Масакр у Сенд Крику (познат и као Чивингтонов масакр, битка на Сенд Крику или масакр над Чејенима) представљао је масакр над Чејенима и Арапахоима који је извршила америчка војска током Америчко-индијанских ратова. Догађај се одиграо 29. новембра 1864. године, када је 675 људи из Треће колорадске коњице, под командом пуковника добровољаца Џона Чивингтона, напало и уништило село Чејена и Арапахоа у југоисточном делу територије Колорадо. Том приликом убијено је и осакаћено између 70 и преко 600 домородаца.
Чивингтон је тврдио да је погинуло 500 до 600 ратника, али већина извора процењује да је страдало око 150 људи, од чега око две трећине жена и деце.
Место догађаја данас је означено као Национално историјско место масакра на Сенд Крику, којим управља Служба националних паркова Сједињених Држава. Масакр се сматра делом низа догађаја познатих као Колорадски ратови.
Позадина
Споразум из Форт Ларамија мини|312x312п|Потписник Споразума из Форт Вајза, Ó'kôhómôxháahketa из племена Чејен, познат као Мали Вук (тачније преведено као Мали Којот), фотографисан у мају 1868. у Форт Ларамију. Према одредбама Уговора из Форт Ларамија из 1851. године, склопљеног између Сједињених Држава и седам домородачких народа, укључујући Чејене и Арапахо, Сједињене Државе признале су да Чејени и Арапахои поседују пространу територију која је обухватала земље између река Норт Плат и Арканзас, и источно од Стеновитих планина до западног Канзаса. То подручје укључивало је данашњи југоисточни Вајоминг, југозападну Небраску, већи део источног Колорада и најзападније делове Канзаса.
Међутим, у новембру 1858. године откриће злата у Стеновитим планинама у Колораду, тада делу територије Канзас, изазвало је златну грозницу код Пајкс Пика. Мигранти су у великом броју почели да прелазе преко земаља Чејена и Арапахоа. Такмичили су се за ресурсе, а неки досељеници покушали су и да остану. Територијалне власти Колорада вршиле су притисак на савезне органе да се поново дефинишу границе домородачких земаља у тој области, па је у јесен 1860. године А. Б. Гринвуд, комесар за индијанска питања, стигао у Бентову нову тврђаву на реци Арканзас ради преговора о новом уговору.
Ограничење домородачких земаља Дана 18. фебруара 1861. године, шест поглавица јужних Чејена и четири Арапахоа потписали су са Сједињеним Државама Уговор из Форт Вајса, којим су уступили већину земаља које су им биле признате Уговором из Форт Ларамија. Међу чејенским поглавицама били су Црни Котao (Black Kettle), Бели Антилоп (White Antelope, Vó'kaa'e Ohvó'komaestse), Мршави Медвед (Lean Bear), Мали Вук (Little Wolf) и Високи Медвед (Tall Bear). Арапахо поглавице биле су Мали Гавран (Little Raven), Олуја (Storm), Обрисана Глава (Shave-Head), Велика Уста (Big Mouth) и Нивот (Niwot, или Лева Рука – Left Hand).
Чејенски ратници осудили су поглавице које су потписале уговор и претили им смрћу уколико покушају да спроведу његове одредбе. мини|Мапа „Колорадо 1”, Цесије индијанске земље у Сједињеним Државама (1899): Биг Сенди Крик означава источну границу подручја 477, обојено зеленом бојом Према новом уговору, резерват, мањи од 1/13 територије признате уговором из 1851. године, налазио се у источном Колораду, између реке Арканзас и Сенд Крика. Већина чејенских група, укључујући и Псе ратнике (Dog Soldiers), милитаристички савез Чејена и Лакота настао крајем 1830-их, била је бесна на поглавице потписнике. Они су одбацили уговор, који никада није био потврђен од стране Савета 44, врховног племенског тела, и одбили да поштују његова ограничења. Наставили су да живе и лове на подручјима богатим бизонима у данашњем источном Колораду и западном Канзасу, постајући све ратоборнији због таласа беле миграције преко њихових земаља. Тензије су биле нарочито високе у области реке Смоки Хил у Канзасу, дуж које је отворен нови пут ка налазиштима злата.
Чејени који су се противили уговору тврдили су да га је потписала само мањина поглавица, без сагласности и одобрења остатка племена, да потписници нису разумели шта су прихватили и да су били подмићени богатом поделом поклона. Званичници су, међутим, сматрали да су Индијанци који одбијају да га поштују непријатељски расположени и да припремају рат.
Чејени су 1861. почели да изводе мање нападе и прекршаје. Пошто нису били кажњавани, они су временом постали озбиљнији. Жеља за ратом била је толико снажна да је агент Лори саветовао гувернера Џона Еванса да поново започне преговоре са Чејенима 1863. године. Еванс је пристао и пошао да се састане са поглавицама, али они нису дошли на договорено место. Гувернер је затим послао свог водича Елбриџа Герија да их пронађе. Гери се вратио две недеље касније, известивши да је одржан савет на коме је одлучено да се не састану са гувернером. Поглавица Бул Медвед (Bull Bear) понудио је да се сусретне, али његови ратници му то нису дозволили.
Ескалација непријатељстава Крајем 1863. и почетком 1864. године појавиле су се вести да ће се формирати савез племена равница ради „протеривања белаца из земље”. Током пролећа и лета 1864. године Сијукси, Команчи, Киове, Чејени и Арапахои били су укључени у активна непријатељства која су довела до убистава бројних цивила, уништавања стоке и усева, прекида снабдевања региона и угрожавања колорадских досељеника глађу или нападима племена равница.
12. априла припадници Првог пука колорадске коњице напали су Чејене у близини Фремонтовог воћњака, без икаквог покушаја преговора или постизања мира. 13. априла, један пастир запослен код компаније Irving, Jackmann & Company известио је да су Чејени и Арапахои одвели 60 волова и 12 коња и мазги из њиховог кампа јужно од Денвера. Џорџ Бент (пола Чејен, пола белац, који је преживео масакр на Сенд Крику заједно са својом породицом и припадницима племена) оспорио је ову верзију. Према његовим речима, Чејени су нашли стоку како лута по динарским брежуљцима и одвели је у камп с намером да је чувају док се не појави власник.
Мала јединица под командом поручника Кларка Дана послата је да поврати стоку. Уследио је сукоб у коме су погинула четворица војника, док су племена задржала заплењену стоку.
И поручник Џорџ Ејр добио је задатак да пронађе и захтева повратак волова. Уколико би захтев био одбијен, наређено му је да нападне камп. Без покушаја преговора, Ејр и његови људи опљачкали су и спалили камп Поглавице Врана (Crow Chief), а затим и камп Поглавице Куна (Chief Coon), који су домороци напустили након што су их извиђачи упозорили на долазак војске.
16. маја 1864. године, мање од 15 месеци након што је посетио председника Линколна у Вашингтону, Мршави Медвед (Lean Bear), Црни Котao и други из племена кампoвали су у ловиштима бизона близу Еш Крика. Први пук колорадске коњице под командом поручника Ејра приближио се групи. Уверен да је сусрет миран, Мршави Медвед им је изашао у сусрет, носећи председничку медаљу мира и документ потписан од Линколна којим се потврђује његова лојалност и пријатељство према белцима. Међутим, Ејрови људи деловали су по наређењу пуковника Џона Чивингтона да „убијају Чејене где год да их нађу”. Ејр је наредио да се пуца у Мршавог Медведа, који је смртно рањен и пао са коња, након чега су га војници више пута упуцали док је лежао на земљи.
Летo 1864. обележила су нова непријатељства, укључујући масакр породица Хангате 11. јуна. Извештаји из новина тог времена говоре о нападима Чејена на досељенике и бројним зверствима.
Избијање Америчког грађанског рата 1861. довело је до организације војних снага у територији Колорадо, али је пажња федералне владе била усмерена на пораз Конфедерације. Као последица тога, кола, досељеници, насеобине и линије снабдевања у региону остали су без значајне заштите. До лета 1864. готово свака поштанска кола била су нападана, досељеници одсечени, а насеља непрестано пљачкана. Становници су напуштали своје фарме и ранчеве и тражили уточиште у већим центрима, попут Денвера.
8. августа 1864. изведен је координисан напад на све постојеће поштанске линије у региону. Између 11. августа и 7. септембра гувернер Џон Еванс упутио је више писама секретару за рат Едварду Стантону тражећи војну помоћ, али Секција није могла да повуче Други колорадски пук, под командом пуковника Форда, са источног ратишта. Као резултат вишеструких апела, одобрено је формирање Трећег пука добровољаца Колорада, састављеног од „стодневних људи”.
Током 1864. године, пре масакра на Сенд Крику, забележена су 32 напада домородаца. У њима је погинуло 96 досељеника, 21 је био рањен, а осам заробљено. Украдено је између 250 и 300 грла стоке, нападнуто или уништено 12 каравана и поштанских кола, а девет ранчева и насеобина опљачкано. десно|мини|Делегација поглавица Чејена, Кајова и Арапаха у Денверу, Колорадо, у Форт Велду, 28. септембра 1864. Блек Кетл је други с лева у првом реду. Џорџ Бент, пола Чејен и припадник „Пасјих ратника” у кампу Црног Котла на Сенд Крику, оставио је бројна сведочанства о начину живота Чејена и свом искуству у сукобима. Он је Сенд Крик називао битком, пишући да је посећивао поглавице Црног Котла, Малог Огртача (Little Robe), Језика Медведа (Bear Tongue), Црвеног Месеца (Red Moon) и друге „који су били са мном у бици на Сенд Крику”.„Ја нисам велики ратни вођа, али сви војници у овој земљи су под мојом командом. Моје правило у борби са белцима или Индијанцима је да се борим све док не положе оружје и не потчине се војној власти. Најближи су мајору Винкупу и могу отићи код њега кад год буду спремни да то учине.”
— Пуковник Џон Милтон Чивингтон, на мировном савету у Денверу, 28. септембра 1864.
Упозорење на безобзирно насиље америчких добровољаца 15. јуна 1864. мајор Т. И. Мекени, помоћник генерал-адјутанта у Одељењу Канзаса, упозорио је свог надређеног, генерала Самјуела Рајана Кертиса, да би још неколико непромишљених убистава Индијанаца од стране добровољаца могло ујединити различита племена у општи рат против америчке војске:„Мислим да ће, ако се не будемо изузетно обазриви, доћи до крвавог рата. Наша политика би требало да буде да покушамо да их придобијемо, добро чувамо пошту и караване како бисмо спречили крађе, и зауставимо ове извиђачке јединице које лутају земљом, а не знају једно племе од другог, па убијају све што личи на Индијанца. Биће довољно само неколико убистава од стране наших трупа да уједине сва ова ратоборна племена равница, која су годинама у миру и међусобно повезана браковима. Заиста бих желео да се неки разуман и добар човек постави за команданта трупа дуж путева од Смоки Форка, на Ливенвортском путу, до Волнат Крика, и од Кау Крика све до Форт Лајона, на канзаском или старом Санта Фе путу.”
— Мајор Т. И. Мекени
Гувернер Еванс обећава рат мини|Конференција у Форт Велду 28. септембра 1864. Како сукоби између Индијанаца, досељеника и војске у Колораду нису престајали, племена су водила рат током пролећних и летњих месеци, све док набавка животних намирница није постајала тешка. Тада би у зимском периоду настојали да склопе мир, обезбеде залихе, оружје и муницију, чекајући повратак повољнијег времена када би непријатељства могла поново да отпочну.
У јулу 1864. гувернер Колорада Џон Еванс послао је проглас племенима равница, позивајући оне који су били пријатељски расположени да дођу на безбедно место у Форт Лајон на источним равницама, где ће им америчка војска обезбедити храну и заштиту. Сам проглас носио је датум 27. јуна 1864. године. Тек три месеца касније, 28. септембра, Чејени су дошли у Денвер на мировне преговоре са гувернером Евансом.