Питање етничког и језичког идентитета у Црној Гори обухвата неколико спорних тачака око етничког и језичког идентитета неколико заједница у Црној Гори, неке од њих се односе на идентитет људи који се самоидентификују као етнички Црногорци, док се нека друга питања идентитета такође односе на заједнице Срба, Хрвата, Бошњака и етничких Муслимана. Сва та питања су међусобно повезана и веома политизована.

Главно питање је да ли они који се самоидентификују као Црногорци чине засебну етничку групу или подгрупу неке друге нације, како често тврде они који се самоидентификују као Срби. Ова подјела има своје историјске корјене у првим деценијама 20. вијека, током којих је кључно политичко питање била дилема између очувања националног суверенитета Црне Горе, коју су заговарали присталице династије Петровић-Његош, пре свега Зеленаши, односно чланови Праве народне странке, и присталица интеграције са Краљевином Србијом, а самим тим и са другим јужнословенским народима под династијом Карађорђевић, које су заговарали Бјелаши (окупљени око Народне странке). Овај спор се обновио током распада Југославије и каснијег отцјепљења Црне Горе од државне заједнице са Србијом након референдума о независности Црне Горе 2006. године. Према подацима пописа из 2023. године, 41,1% људи у Црној Гори се идентификује као етнички Црногорци (смањење од 3,8% у односу на 2011. годину), док се 32,9% изјашњава као етнички Срби (повећање од 4,2% у односу на 2011. годину); 43,2% је рекло да говори српским језиком, док је 34,5% рекло да говори црногорским језиком.

Историја Митрополит Данило I Петровић Његош (1670-1735) је називао себе “Владика српске земље”.Митрополит Сава Петровић Његош је називао свој народ, Црногорце, “српским народом”.Петар I Петровић Његош је први осмислио план о успостављању новог Словено-српског Царства у којем би Бококоторски залив, Дубровник, Далмацију и Херцеговину припојио Црној Гори, такође написавши: „Руски Цар би био признат као цар Срба, а Митрополит Црне Горе би био његов помоћник. Водећа улога у обнови Српског царства припада Црној Гори.”

Крајем 19. вијека, политички, територијални и национални програм Црне Горе се подударао са политичким, националним и територијалним програмом Србије, а то су били независност територија које насељавају Срби, и њихово уједињење.

Петар II Петровић Његош, црногорски владар и владика који се сматра најпознатијим црногорским књижевником, био је једна од водећих српских личности у постављању Косовског завјета као средишње теме српског националног покрета. Династија Петровић Његош је покушала да преузме водећу улогу ујединитеља српског народа, али су слаба економија, мали број становника и величина црногорске државе били пресудни у признавању ове улоге Династији Карађорђевић (Србија).Иако су Црногорци прихватали свој српски идентитет, такође су били поносни на своју државност, посебно на подручију Цетиња, пријестолнице и главног града Краљевине Црне Горе.Осјећај државности је довео до стварања суверенистичких и сепаратистичких погледа у дјелу црногорског становништва након уједињења са Србијом 1918. године.

Током Првог свјетског рата, спорења и недоумице око етничког идентитета Црногораца је покренуо хрватски правник Иво Пилар, који је тврдио да је током раног средњег вијека на територији данашње Црне Горе, постојала држава Црвена Хрватска, успостављајући темеље за теорију о хрватском етничком поријеклу Црногораца. Након рата, ову теорију је прихватио и развио црногорски књижевник Савић Марковић Штедимлија, тврдећи да Црногорци јесу дио хрватског националног корпуса.

Постоје тврдње да одвојена црногорска нација није постојала прије 1945. године. Присталице ових тврдњи наглашавају да су језик, историја, вјероисповјест и култура у Црној Гори прије 1945. године били неупитно српски.Чешко-амерички дипломата Јозеф Корбел, написао је 1951. године: „Црногорци су се поносно називали Србима, а и данас би било тешко наћи људе из старијих генерација који би рекли да су Црногорци. Само млади комунисти прихватају и шире теорију о црногорској нацији.”

Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ, 1942-1945), признало је 5 конститутивних народа Југославије: Србе, Хрвате, Словенце, Македонце и Црногорце.

До 1990-их, већина Црногораца су се сматрали и Србима и Црногорцима. Велика већина Црногораца се на пописима од 1971. до 1991. године писала као Црногорци, сматрајући себе грађанима Социјалистичке Републике Црне Горе унутар шире СФРЈ.На референдуму о независности Црне Горе 1992. године, који су црногорски сепаратисти бојкотовали, 96% гласача је подржало останак Црне Горе у заједничкој држави Југославији (Савезна Република Југославија).До 1996. године, про-српски осјећај је доминирао у црногорској политици.

Након што је Црна Гора отпочела процес тражења независности од Србије, након Ђукановић-Милошевић раскола, црногорски националистички покрет је истицао разлику између црногорског и српског идентитета, тврдећи да Црногорци никада нијесу припадали ширем српском националном корпусу.Народ је требао да одлучи да ли подржава независност Црне Горе, што се наизглед подударало са њиховим ставовима о црногорском етничком идентитету. Они који су подржали независност, редефинисали су црногорски етнички идентитет као идентитет независан од српског (за разлику од претходног преклапања црногорског и српског идентитета који су заговарали владари династије Петровић-Његош), док су они који су подржавали заједничку државу са Србијом инсистирали на свом српском идентитету.

Према историчару Срђи Павловићу, Црногорци су одржали осјећај политичке и културолошке посебности у односу на остале јужнословенске народе. Према Павловићу, концепт Српства је схваћен код Црногораца као њихова припадност Православљу и Хришћанству уопште, као и ширем јужнословенском народу. Они су ову идеју уградили у темеље своје националне посебности. Пошто је била схваћена као идеологија сталне борбе, то црногорско Српство није стајало у супротности са особеним карактером црногорског националног идентитета. Напротив, коришћено је као средство прагматичне политике ради постизања коначног циља. Црногорци су користили термине Срби и Српство кад год су се позивали на јужнословенске елементе окупљене у анти-османској коалицији и око хришћанског крста. Када су се позивали на посебне елементе своје друштвене структуре и политичког система, користили су термин Црногорац.

Про-југословенска (унионистичка) страна, предвођена Момиром Булатовићем, тврдила је да Србијанци и Црногорци имају исто заједничко поријекло (да су Срби), заговарајући „нераскидиво јединство Србије и Црне Горе - једнога народа, једне крви и једнога тијела!”Булатовић је промовисао ексклузивни српски идентитет за већинско православно становништво. Историјски ревизионизам У Црној Гори се од 2006. године појачано врши историјски ревизионизам, промовисањем “Дукљанског мита” о поријеклу црногорског народа. Неки заступници ове теорије тврде не само да Црногорци нијесу Срби, већ да су Црногорци Илири (нијесу Јужни Словени, односно Словени).

Национализам у Црној Гори Постоји више врста црногорског национализма у Црној Гори, а најпознатији су про-црногорски и про-српски национализам. Про-црногорски национализам захтјева и брани државну независност Црне Горе, у њеном данашњем облику. Про-српски национализам се залаже за уједињење Црне Горе и Србије, али не нужно. Про-црногорски национализам се фокусира на различитости у култури, етницитету и језику, као средствима којима оправдава потребу за независном црногорском државом. С друге стране, про-српски национализам се фокусира на сличности у култури, етницитету и језику, како би оправдао уједињење двије државе. Посљедњих година, у оквиру про-српског национализма, све је израженији термин Најбољи Срби, којим се оживљава идеја из времена династије Петровић-Његош, односно идеја уједињења српских држава под владавином Црне Горе. Такође, међу присталицама про-српског национализма се развио и концепт Српске Спарте, односно признавања независности црногорске државе, као једне од српских држава.

Историја етничке и језичке идентификације 1909. године је урађен први попис становништва у тадашњој Књажевини Црној Гори, међутим ни на том попису, нити на пописима за вријеме Краљевине Југославије, није било националне одреднице. Она се први пут појављује на пописима становништва од 1948. године до данас. Примјећује се да се прије 1948. године, за простор Црне Горе, национална одредница уско одређивала уз лингвистичку припадност, док се након 1948. године она одређивала уз вјерску и географску припадност. Тако су прије 1948. године, сви становници Црне Горе који говоре српско-хрватским језиком сматрани Србима, док су након 1948. године сви људи из Црне Горе православне вјероисповјести сматрани Црногорцима. Слична је пракса била и у осталим државама бивше Југославије, те су тако сви православци из Србије били Срби, Македоније Македонци, Црне Горе Црногорци.

Види још Демографија Црне Горе Црногорски етнички национализам Црногорски грађански национализам Црногорославље Светосавски национализам Српски национализам Срби у Црној Гори Црногорци у Србији Црногорци Црногорци (народ) Црногорска православна црква Митрополија црногорско-приморска Црногорски језик Српски језик Ијекавски изговор Љетопис попа Дукљанина Односи Србије и Црне Горе Српски национални савјет Црне Горе

Референце

Категорија:Срби у Црној Гори