мини|299x299п|Мапа Северне и Јужне Каролине из 1765. године. Историја Северне Каролине обухвата период од предколонијалног доба до савременог времена и прати искуства народа који су живели на територији данашње америчке савезне државе Северна Каролина.
Најстарија позната људска насеља на простору Северне Каролине откривена су на локалитету Хардауеј (Hardaway Site) и датирају око 8000. године п. н. е. Од приближно 1000. године п. н. е. до доласка Европљана трајао је шумски период (Woodland period). У том раздобљу цветала је мисиципијска култура америчких староседелаца, која је обухватала и делове Северне Каролине. Историјски забележена племена на овом подручју укључују алгонкијанска племена приобалног појаса, као што су Чованоки, Роаноки, Памлико, Мачапунга, Кори и Индијанци са рта Фир, који су први ступили у контакт са енглеским колонистима. У унутрашњости државе живела су ирокешка племена Мехерин, Чероки и Тускарора, као и сиуанска племена југоистока, међу којима Чиро, Ваксо, Сапони, Вакама и Катоба.
Први енглески покушај колонизације представљала је колонија Роанок из 1585. године, позната као „Изгубљена колонија” Сер Волтера Ролија. Провинција Каролина основана је 1629, а званичан статус провинције добила је 1663. године. Године 1712. дошло је до поделе и формирања посебне провинције Северна Каролина. Назив је добила по енглеском краљу Чарлсу I. Северна Каролина постала је краљевска колонија Британске империје 1729. године. У време Америчке револуције, 12. априла 1776, донета је Халифакска резолуција, први формални позив на независност од Велике Британије међу америчким колонијама. Дана 21. новембра 1789. Северна Каролина је постала дванаеста држава која је ратификовала Устав Сједињених Америчких Држава.
Од колонијалног доба до Америчког грађанског рата, ропство је било легално у Северној Каролини. Питање права робовласника било је главни узрок рата. Држава је 20. маја 1861. прогласила отцепљење од Уније. После пораза Конфедерације, Северна Каролина је 4. јула 1868. враћена у састав Уније. Тринаести амандман на Устав САД, којим је укинуто ропство, ратификован је у децембру 1865. године. По завршетку периода Реконструкције, беле демократе поново су преузеле контролу над државним институцијама. Током 1890-их усвојени су закони Џима Кроуа који су лишили већину Афроамериканаца и сиромашних белаца бирачког права и успоставили расну сегрегацију, која је трајала све до доношења савезних закона 1960-их година.
На обалама Северне Каролине, у Кити Хоку, 17. децембра 1903. Орвил и Вилбур Рајт извели су први успешан лет моторним авионом. У другој половини 19. и почетком 20. века Северна Каролина почела је прелаз са пољопривредне економије на индустријализацију. У региону Пијемонт развила се производња дувана, текстила и намештаја. Велика депресија 1930-их тешко је погодила привреду државе, али су пројекти Њу дила помогли у опоравку. Други светски рат убрзао је индустријализацију и модернизацију. Након 1945. дошло је до економске диверсификације и раста.
Године 1959. основан је Истраживачки троугао (Research Triangle Park), највећи истраживачки парк у Сједињеним Државама, између Рејлија, Дарема и Чапел Хила. Током покрета за грађанска права, Гринсборо сид-инс афроамеричких студената довели су до укидања сегрегације у ресторанима тог града, а покрет се проширио и на друге градове широм САД. Усвајањем Закона о грађанским правима 1964. и Закона о бирачким правима 1965. године, Афроамериканцима је обезбеђено равноправно учешће у друштвеном и политичком животу.
До краја 20. века нове привредне гране, попут технологије, фармацеутске индустрије, банкарства, прехрамбене индустрије и производње аутомобилских делова, замениле су некадашње доминантне секторе дувана, текстила и намештаја. Главни фактори ове трансформације били су глобализација, развијени систем високог образовања, раст банкарског сектора, модернизација пољопривреде и долазак нових компанија. Током 1990-их Шарлот је постао један од главних националних банкарских центара. Крајем 20. и почетком 21. века наставио је раст метрополитанских подручја Северне Каролине, што је довело до великог прилива миграната, како из других делова Сједињених Држава, тако и из иностранства.
Претколонијална историја десно|мини|249x249п|Уметничка концепција индијанског хумка Таун Крик током касне фазе Таун Крик, раног Лика око 1350. године нове ере Најранија позната људска насеља на простору данашње Северне Каролине откривена су на локалитету Хардауеј (Hardaway Site) у близини града Бадина, у јужном централном делу државе. Радиокарбонско датирање овог локалитета није било могуће, али су на основу других метода, као што су анализа стена и присуство врхова копља типа Далтон, остаци датирани око 8000. године п. н. е, односно пре приближно 10.000 година.
Врхови копаља типа Далтон наставили су да се постепено мењају и развијају наредних 7.000 година, што указује на културни континуитет током већег дела тог периода. У то време становништво је живело у расутим заједницама и највероватније се заснивало искључиво на привреди ловаца-сакупљача. Пред крај тог раздобља јављају се докази о развоју пољопривреде, као што су доместификација биљака и израда керамике.
Од око 1000. године п. н. е. до периода европске колонизације трајао је шумски период (Woodland period). У овом раздобљу широм данашње Северне Каролине развијала су се трајна насеља заснована на пољопривреди. До око 800. године н. е. градови у региону Пијемонт били су утврђени, што указује на постојање организованих племенских ратова.
Значајан локалитет касног шумског периода је Индијанско брдо Таун Крик (Town Creek Indian Mound), археолошки богат простор насељен од око 1100. до 1450. године н. е. од стране народа Пи Ди (Pee Dee), који су припадали југоапалачкој мисиципијској култури.
Староседелачки народи Северне Каролине Северна Каролина била је дом више различитих културних заједница. Дуж источне обале живели су Чованоки (или Роаноки) и Кроатани, народи који су говорили алгонкијанским језицима. Чованоки су насељавали подручја северно од реке Њус, док су Кроатани живели јужно од ње. Заједно са Похатанима, Пискатавајима и Нантикокима на северу, развили су систем управе који је подразумевао патријархално друштво под влашћу више локалних поглавица који су одговарали једном вишем поглавици и с њим чинили савет за решавање политичких питања. То је представљало одступање од уобичајеног алгонкијанског облика управљања, који је био лабавије организован и без сталне централне власти. Чованоки су у касном 17. веку били под заштитом енглеских колониста, али су до 19. века потпуно нестали као заједница; њихови потомци обновили су племе у 21. веку. Кроатани су се у 18. веку, заједно са више сиуанских група, стопили у нови народ Ламби, који и данас постоји у држави. Још од 1970-их година постоји дебата о томе да ли су Кроатани уопште постојали као засебан народ, што би значило да су њихове територије у ствари припадале источним Сиуанима. Са слабљењем Похатана, нека племена попут Мачапунга одвојила су се и преселила на југ, међу Чованоке. веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:North_carolina_algonkin-rituale01.jpg|десно|мини|265x265п|Церемонија секотанских ратника у Северној Каролини. Акварел енглеског колонисте Џона Вајта, 1585. У унутрашњости су живела сиуанска племена позната као источни Сиуани. Била су подељена на мање групе: Катобе, Вакама Сиуани, Чиро, Винија, Вотери и Сугари. Тешко је утврдити колико их је тачно било. Између 1680. и 1701. овај простор насељавала су и племена Сапони, Тутело, Оканичи, Кијауи, Шакори и Сисипахо, која су била протерана из државе инвазијом Ирокезанске конфедерације. Већина њих касније се вратила у Вирџинију, где су постали познати као источни Блекфути или Кристијане. Већина других сиуанских племена Каролина временом се стопила и у доба Америчке револуције сматрала се подплеменима нације Катоба. У 19. веку Катобе су се преселиле на запад и прикључиле Чирокима, задржавајући дугорочно своје обичаје. Јужне групе источних Сиуана делимично су се стопиле са мускогијанским племенима јужно од реке Санти, а неке заједнице северно од реке прихватиле су сиуански идентитет али су говориле мускогијанским језицима. Северна граница овог процеса обухватала је племе Педи, које је живело у јужно-централној Северној Каролини.
Први шпански и енглески истраживачи често су прецењивали бројност Чироки народа, постављајући их чак и у Вирџинију. Историчари данас сматрају да је у региону постојала широка конфедерација мешовитих народа позната као Кооса. Шпанци су их у 16. веку називали Чалаки и Учи, а Енглези су од назива Чалаки створили име Чироки. Чироки народ у данашњем смислу био је део те заједнице, али је живео јужније. И чироки језик (ирокезанског порекла) и језик Јучи (мускогијански) били су под снажним сиуанским утицајем и садрже велики број позајмљеница. Ова заједница простирала се на деловима данашње Вирџиније, Кентакија, Тенесија, Северне и Јужне Каролине и Џорџије, са различитим културним језгрима и вероватно са језиком Јучи као заједничким говором.
Између 1655. и 1680. у региону се појавило племе познато као Весто. Сматра се да су то били преостали припадници ирокезанских народа Ери и Неутралних, протерани из Охаја током ратова за бобрину кожу. Појавили су се у Западној Вирџинији, отерали племе Тутело ка Сапонима, а затим продрли на југ, преко Чалакија, и населили се око реке Јадкин, пљачкајући мања сиуанска племена. Поразила их је коалиција предвођена „Саваносима”, након чега је већина територије у Северној Каролини враћена ранијим становницима. У исто време, мускогијанска племена са југа кренула су на север и створила нацију Јамаси.
Након удара Веста, Чалаки су се поделили дуж реке Тенеси, формирајући Чирокије на југу и Јуче на северу. После Јамасијског рата (1715–1717), Јучи су били приморани да пређу преко Апалача и поделили су се у две групе: Којахе и Чиске. Французи су се приближили Чискама, преселили их у центар Илиноиске колоније и придружили Алгонкијанским племенима Илинувега. Када је француски утицај на реци Охајо ослабио, они су се одвојили, повели више племена Илинувега и вратили се у Кентаки, где су постали Киспоко — четврто племе народа Шони.
Којахе су, пак, обновиле савез са Чирокијима и укључиле бројна мања мускогијанска племена Алабаме (позната као Мобилијани), стварајући Крик конфедерацију. Крици су освојили Јамасије, остатак источних мускогијанских племена, као и карипско племе Калуса на југу Флориде. Поделили су се на Горње, Средње и Доње Крике, данас познате као Мускоги, Чироки и Семиноли.
Иако напуштени од стране Енглеза, Јамасији су преживели као номадске групе између Јужне Каролине и Флориде. У модерно доба више њихових заједница поново је формирано.
Касније су Мехерини мигрирали из Вирџиније на југ и населили се у резервату на североистоку Северне Каролине. На старим картама забележено је и ирокезанско племе Нотовеј, које је највероватније живело на граници Вирџиније и Северне Каролине, пре него што се померило ка северозападу. Џон Смит их је 1606. године означио као Мангоаг. Након њих, мања група Тускарора остала је у региону после Тускарорског рата, док је већина народа отишла на север да би се придружила ирокезанској конфедерацији.
Најранија европска истраживања десно|мини|249x249п|Мапа Северне Америке коју је направио Весконте Мађоло према ранијој мапи направљеној на Верацановој експедицији 1524. године. Уска превлака која раздваја „Тера Флорида” од „Франческа” је Спољна обала Северне Каролине. Кејп Фир је означен као C. de la Forest.