мини|299x299piksel|Земљани радови у Охају, докази о праисторијским људима у Охају Историја Охаја као државе започела је 1800. године када је Северозападна територија подељена, а преостали део припремљен за пријем у Савез. Охајо је 1. марта 1803. године примљен у Сједињене Америчке Државе као 17. савезна држава. Забележена историја подручја почиње крајем 17. века, када су француски истраживачи из Канаде стигли до реке Охајо, по којој је „Охајо кантри” добио име. Ирокези су ову реку називали О-јо („велика река”). Пре тога, територију су стотинама година насељавали домородачки народи који су говорили алгонквинске језике, све док их у другој половини 17. века нису потиснули Ирокези. Овим народима претходиле су културе које се обично не сврставају у „индијанске”, као што је Хоупвел култура градитеља хумки. Најранија људска насеља на простору данашњег Охаја датирају неколико миленијума након формирања Беринговог копненог моста око 14.500. п. н. е. (Праисторија Охаја).„”
До средине 18. века, неколицина америчких и француских трговаца крзном трговала је са историјским домородачким племенима у данашњем Охају. Домородачки народи су и пре доласка Европљана имали сопствене развијене трговачке мреже широм континента. Америчка колонизација „Охајо кантрија” уследила је после Америчког рата за независност и формирања Сједињених Држава, када је ово подручје преузето од бивших британско-канадских поседа. Конгрес је забранио ропство у Северозападној територији, што је унапред одредило да Охајо и пет будућих држава територије уђу у Савез као слободне државе. Насељавање се убрзало након победе Сједињених Држава у Индијанским ратовима на северозападу, која је донела мир на граници Охаја. Држава је 1. марта 1803. званично примљена у Савез. мини|249x249п|Пут за Пале дрвеће. Обала реке Моми, Охајо. Ентони Вејн је командовао два пука америчке војске са мисијом да поразе Индијанце са северозапада који су два пута победили америчку војску. 20. августа 1794. године, непријатељ је поражен и отворен пут белим досељеницима да се прошире у долину Охаја. Видети Битка код Пале дрвећа. Насељавање Охаја углавном су предводили досељеници из Нове Енглеске, Њујорка и Пенсилваније. Досељеници са југа насељавали су јужни део територије, стижући реком Охајо из Горњег Југа. Јенкији, посебно у „Западној резерви” (област око Кливленда), подржавали су модернизацију, јавно школство и политику против ропства. У Америчком грађанском рату држава је подржавала Унију, иако је у јужним деловима са јужњачким насељем постојало снажно антивољно (Copperhead) расположење.
После Грађанског рата, Охајо се развио у једну од водећих индустријских држава. Бродови су пловили Великим језерима превозећи гвоздену руду и друге производе из западних области, а железнице су доприносиле извозу и снабдевању. У позном 19. и раном 20. веку брзо растуће индустрије пружале су посао стотинама хиљада европских имиграната. Током Првог светског рата путнички саобраћај са Европом био је прекинут, али је у првој половини 20. века уследио нови талас досељавања са југа: сеоски белци из Апалачија и Афроамериканци у Великој миграцији из дубоког југа, који су бежали од закони Џима Кроуа, насиља и у потрази за бољим приликама.
Културе великих градова Охаја постале су много разноврсније мешавином традиција, кухиње и музике нових досељеника. Индустрија Охаја чинила је значајан део америчке индустријске снаге у 20. веку. У позном 20. веку реструктурирање економије, пропадање производње челика, железнице и тешке индустрије довели су до губитка великог броја радних места. У 21. веку економија државе се постепено преоријентише на услужне делатности као што су медицина и образовање.
Праисторијски период мини|249x249п|Земљани радови на Великој змијској хумци у округу Адамс. Фосил пронађен на простору данашњег Охаја, датиран између 11.727. и 11.424. године п. н. е., указује да су палеоиндијански ловци у овој области користили камено оруђе за лов на крупну дивљач, укључујући и Џеферсоновог ленивца. Потомци ових раних заједница били су народи архајског периода. Уследили су развијени културни комплекси као што су Адена, Хоупвел и Форт Еншент, који су подизали монументалне земљане насипе и обредне грађевине, од којих су неке сачуване до данас.
У позном архајском периоду дошло је до развоја локализованих привредних система и регионализације култура. Међу културама Охаја тог доба издвајају се Мејпл Крик култура у југозападном делу, Глејшел Кејм у западном (посебно северозападном), као и Ред Оукр и Олд Копер у северном делу државе. Посебно важан извор сировина била је Флинт Риџ (округ Ликинг), чији је висококвалитетни кремен био кључна роба у широкој мрежи праисторијске трговине. Предмети од овог кремена пронађени су од атлантске обале до Канзас Ситија и Луизијане.
Око 800. године п. н. е. архајске културе уступиле су место култури Адена, познатој по изградњи бројних хумки, од којих су многе и данас очуване. Њих је наследила Хоупвел култура (око 100–400. године н. е.), која је такође подизала сложене хумке и земљане ограде, попут комплекса у Хоупвелу и Њуарку. Ове грађевине коришћене су као астрономска опсерваторија и за обредна окупљања. Форт Еншент култура наставила је традицију подизања хумки, укључујући и фигуралне насипе. Серпент Маунд у округу Адамс, највећа фигурална хумка у Сједињеним Државама и један од најпознатијих локалитета у Охају, дуго је сматран делом Адена културе, али савремена истраживања га чешће приписују Форт Еншент традицији. На југу Охаја археолози су идентификовали преко 10.000 погребних хумки и ископали око 1.000 земљаних ограда, међу којима и утврђење обима око 5,6 km које је обухватало приближно 40 ha. Предмети пронађени у хумкама, обсидијан из Јелоустона, бакар са Великих језера, лискун из јужних Апалача, морске шкољке са атлантске обале и Мексичког залива, сведоче о обимној трговачкој мрежи која је повезивала бројне домородачке народе широм континента. Насеља из доба Хоупвела по густини становништва могу се сматрати градовима са хиљадама житеља.
Након опадања Хоупвел културе, регион је био насељен малим, независним пољопривредним селима све до после 900. године, када почињу да се јављају нове културе. Између 1100. и 1300. године ирокезијански народи су се ширили из североисточних области, потискујући и освајајући постојеће заједнице у Великом језерском региону.
Око 1600. године територија данашњег Охаја била је подељена између више племена која су припадала ирокешким, алгонквинским и сиуанским језичким групама. На североистоку су живели Ери, дуж обале језера Ери постојала је Витлси култура са мешовитим културним обележјима, северно од реке Мауми налазили су се Маскоутени, на западу Мајами, а на југоистоку Мосопелеа. Јужни део држала су племена Форт Еншент културе, док се култура Мононгахела простирала делимично у источном Охају. Комбинација ратова и епидемија брзо је десетковала ове народе, тако да су до доласка Европљана опстали углавном само Мајами.
Средином 17. века, након исцрпљивања резерви дабра у сопственој области, Ирокези су покренули Дабарске ратове (енгл. Beaver Wars), током којих су уништили или раселили већину племена у ширем региону. У тим сукобима скоро су збрисали Ерије дуж обале језера Ери и проширили своју власт преко северне обале језера Онтарио и Ири, на простор данашњег Охаја, Индијане и јужног Мичигена, па све до реке Џејмс у Вирџинији. Рат је формално окончан 1701. године, када су Французи, помажући избегла племена, преузели велики део ових територија и укључили их у колонију Илиноис.
Током ратова племена Сок и Мескваки, алгонквинског порекла, мигрирала су из долине реке Отаве у Канади у Охајо и Мичиген, али су их Ирокези брзо потиснули до Минесоте. После ратова, на простору Охаја углавном су опстала ирокешка и алгонквинска племена: Минго/Сенека, Шони, Ленапе/Делавери, Мајами, Отава/Мисисога/Чипева, Вјандот и Гајандот („Мали Минго”). Шони су се доселили са југоистока, Ленапе из Њу Џерзија, а Отава и Вјандот су се формирали од заробљених Алгонквинаца, Хурона и Анишинабеа који су се ослободили ирокезијанске власти.
Од времена Хоупвела до 14. века домородачки народи источне Северне Америке гајили су и трговали више врста култивисаних биљака у оквиру источног пољопривредног комплекса. Иако су гајили разне домаће културе, укључујући пасуљ, тикве, киноу, ситну јечмену траву, хељду и сунцокрет, са појавом кукуруза више врста је постепено нестало из исхране, упркос томе што се неке од њих, попут киное, и данас узгајају у Јужној Америци. Најстарији домаћи усеви били су вероватно тикве и бундева, које су узгајали народи комплекса Индијан Нол у западном Кентакију још пре око 8.000 година.
Дабарски ратови Године 1608. француски истраживач и оснивач Квебека Самјуел де Шамплен придружио се алгонкијанским народима са реке Отаве, Хуронима и преосталим народима са реке Сен Лорен против Ирокешке конфедерације („Пет народа”) која је живела на подручју данашњег горњег и западног Њујорка, у сукобу познатом као Тикондерога рат. Последица је било трајно непријатељство Ирокеза према Французима, што их је навело да се око 1626. године окрену сарадњи са холандским трговцима крзном који су долазили уз Хадсон. Пошто су Холанђани оклевали да им продају ватрено оружје, Ирокези су касније нашли нове савезнике у енглеским колонијама. мини|250x250п|Гравира заснована на цртежу Шамплена са његовог путовања 1609. године, која приказује битку између ирокешких и алгонквинских племена близу језера Шамплен. Са приступом напреднијем оружју, „Пет народа” је у сукобима познатим као Дабарски ратови, који су почели 1632. године, готово истребило Хуроне и друга домородачка племена западно од свог подручја у Охајо кантрију. Употреба ватреног оружја учинила је ове ратове још погубнијим, па их историчари сматрају једним од најкрвавијих конфликата у историји Северне Америке.
Око 1664. године „Пет народа” званично је постало трговачки партнер Енглеза, који су исте године освојили Нову Низоземску и преименовали је у Њујорк. Ирокези су потом проширили своју територију правом освајања, приморавајући бројна племена на плаћање данка или пресељење, чиме је измењена племенска карта источне Северне Америке. Велике конфедерације као што су Хурони, Неутрал, Ери, Саскеханок, Мајами, Вескерини Алгонквинци, Кичесипирини Алгонквинци, Маскоутен, Фокс, Сок, Петун, Манахок и Сапони-Тутело биле су уништене или расељене. Ирокези су потиснули многа источна племена све до, па и преко реке Мисисипи, као и на југ, у Каролине.
Након пораза ратника „Пет народа” између 1670. и 1701. године, Французи и њихови савезници преузели су контролу над регионом. Убрзо су уследили Француско-индијански ратови између Енглеске, Француске и њихових преосталих домородачких савезника, који су представљали северноамеричко поприште европских колонијалних сукоба. До касних 1750-их цела некадашња Иллиноис колонија била је освојена и преименована у Охајо кантри.
Данморов рат Након Француско-индијанских ратова, непосредно пред Амерички рат за независност избио је још један сукоб познат као Данморов рат (Dunmore’s War). Вођен је 1774. године између америчких колониста из Вирџиније и народа Шонија на простору од Јелоу Крика у данашњем округу Колумбијана (североисток Охаја) до границе савремених држава Западна Вирџинија и Кентаки. Вирџинци су тврдили да су Шонији крали стоку, али се касније показало да је та оптужба била измишљена како би се изазвао рат. Од двојице поглавица Шонија који су предводили отпор, поглавица Логан је изгубио целу породицу која је убијена у прогону, док се за поглавицу Корнстока верује да је проклео земљу на којој се налазило његово село.