка У Петрињи се прије битке налазило преко 1.500 хрватских војника и полицајаца.
Борбе су избиле 2. септембра. Петрињу је напала ТО Српска Крајина из свог тенковског гарнизона под командом Слободана Тарбуке.
Дана 2, 16. и 21. септембра 1991. године, командант ТО Српске Крајине Слободан Тарбук, наредио је неселективно гранатирање цивилних насељених подручја Петриње, како би одвратио снаге ЗНГ од приближавања касарни „Васиљ Гаћеша“. Ови напади су проузроковали велику штету приватним кућама, предузећима и двема црквама, а уз то је дошло и до цивилних жртава. Најсмртоноснији напад догодио се 16. септембра 1991. године, када је Тарбук наредио минобацачки напад на цивиле у Петрињи, у којем је пет цивила погинуло, а 13 је повређено. Дана 16. септембра, група од 25 хрватских војника и полицајаца МУП-а покушала је да се преда припадницима ТО Српске Крајине и милицији Крајине у Вили Гавриловић, угоститељском објекту који је постојао пред ратним временом. Након разоружања, 25 ратних заробљеника је погубљено. ЗНГ је 18. септембра из центра Петриње покренула жесток минобацачки напад на касарну ЈНА „Васиљ Гаћеша“, приликом чега је један војник рањен. Следећег дана, на касарну су бачене још две гранате. Овом акцијом ЗНГ је потпуно увукла ЈНА у ову борбу. Битка за Петрињу наставила је се 21. септембра. До краја дана ЈНА и ТО Крајина сламају последњу одбрану ЗНГ. Након пада Петриње, Хрватски цивили, војници и полицајци се повлаче преко реке Купе према Сиску.
Последице Битка за Петрињу 1995.
Упркос обећавајућем почетку целокупне операције Олује, њене појединачне компоненте су имале проблема. Загребачки корпусни округ се одмах суочио са потешкоћама када је започео „Олују-1“. Изгубивши доступност елитних јединица специјалне полиције МУП-а, које су требале да предводе напад на Петрињу док је 2. гардијска бригада заобилазила 1. генерал Басарац је одлучио да измени свој план напада. Очигледно је наредио 2. гардијској бригади да изврши директан напад на Петрињу уместо да следи првобитни план да опколи град. Супротстављена 31. пешадијска бригада СВК била је добро припремљена за фронтални напад, њени противтенковски топови су уништили неколико тенкова ХВ на прилазима Петрињи и спречили пешадију да заузме било какво значајно упориште у граду. Домобранске и резервне пешадијске трупе, којима је недостајала дисциплина и мотивација Гарде, показали су се невољним да покушају да се пробију до Петриње, остављајући 2. гардијску дивизију да поднесе највећи терет борби. Резултат је био готово тренутни слом нападачке мисије.
Захваљујући енергичној одбрани српских бораца у Петрињи, ХВ умјесто 4. августа, улази у Петрињу 6-тог, што је дало времена да Банијски корпус извуче 90% технике у Републику Српску. Хрватски извори говоре да је ХВ на Банији имала најтеже губитке, чак 90 погинулих војника у првом дану операције и два погинула команданта, Предрага Матановића и команданта 2. бојне ''Громови'' Стјепана Гргца.
Референце
Литература
Категорија:Хрватска у 1991. Категорија:Војне операције Рата у Хрватској Категорија:Петриња Категорија:Битке ЈНА у Хрватској Категорија:Хрватска у 1995.