мини|249x249п|Годишњи реални БДП САД од 1910. до 1960. године, са истакнутим годинама Велике депресије (1929–1939). Узроци Велике депресије у Сједињеним Државама почетком 20. века предмет су опсежних економских анализа и остају тема активне научне расправе. Ови узроци чине део шире расправе о економским кризама и рецесијама. Иако постоји општа сагласност око главних економских догађаја током Велике депресије, ситније недељне и месечне флуктуације често су мање истражене у историјској литератури, будући да се агрегатна тумачења лакше уклапају у формалне захтеве савременог макроекономског моделовања и статистичке обраде.
Почетни слом берзе изазвао је „панично распродавање” акција. Уследили су дефлација цена актива и роба, драстичан пад тражње и укупне количине новца у оптицају, као и поремећаји у трговини, што је коначно довело до масовне незапослености (преко 13 милиона људи било је без посла до 1932. године) и сиромашења становништва. Ипак, економисти и историчари нису постигли сагласност о узрочно-последичним везама између појединих догађаја и државних економских политика у настанку или ублажавању кризе. мини|249x249п|Укупна новчана маса се смањила за -10,28% у октобру 1929. године и наставила је да се смањује током наредних неколико година током председништва Херберта Хувера. Савремене водеће теорије углавном се могу сврстати у два приступа. Теорије вођене тражњом, које потичу од Кејнсијанаца и институционалних економиста, тврде да је депресију изазвао свеопшти губитак поверења који је довео до наглог пада инвестиција и трајне недовољне потрошње. Према овим теоријама, финансијска криза након краха 1929. године изазвала је изненадан и дуготрајан пад потрошачке и инвестиционе потрошње, што је произвело економску депресију. Када су паника и дефлација завладале, многи су веровали да ће избегавањем тржишта избећи додатне губитке; држање готовине постало је исплативо јер су цене непрестано падале и иста количина новца могла је да купи све више робе, додатно смањујући тражњу.
С друге стране, монетаристи сматрају да је Велика депресија започела као уобичајена рецесија, али да су значајне грешке монетарних власти, посебно Федералних резерви, изазвале оштро смањење новчане масе. То је, по њиховом мишљењу, претворило привремени пад у дуготрајну рецесију. Повезана објашњења истичу и феномен „дуговне дефлације”, у којој пад цена повећава реални терет дугова за домаћинства и предузећа. десно|мини|249x249п|Понуда новца значајно је смањена између Црног четвртка, 24. октобра 1929. године, и државног празника у марту 1933. године, када је дошло до масовних банкарских паника широм Сједињених Држава. Поред кејнзијанских и монетаристичких тумачења, постоје и друга економска гледишта. Аустријска школа сматра да је депресија била неизбежна корекција неодрживог кредитног бума из двадесетих година и да су касније државне интервенције продужиле кризу. Присталице теорије реалног пословног циклуса и неокласични макроекономисти наглашавају утицај понудних шокова, крутости зарада и цена, као и институционалне факторе као што су политика рада и регулатива. Иако се ове школе разликују у нагласцима, све заједно доприносе ширем и спорнијем разумевању узрока и тежине Велике депресије.
Повратак златном стандарду Током Првог светског рата многе земље су на различите начине суспендовале примену златног стандарда. Рат је изазвао хиперинфлацију, која је током 1920-их била изражена у Вајмарској републици, Аустрији и широм Европе. Крајем двадесетих година уследио је покушај враћања конверзионих курсева на предратни ниво, што је подразумевало политику дефлације и високу незапосленост кроз рестриктивну монетарну политику. У Сједињеним Државама председник Френклин Д. Рузвелт потписао је 1933. године Извршну уредбу бр. 6102, а 1934. године и Закон о златним резервама (Gold Reserve Act), чиме је званично окончан златни стандард у америчком монетарном систему. Политике златног стандарда по земљамаЗемљаПовратак у златоСуспензија златног стандардаКонтрола девизног курсаДевалвацијаАустралијааприл 1925.децембар 1929.—март 1930.Аустријааприл 1925.април 1933.октобар 1931.септембар 1931.Белгијаоктобар 1926.——март 1935.Канадајул 1926.октобар 1931.—септембар 1931.Чехословачкааприл 1926.—септембар 1931.фебруар 1934.Данскајануар 1927.септембар 1931.новембар 1931.септембар 1931.Естонијајануар 1928.јун 1933.новембар 1931.јун 1933.Финскајануар 1926.октобар 1931.—октобар 1931.Францускаавгуст 1926 - јун 1928——октобар 1936.Немачкасептембар 1924.—јул 1931.—Грчкамај 1928.април 1932.септембар 1931.април 1932.Мађарскааприл 1925.—јул 1931.—Италијадецембар 1927.—мај 1934.октобар 1936.Јапандецембар 1930.децембар 1931.јул 1932.децембар 1931.Летонијаавгуст 1922.—октобар 1931.—Холандијааприл 1925.——октобар 1936.Норвешкамај 1928.септембар 1931.—септембар 1931.Нови Зеландаприл 1925.септембар 1931.—април 1930.Пољскаоктобар 1927.—април 1936.октобар 1936.Румунијамарт 1927 - фебруар 1929—мај 1932.—Шведскааприл 1924.септембар 1931.—септембар 1931.Шпанија——мај 1931.—Уједињено Краљевствомај 1925.септембар 1931.—септембар 1931.Сједињене Америчке Државејун 1919.март 1933.март 1933.април 1933.
Општа теоријска тумачења Две класичне, међусобно супротстављене теорије о узроцима Велике депресије јесу кејнзијанска (тражњом вођена) и монетаристичка. Поред њих постоје и разне хетеродоксне теорије које умањују или одбацују објашњења ових двеју школа.
Економисти и економски историчари готово су равномерно подељени у оцени да ли је традиционално монетарно објашњење, према коме су монетарни фактори били примарни узрок Велике депресије, исправно, или је убедљивије традиционално кејнзијанско становиште да је пад аутономне потрошње, нарочито инвестиција, основни узрок избијања кризе. Данас је ова контроверза мање значајна јер постоји шире прихватање теорије дуговне дефлације и хипотезе очекивања, које надовезујући се на монетарно објашњење Милтона Фридмана и Ане Шварц уводе и немонетарне факторе.
Постоји општа сагласност да је Федерални резервни систем требало да заустави процес монетарне дефлације и колапс банкарског сектора. Према овом ставу, да је Федерална резерва предузела такве мере, економски пад би био знатно блажи и краћег трајања.
Главне теорије
Кејнсијанско објашњење У књизи Општа теорија запослености, камате и новца (1936), британски економиста Џон Мејнард Кејнс изнео је нове концепте како би објаснио Велику депресију. Он је тврдио да постоје разлози због којих механизми самокорекције, за које су многи економисти сматрали да би требало да делују у периоду пада, не морају нужно функционисати.
Класични економисти заступали су став да у рецесији, ако потрошња опадне због пораста штедње, повећана штедња снижава каматне стопе, што би затим подстакло инвестиције и очувало тражњу. Кејнс је, међутим, указао да пад каматне стопе не мора довести до повећања инвестиција, јер предузећа доносе инвестиционе одлуке на основу очекиване добити. Уколико се пад потрошње чини дуготрајним, компаније смањују очекивања о будућој продаји и избегавају нова улагања, чак и ако је капитал јефтин. На тај начин економија може да западне у општу стагнацију услед пада потрошње. Према Кејнсу, управо тај самопојачавајући процес одиграо се у екстремном облику током Велике депресије, када су банкроти били чести, а оптимизам неопходан за инвестирање готово потпуно нестао. Овај став се често описује као супротстављен Сајовом закону.
Идеја да је смањење капиталних инвестиција било узрок депресије представља и кључну тему теорије секуларне стагнације.
Кејнз је предлагао да национална влада повећа јавну потрошњу како би надокнадила пад приватне потрошње и тиме смањила незапосленост. По његовом мишљењу, Федералне резерве требало је да „створе нови новац” који би савезна влада могла да позајми и потроши, као и да снизе порезе уместо да их повећава, како би подстакле потрошњу и инвестиције. Председник Херберт Хувер је поступио супротно, подижући порезе ради смањења буџетског дефицита изазваног кризом. Кејнз је сматрао да би смањење каматних стопа подстакло фирме на задуживање и производњу, чиме би се запослио већи број радника и покренула потрошња, смањујући потребу за додатном државном интервенцијом. Дужина трајања Велике депресије и упорно висока незапосленост у Сједињеним Државама послужили су као потврда Кејнзових предвиђања, док је раст запослености уочи Другог светског рата, услед повећане државне потрошње, довео до ширег прихватања кејнзијанског објашњења међу економистима, историчарима и политичарима.
Монетаристичко објашњење мини|249x249п|Велика депресија из монетарне перспективе. У књизи Монетарна историја Сједињених Држава, 1867–1960 (1963) економисти Милтон Фридман и Ана Шварц изложили су своје виђење Велике депресије, према коме је кључни узрок био пад новчане масе. Они наводе да је „од врхунца циклуса у августу 1929. до најнижег нивоа у марту 1933. количина новца у оптицају опала за више од трећине”, што су назвали „Великом контракцијом” (The Great Contraction). Последица је био пад дохотка, цена и запослености, изазван гушењем економске активности услед ограничене понуде новца. Према Фридману и Шварц, становништво је желело да држи више новца него што је Федерална резерва обезбеђивала, па је штедело и смањивало потрошњу, што је довело до пада производње и запослености јер цене нису могле довољно брзо да се прилагоде. Главни пропуст Федералних резерви, по њима, био је у томе што није на време препознала проблем и предузела корективне мере.
У говору у част Фридмана и Шварц, гувернер Федералних резерви Бен Бернанке изјавио је: „Што се тиче Велике депресије, у праву сте. Ми смо то урадили. Жао нам је. Али захваљујући вама, нећемо то поновити.”
Након депресије, већина раних објашњења занемаривала је улогу новчане масе, али монетаристи сматрају да је Велика депресија „трагичан доказ важности монетарних фактора”. По њиховом мишљењу, пропуст Федералних резерви није доказ да је монетарна политика немоћна, већ да су примењене погрешне мере. Они нису тврдили да је Фед изазвао депресију, већ да није употребио инструменте којима би спречио да рецесија прерасте у депресију.
Пре Велике депресије америчка привреда је већ доживела више депресија, често изазваних банкарским кризама (1873, 1893, 1901, 1907). Пре оснивања Федералних резерви 1913, банкарски систем је на такве кризе реаговао привременим обустављањем конвертибилности депозита у готовину, а финансијски кругови су повремено организовали ад хок интервенције ради обезбеђивања ликвидности. Током банкарске панике 1907. коалиција коју је предводио Џ. П. Морган успешно је спречила ширење кризе, што је вероватно спречило депресију која би иначе уследила. Овај пример довео је до позива на оснивање државне институције сличне функције, што је резултирало стварањем Федералних резерви.
Међутим, између 1929. и 1932. Федералне резерве нису деловале како би обезбедиле ликвидност банкама које су трпеле масовна повлачења депозита, већ су својом политиком допринеле наглом смањењу новчане масе. Током „бурних двадесетих” централна банка је као главни циљ имала стабилност цена, делимично под утицајем економисте Ирвинга Фишера, чији је ученик био гувернер њујоршке Федералне резерве Бенџамин Стронг. Након Стронгове смрти 1928, ова политика је напуштена у корист доктрине „стварних рачуна”, која је захтевала да сав новац и хартије имају материјално покриће, што је омогућило пад новчане масе за више од трећине од 1929. до 1933.
Када је несташица новца изазвала таласе повлачења депозита, Фед је наставио да спроводи ову политику и одбио да банкама обезбеди ликвидност као 1907, што је резултирало низом банкротстава у којима је нестала око трећина свих америчких банака. Према Бернанкеу, накнадне кредитне кризе изазвале су таласе банкрота домаћинстава и предузећа. Фридман је сматрао да би правовремена интервенција, слична оној из 1907, вероватно спречила банкарске панике 1931, 1932. и 1933.