мини|Пример зимзелене шуме погодне за шинрин-јоку. С друге стране, због поленске грознице, четинарске шуме у периоду цветања (барем у савременом Јапану) избегавају се и нису погодне за ову праксу. мини|Шуме умерене величине, које се налазе у близини насељених места и не представљају опасност од губљења, идеалне су за шинрин-јоку. На слици је природна шума, , у Есексу на истоку Енглеске. мини|У шумама Јакушиме, Мијазаки Јошифуми од 1990. године спроводи научне експерименте везане за шинрин-јоку. Шинрин-јоку () јесте облик климатско-терестријалне терапије специфично усмерен на ходање кроз шуму, што представља врсту ваздушне купке (аеротерапије). Практикује се с циљем боравка у чистом ваздуху ради постизања духовног мира и опуштања. Подразумева улазак у шуму ради удисања чистог ваздуха и упијања његовог мириса, чиме се унапређује физичко и ментално здравље. Дефинише се и као облик рекреације у изузетном шумском окружењу.
Терминологија Шинрин-јоку Јапански израз шинрин-јоку () је васеи-канго (јапанска кованица од кинеских карактера) који је 1982. године осмислио тадашњи директор Агенције за шумарство, Акијама Томохиде. Израз је настао по узору на појмове као што су „онсен-јоку” (, купање у термалним изворима), „каисуи-јоку” (, купање у мору) и „нико-јоку” (, сунчање). Концепт је представљен у новинама Асахи Шимбун 29. јула исте године под називом „Концепт шинрин-јоку”. Пратећи слоган био је „Упијте мирис шуме и ојачајте ум и тело”, а идеја је била да шуме пруже лековите ефекте сличне онима које имају бањска лечилишта.
Шумска терапија Шинрин-јоку, утемељен на научним доказима, назива се шумска терапија (). Овај термин је 2003. године увео и предложио физиолошки антрополог Мијазаки Јошифуми, инспирисан појмом „ароматерапија”. Године 2005. је Удружење за истраживање шумске терапије регистровало појмове „шумска терапија”, „шумски терапеут” и „терапијска стаза” као заштићене жигове.
Назив шумска медицина () такође је распрострањен широм света.
Кинески и корејски језик У кинеском језику се користи директно преузета јапанска кованица (пинјин: sēnlínyù, „сенлинји”). У корејском се користи хангул верзија јапанског израза, („самнимјок”).
Shinrin-yoku (као позајмљеница) У иностранству је пракса позната под називима као што су Forest Therapy, Forest Bathing и Shinrin-yoku. Енглеске изразе Forest bathing и Shinrin-yoku именовао је и дефинисао истраживачки тим др Ли Ћинга са Медицинског универзитета Нипон у раду из 2007. године: Li Q, Morimoto K, Nakadai A, et al. Forest bathing enhances human natural killer activity and expression of anti-cancer proteins. Int J Immunopathol Pharmacol. 2007 Apr-Jun;20(2 Suppl 2), 3-8.
Др Ли Ћинг је 2018. године објавио књигу Shinrin-Yoku у Великој Британији, а у САД књигу Forest Bathing. Књига Shinrin-Yoku је, укључујући преводе, објављена у 36 земаља и региона, што је допринело глобалном ширењу јапанских појмова „шинрин-јоку” и „forest bathing”.
Иако је најближи термин у енглеском језику („екотерапија”), он се односи на природне терапије кроз активности на отвореном, као што су баштованство или заштита природе, те има шире значење од шинрин-јокуа. Због непостојања директног синонима, у језичким срединама где не постоји израз за концепт ограничен на шуме и дрвеће, све је чешћа употреба јапанске позајмљенице (са варијацијама: shinrin-yoku, shinrin yoku). Термин је предложио један страни истраживач као адекватнију замену за израз , који су проширили јапански научници. Први пут се појавио у јануару 2010. године у наслову прегледног чланка о шинрин-јокуу — „"Shinrin-yoku" (taking in the forest atmosphere or forest bathing)” — који су у енглеском научном часопису Environmental Health and Preventive Medicine Јапанског друштва за хигијену објавили примењена антрополошкиња Јуко Цунецугу и други. Након тога, термин су почели да користе и западни истраживачи, чиме је постао устаљен. У јулу 2017. је „shinrin yoku” регистрован као заштитни жиг у САД, а наредне, 2018. године, у Европи и Америци је настао „шинрин-јоку бум”. Иако је изворним говорницима енглеског језика израз „shinrin-yoku” тежак за изговор, чини се да им се допада његов призвук који асоцира на источњачку мистерију, па издавачи често инсистирају да га Мијазаки користи у насловима својих књига.
Еквиваленти у другим језицима Неки језици, попут енглеског, немачког, холандског, француског, италијанског и шпанског, створили су сопствене еквиваленте. У енглеском је то директан превод структуре [шума + купка] — . Овај термин су првобитно користили јапански истраживачи у својим научним радовима на енглеском, што је допринело његовом ширењу. И у немачком се користи директан превод „Waldbaden” (шумско купање). Са друге стране, шпански језик користи обрнути редослед речи: ([купање + у + шуми]).
Постоје и преводи који се односе на „шумску терапију”, а не на „шинрин-јоку”. Такви су холандски (bos: шума + therapie: терапија), француски (sylvo-: шума + thérapie: терапија) и италијански (silvo-: шума + terapia: терапија).
Историја Концепт потиче из „Концепта шинрин-јоку” који је у Јапану у јулу 1982. године покренула Агенција за шумарство, по узору на праксе као што су купање у термалним изворима, мору и сунчање. Циљ је био промовисање природних лепота и подстицање очувања шума. Основна идеја је била да „шумски ваздух садржи јединствене ароматичне супстанце са бактерицидним дејством, те боравак у шуми доприноси здрављу”. Како је Јапан богат шумама, сматрало се да ту предност треба максимално искористити. Прво национално окупљање одржано је у природном рекреационом парку Акасава у префектури Нагано. Истраживач Мијазаки Јошифуми је 1990. године започео научне експерименте о шинрин-јокуу на острву Јакушима, у оквиру пројекта за који је средства обезбедила телевизијска кућа NHK.
Од 2004. године почињу иницијативе за примену шинрин-јокуа у превентивној медицини. Агенција за шумарство, Министарство здравља, рада и социјалне заштите, истраживачки институти, универзитети и компаније основали су „Удружење за истраживање шумске терапије”. У марту 2007. године, на 77. Генералној скупштини Јапанског друштва за хигијену, основано је и Удружење за истраживање шумске медицине, чиме је проширен опсег истраживања. Године 2023. основано је Јапанско друштво за шумску медицину.
Хронологија 1981: Акијама Томохиде, бирократа из Министарства пољопривреде, шумарства и рибарства, именован је за директора Агенције за шумарство. Истовремено, у Агенцији почињу иницијативе које ће довести до „Концепта шинрин-јоку”. 1982: Акијама Томохиде осмишљава назив „шинрин-јоку”. 29. јул — Агенција за шумарство предлаже „Концепт шинрин-јоку”. У природном рекреационом парку Акасава у Нагану одржава се први национални скуп. 1986: Агенција за шумарство, Друштво за цивилизацију зеленила и Фондација за глобално окружење заједно успостављају листу „100 шума за шинрин-јоку”. 1990: Физиолошки антрополог Мијазаки Јошифуми започиње научне експерименте о шинрин-јокуу у шумама Јакушиме. 2003: Мијазаки Јошифуми осмишљава и предлаже термин „шумска терапија” (). 2004: У Јапану почињу иницијативе за примену шинрин-јокуа у превентивној медицини. Агенција за шумарство, Министарство здравља и друге институције оснивају Удружење за истраживање шумске терапије. 2005: Агенција за шумарство објављује концепт „Базе за шумску терапију”. Удружење за истраживање шумске терапије региструје називе „шумска терапија”, „шумски терапеут” и „терапијска стаза” као заштићене жигове. Истраживачки тим др Ли Ћинга са Медицинског универзитета Нипон спроводи прво свеобухватно истраживање у Ијами (Нагано) о утицају шинрин-јокуа на имунолошку функцију и открива његов позитиван ефекат. Медији попут Асахи Шимбуна и NHK-а извештавају о резултатима. 2006: У априлу, Агенција за шумарство бира 10 шума широм Јапана као „базе за шумску терапију”. Тим др Ли Ћинга спроводи експеримент у парку Акасава и потврђује да ефекат побољшања имунолошке функције траје месец дана. Резултати привлаче пажњу домаће и међународне јавности. 2007: 25. марта: Током 77. Генералне скупштине Јапанског друштва за хигијену оснива се Удружење за истраживање шумске медицине. У марту, Агенција за шумарство додаје још 14 шума на листу база за шумску терапију. У априлу, тим др Ли Ћинга први пут именује и дефинише енглеске термине „Forest bathing” и „Shinrin-yoku” у научном раду. 2010: У јануару, термини Shinrin-yoku и Forest bathing поново се користе у раду др Ли Ћинга и Јуко Цунецугу у енглеском научном часопису Јапанског друштва за хигијену. The New York Times први пут представља јапанска истраживања о шинрин-јокуу, што покреће глобално ширење ове праксе. Оснива се Међународно друштво за природну и шумску медицину (INFOM), са Имаи Мичико као председницом и Ли Ћингом као потпредседником и генералним секретаром. 2012: У САД је објављена књига Forest Medicine, коју је уредио Ли Ћинг, чиме је утемељена „шумска медицина”. 2017: У јулу је у САД „shinrin yoku” регистрован као заштитни жиг. 2018: 5. априла: Водећи стручњак за шумску терапију, др Ли Ћинг, објављује књигу Shinrin-Yoku: The Art and Science of Forest Bathing на енглеском говорном подручју. Књига касније постаје бестселер у САД. Током године долази до „шинрин-јоку бума” у Европи и САД. 2024: 11. маја: Одржана је прва Генерална скупштина Јапанског друштва за шумску медицину (председавајући: Ли Ћинг).
Ефекти Дуго се сматрало да су ефекти шинрин-јокуа више психолошки него научни. Као научна основа наводи се дејство супстанци које дрвеће емитује, познатих као фитонциди. Шумски ваздух је здравији од градског, који садржи издувне гасове. Мирис дрвећа умирује ум и има опуштајући ефекат. Шуштање грана и лишћа има карактеристике 1/f флуктуације, што доприноси осећају мира. Боравак у окружењу удаљеном од свакодневице помаже да се забораве брига (ефекат промене средине).
У Јапану се од 2010-их година покушава квантификовати ефекат опуштања мерењем можданих таласа, брзине реакције, концентрације хормона стреса у пљувачки, варијабилности срчаног ритма и психолошким истраживањима, чиме се пружа научна основа за утицај шинрин-јокуа на људе. У експерименту из 2005. године са „премореним канцеларијским радницима” из градова, физиолошке промене су праћене анализом крви и урина након боравка у шуми. Резултати су показали да је након тродневног боравка активност NK ћелија (Natural Killer cells) порасла за 52,6%, а истовремено је забележен и пораст концентрације антиканцерогених протеина. Експеримент је поновљен 2006. године, када је тродневни боравак у шуми поново повећао активност НК ћелија за око 56%. Контролни експерименти, који су укључивали свакодневне активности и тродневно путовање у град, нису показали промене у активности НК ћелија. Ово је доказало да шумско окружење има специфичан утицај на побољшање имунолошке функције. Такође је утврђено да се повишен ниво активности НК ћелија задржава и 30 дана након боравка, што указује на дуготрајне здравствене користи.
Професор Мијазаки наглашава да шинрин-јоку не лечи болести попут рака или грипа, већ помаже у изградњи отпорнијег организма и служи као облик превенције. Смањењем стреса, ова пракса може допринети опоравку имунолошке функције. За особе које немају приступ шуми, алтернативе попут боравка у парковима, баштованства или коришћења етеричних уља такође могу имати позитивне ефекте.