Исламољевичарство (од ) је неологизам који означава наводну блискост и лабавост одређених љевичарских идеологија, личности или страна према политичком исламу или чак исламизму.

Етимологија Термин исламољевичарство састоји се од префикса „исламо-” () и именице „љевичарство” () и сковао га је француски филозоф 2002, прије него што су га касније преузели разни медији, интелектуалци, академски или политичке личности. Релевантност термина је нарочито оспорена његовом инструментализацијом и стигматизационим аспектом сличним „јудеобољшевизму”.

Историја Поријекло Есеји француских медији и не тврде да проналазе дефинитивно поријекло термина. Умјесто тога, оба медија прате поријекло до Тагијефове књиге -{Nouvelle judéophobie}- (). Он описује као популарну врсту међу новом — неокомунистичком и неољевичарском — познатијом као „антиглобалистички покрет”. У интервјуу са новинарима листа -{Liberation }- Соњом Фаре и Францом Дируптом 2016, Тагијеф није био сигуран у то да ли је термин сковао он или га је негдје чуо, и истиче да су фразе „исламопрогресивци” и, током 1980-их, „палестинопрогресивци”, коришћене као самоописни термини . То је неологизам којим појединци означавају политички савез љевичара и исламиста.

Према и , термин „исламољевичари” сковала је из једноставних разлога корисности. тврди да је термин исламолевичарство сковала Марин ле Пен, која га користи за описивање онога што сматра нездравим савезом исламистичких фанатика и француске љевице.

Према француском филозофу Паскалу Брункеру, термин су углавном осмислили британски троцкисти из (СРП). Разумијевање термина као Споја атеистичке крајње љевице и религијског радикализма, Брункер је тврдио да, пошто троцкисти виде потенцијал ислама за подстицање друштвених немира, они заговарају тактичке, привремене савезе са муслиманским странкама. Према Брункеру, љевичарске присталице идеологије Трећег свијета се надају да ће искористити исламизам као ударно средство за пропаст капитализма и виде жртвовање , нарочито права жена, као прихватљив компромис у служби већег циља уништења капитализма. Брункер тврди да се исламисти, са своје стране, претварају да су из љевицу у њеном противљењу расизму, неоколонијализму и , као тактичком и привременом средству за постизање свог циља наметања тоталитарне исламистичке теократије. У есеју у листу -{Libération}- о поријеклу термина, наводи се да неколико коментатора повезује поријекло са бившим чланом Централног комитета СРП-а и са оснивањем Партије поштовања и Џорџом Галовејем.

Сличан термин, „исламомарксисти”, користио је режим шаха Пахлавија 1978, који је тврдио да постоји савез између мреже прогнаног свештеника Рухолаха Хомеинија и комунистичке . Најозлоглашенија тврдња шаховог режима била је што је за у Техерану у децембру 1978. окривио исламске марксисте, што је једна од узрока Иранске револуције 1979. године.

Ширење термина Термин је први пут почео да улази у преовлађују дискусију Француске током расправе о 2003. и 2004. године. Часопис -{Le Monde}- га је први пут употребио у штампаном издању у септембру 2004. године.

Према истраживању које је водио из француског , термин је коришћен у 0,032% објава на Твитеру о француској политици од 2017. до 2020, са значајним скоком који је почео 2019, након што су министри у Кастексовој почели да га користе у званичним изјавама. Истраживање је показало да се термин најчешће користио у трвењима између политичких заједница и често је био повезан са терминима као што су „издајник”, „непријатељ Републике” и „срамота”. Истраживање је даље открило да је термин био посебно усмјерен против љевичарских група у Француској и да су га најчешће користили налози повезанима са крајњом десницом и налозима које је Твитер суспендовао.

Видалина предложена истрага из 2021. године Француска министарка за високо образовање, истраживање и иновације је у фебруару 2021. изјавила да ће исламољевичарски став мучи друштво и најавила да ће формално затражити од Националног центра за научна истраживања да спроведе истрагу, како би се утврдило да ли он и ометају академска истраживања у Француској.

Њена изјава изазвала је на значајну контроверзу. назвала је термин „псеудопојмом” којем недостаје ригорозна дефиниција и да су шокирани „покретањем још једне стерилне дебате”. Више од 600 академских професора и истраживања потписало је отворено писмо у часопису -{Le Monde}- у којем осуђује истрагу, наводећи да Видалова „клевета професију и заједницу коју, као министарка за високо образовање, треба да штити” и да то истраживање подсјећа на „антиродни покрет” и друге покушаје сузбијања истраживања колонијализма и расизма, као што био случај у Пољској, Мађарској и Бразилу. У уводу, -{Le Monde}- је оптужио владу да „напада академске слободе и покушава да одврати пажњу од начина на који се носи са пандемијом ковида у Француској”. Сам Национални центар је изјавио да концепт „не одговара ниједној научној стварности” и осудио „оне који би га користили за напад на академску слободу”.

Унутар француског кабинета, мишљења су била подијељена, а портпарол владе Габријел Атал је рекао да ако феномен постоји, „изузетно је маргиналан”, а коалициони партнер Франсоа Бајру је рекао, „на универзитетима које познајем, то се не дешава”. С друге стране, министар националног образовања рекао је да је то несумњива друштвена чињеница, а министар унутрашњих послова је рекао да би било непоштовање истине претварати се да универзитети, јавне службе и удружења нису погођена исламизмом који подржава љевица. Пет дана након што је објавила изјаву, Видалова је рекла да „наравно, тај термин нема научну дефиницију, али одговара ономе што многи наши суграђани осјећају и одређеном броју чињеница” и бранила је истрагу, рекавши да је потребно сагледати ситуацију у земљи.

Исламољевичарство у Ирану сматра да је тумачење ислама у свјету марксистичке теорије 1970-их година надахнуло . Резултат је према њој био радикализација исламског дискурса и појава „љевичарског ислама”. Према , три главне иранске политичке групе — љевичарска, исламистичка и исламољевичарска — које су била активна 1970-их, имале су револуционарне, а не либерално-демократске идеологије.

Дефиниције Политиколог Морис Фрејзер сматра да исламољевичарство дио упечатљивог и скорог одустајања од просветитељског пројекта људских права, слободе, секуларизма, науке и напретка од стране политичке љевице, посебно међу антиглобалистичким активистима Нове љевице.

је исламољевичарски став описао као велики нови савез између црвених, зелених и нових смеђих, осовине које се протеже од до и као неку врсту антиамеричке религије. Према Марку Силинскију са , исламољевичарство је савез исламиста и љевичара који је супротан и може се означити као . Силински карактерише црно-зелени савез покрета Животи црнаца су важни и као примјер исламољевичарства. описује исламољевичарсво као наду, коју гаји револуционарна маргина, да ће ислам постати предводник нове побуне, која ће учествовати у /крсташком походу/џихаду против глобалног капитализма.

Према , „отровно антијеврејско насљеђе може се наћи код Маркса, Фуријеа и Прудона, протежући се преко ортодоксних комуниста до данашњих исламољевичарских хибрида који систематски омаловажавају такозвану расистичку суштину јеврејске државе.”

Референце

Литература

Категорија:Теорије завере које укључују религију Категорија:Теорије завере које укључују комунизам