мини|420x420п|Подводни риболов Подводни риболов једна је од дисциплина спортског риболова. То је најселективнији начин риболова јер риболовац може да види свој улов и сам одлучи да ли га жели или не.

Подводни риболов се изводи најчешће роњењем под морем. Подводни риболов није дозвољен у слатким водама у већини земаља.

Подводни риболов обухвата многе спортске активности, посебно у свом најразвијенијем облику, наиме такмичарском подводном риболову. Врхунски спортски риболовац способан је да рони дубоко и дуго, што захтева године развоја. Да би ронилац одржао своју физичку кондицију, мора да рони током целе године, и да вежба низ вежби и различитих врста тренинга на копну и под морем.

Историја Подводни риболов, или риболов копљем, вероватно се појавио веома давно у примитивној људској заједници током палеолита. Идеју о гађању рибе копљем са обале или из чамца убрзо је пратила идеја о риболову потпуним урањањем у море, што је зависило од способности особе да плива и рони.

Двадесетих година 20. века, подводни риболов уз помоћ ронилачких наочара био је популаран, али велики скок у напретку подводног риболова био је изум ронилачке маске, који је убрзо уследио.

Убрзо је постало јасно да је подводни риболов веома селективан лов, да се подводним риболовом лове велики примерци рибе и да се од подводног риболовца захтевају врхунски предуслови за успешан лов, и да све ове карактеристике указују на спортски карактер ове врсте риболова. Убрзо су уследила организована такмичења у подводном риболову, углавном у Француској, затим Италији и Шпанији.

Роњење У већини земаља употреба опреме за роњење није дозвољена у подводном риболову.

Роњење је изузетно захтевна људска активност. Апсолутни почетници роне до максималне дубине од 3 метра због проблема са изједначавањем притиска у средњем уху изазваних хидростатичким притиском. Рониоци који познају технике изједначавања притиска роне и дубље у зависности од индивидуалних претпоставки, али ретко преко 10 метара дубине. За дубине преко десет метара потребан је систематски рад и учење напредних техника. Просечан подводни риболовац рони до дубине од 20-25 м, што представља веома ризичне дубине. Високо обучени подводни риболовци који су све посветили овој дисциплини, роне до максималне дубине од 50-60 метара, што постаје изузетно опасно. Стога се подводни риболов, заједно са роњењем на слободу, класификује као екстремни спорт.

Спортисти који се баве роњењем на слободу достижу много веће дубине, јер је циљ њиховог зарона другачији, тако да је тренутни светски рекорд невероватних 214 м, који је поставио Аустријанац Херберт Нич.

Роњење подводним риболовом почиње припремом за зарон. Припрема за роњење обухвата потпуно опуштање на површини и вентилацију, што не треба мешати са хипервентилацијом, јер је хипервентилација главни узрок смрти ронилаца који отежано дишу. Након тога следи савијање у струку, подизање ногу чија се тежина користи за роњење и један или два лагана замаха рукама. Ронилац затим наставља роњење финим и заобљеним покретима ногу, водећи рачуна да не прави буку перајима. Док рони, ронилац мора периодично изједначавати притисак у средњем уху користећи једну од техника изједначавања притиска.

Ронилац увек мора бити савестан и пратити све сигнале које му тело шаље како би на време изронио. У роњењу је свако форсирање изузетно опасно и увек треба имати на уму да ниједна риба није вредна живота.

Обука Обука подводног риболовца је веома блиска обуци рониоца на слободно. Спроводи се и у мору и на копну. Обука на копну углавном обухвата аеробни тренинг, технике дисања и технике опуштања. Обука у мору може се комбиновати са риболовом или искључиво роњењем на слободно.

Опрема Основна опрема подводног риболовца је ронилачка маска и алат за испаљивање стрела (лук, праћка, подводна пушка). Остали делови опреме су пераја, затим ронилачко одело, оловни тегови, ронилачки нож, рибарски најлон, ронилачки рачунар, односно сат, и сигнална бова.

Без ронилачке маске, људи не могу јасно да виде под морем.

Подводна пушка је заменила све остале уређаје за испаљивање стрела. Може бити дизајнирана да испаљује стрелу помоћу опруге, компримованог ваздуха или помоћу еластичне гуме („праћка“). Док је употреба опруга одавно напуштена због непрактичности, компримовани ваздух и гума се и данас користе.

Пераја су обично направљена од гумене ноге и пластичне фолије.

Роњење испод термоклинске границе и дуготрајно роњење унутар термоклинске границе, као и зимско роњење, захтева ронилачко одело као термичку заштиту. Ронилачко одело је направљено од неопрена и има порозну структуру. У порозној структури су заробљени мехурићи ваздуха, што служи као термички изолатор.

Оловни тегови се користе за компензацију пловности. Што дубље роните, мање тегова се користи јер повећање дубине роњења смањује пловност као резултат притиска воденог стуба.

Ронилачки нож је направљен од нерђајућег челика и служи у многе сврхе. За чишћење улова, када треба да сечете конопац, део преостале мреже итд.

Ронилачка бова са ронилачком заставицом је намењена да визуелно обавести возаче чамаца о присуству рониоца у мору.

Опасности

Непажња, или недовољан опрез, нажалост понекад коштају рониоца живота. Роњење преко граница организма. Хипоксија (самба, замрачење). Препоручљиво је слушати сопствено тело и ронити у друштву. Удар пловила. Најчешће глисера и скутера за воду. Возачи чамаца током лета врло често не познају правила и законе донете за поморски саобраћај и често намерно не поштују закон. Нажалост, ни сигнална бова за роњење овде не помаже. Напади ајкула, иако ретки на Јадрану, ипак су забележени у неколико случајева. Убоди отровних организама, нпр. рибе паука, морског голуба итд. Непажљиво самоповређивање опремом.

Референце

Категорија:Подводни спортови Категорија:Риболов