Апостасија у исламу (, транскр. ридах или , транскр. иртидад, дословно „повлачење” или „регресија”) често се дефинише као напуштање ислама од стране муслимана, било у мислима, речима или делима. Обухвата не само изричито одрицање од исламске вере преласком у другу религију или потпуним напуштањем религије (), већ и богохуљење или јерес од стране оних који себе сматрају муслиманима, кроз било коју радњу или изјаву која подразумева неверство, укључујући и оне који негирају темељни принцип или веру ислама. Особа која напусти ислам назива се муртад ().. .
Док исламско право позива на смртну казну за оне који одбију да се покају због отпадништва од ислама, које изјаве или дела се сматрају апостасијом, и да ли и како их треба кажњавати, предмет је спора међу исламским учењацима. Либерални исламски покрети одбацују физичку казну за апостасију. Казна убијања апостата у супротности је са међународним нормама о људским правима које предвиђају слободу вероисповести, што је показано у инструментима за људска права као што су Универзална декларација о људским правима, Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима.
До касног 19. века, већина сунитских и шиитских правника сматрала је да је за одрасле мушкарце апостасија од ислама злочин и грех, кажњив смртном казном, али са бројним опцијама за ублажавање, као што је период чекања да се омогући време за покајање<ref name="johnespositocite book|last1=Esposito |first1=John L. |title=The Oxford dictionary of Islam|publisher=Oxford University Press|year=2004|page=22|url=https://books.google.com/books?id=6VeCWQfVNjkC&pg=PA22|isbn=978-0-19-512559-7}} или примена само у случајевима који укључују политику,. . у зависности од доба, правних стандарда и правне школе. Крајем 19. века, употреба кривичних казни за апостасију је престала, иако су се грађанске казне и даље примењивале.
Од 2021. године, постојало је десет земаља са муслиманском већином где је апостасија од ислама била кажњива смрћу, али су законска погубљења ретка. Оне су понекад биле оптужене и за неповезане политичке злочине. Већина казни је вансудска, а већину погубљења врше џихадистички и такфирски побуњеници: Ал Каида, Исламска Држава, Наоружана исламска група Алжира и Талибани. Још тринаест земаља има кривичне или грађанске казне за апостате, као што су затвор, поништење брака, губитак права на наследство и старатељство над децом.
У савременом муслиманском свету, јавна подршка смртној казни варира од 78% у Авганистану до мање од 1% у Казахстану. Међу исламским правницима, већина и даље сматра апостасију злочином који треба казнити смртном казном. Они који се не слажу тврде да би казна требало да буде мања од смрти и да би требало да се догоди у загробном животу,Forte, D. F. јер се људско кажњавање сматра неспојивим са куранским налозима против присиле у веровању, или би требало да се примењује само у случајевима јавне непослушности и нереда (, транскр. фитна). Упркос потенцијално тешким и по живот опасним последицама, многи муслимани настављају да напуштају исламску религију, било тако што постају нерелигиозни (атеизам, агностицизам итд.) или прелазе у друге религије, најчешће у хришћанство.
Етимологија и терминологија Апостасија се у исламској литератури назива иртидад или ридах, што значи „повратак” или „регресија”. Апостата се назива муртад, што значи „онај који се окреће од ислама”. Oxford Islamic Studies Online дефинише муртада не само као било ког кафира (неверника), већ као посебно гнусну врсту. Ридах се такође може односити на отцепљење у политичком контексту. Особа рођена од оца муслимана која касније одбаци ислам назива се муртад фитри, а особа која је прешла у ислам и касније одбацила религију назива се муртад мили.Mousavian, S. A. A. (2005), A Discussion on the Apostate's Repentance in Shia Jurisprudence, Modarres Human Sciences, 8, Tome 37, pp. 187–210, Mofid University (Iran), quote: „Шиитска јуриспруденција прави разлику између апостате рођеног од родитеља муслимана (муртад-и фитри) и апостате рођеног од родитеља немуслимана (муртад-и мили).” (section 1.3). видети унос за Fitri Murtad. видети унос за Milli Murtad
Такфир () је чин којим један муслиман избацује другог из заједнице, проглашавајући га кафиром, односно апостатом. Чин који доводи до такфира назива се мукафир. Референце у светим списима Куран Куран помиње апостасијуQur'an 2:108, 66 10:73 3:90 4:89, 137 5:54 9:11–12, 66 16:06 88:22–24 у контексту ставова повезаних са предстојећом казном, божанским гневом и одбијањем покајања за појединце који почине овај чин. Традиционално се сматра да ови стихови оправдавају присилу и строге казне за апостате, према Дејлу Ф. Ајкелману, укључујући традиционалну смртну казну.
Други учењаци, насупрот томе, указују на недостатак било каквог куранског одломка који захтева примену силе да би се апостати вратили у ислам, нити било какве специфичне телесне казне која би се применила на апостате на овом свету (, транскр. дуња).. Цитат: „Он [Ал-Бана] примећује да Куран сам по себи не налаже никакву овосветску казну за верску апостасију, већ одлаже казну до следећег [живота] (уп. Куран 2:217).” Неки стихови су наведени као наглашавање милости и недостатка присиле у погледу верског уверења: 2:256, 4:137, 10:99, 11:28, 18:29, 88:21–22. Хадис
Класична шеријатска казна за апостасију потиче из сахих (аутентичних) хадиса, а не из Курана. Пишући у Енциклопедији ислама, Хефенинг сматра да „супротно Курану, у традицијама (тј. хадисима), има мало одјека ових казни на оном свету... и уместо тога, у многим традицијама имамо нови елемент, смртну казну”. Алахов апостол је рекао: „Крв муслимана који признаје да нико нема право да буде обожаван осим Алаха и да сам ја Његов апостол, не може се пролити осим у три случаја: у одмазди за убиство, за удату особу која почини незаконит сексуални однос и за онога ко се одметне од ислама (апостата) и напусти муслимане.” — Сахих ел Бухари, , такође погледајте , Али је спалио неке људе и ова вест је стигла до Ибн Абаса, који је рекао: „Да сам био на његовом месту не бих их спалио, као што је Пророк рекао: ’Не кажњавајте никога Алаховом казном.’ Без сумње, убио бих их, јер је Пророк рекао: ’Ако неко (муслиман) одбаци своју веру, убијте га.’” — , , , , Човек је примио ислам, а затим се вратио у јудаизам. Муад ибн Џабал је дошао и видео човека са Абу Мусом. Муад је упитао: „Шта није у реду са овим човеком?” Абу Муса је одговорио: „Примио је ислам, а затим се вратио у јудаизам.” Муад је рекао: „Нећу сести док га не убијеш, јер је то пресуда Алаха и Његовог апостола.” — Други хадиси дају различите изјаве о судбини апостата,. Leiden: Brill, Eds Gudrun Kramer et al, Vol. 1, да су били поштеђени погубљења покајањем, умирањем природном смрћу или напуштањем заједнице (последњи случај се понекад наводи као пример отворене апостасије која је остала некажњена).. Цитат: „Ово је био отворен случај апостасије. Али Пророк нити је казнио Бедуина нити је тражио од некога да то учини. Дозволио му је да напусти Медину. Нико га није повредио.” Човек из реда Ансара примио је ислам, затим је отпао и вратио се у ширк. Затим се због тога покајао и послао поруку свом народу рекавши: „Питајте Алаховог посланика (САВ), има ли за мене покајања?” Његови људи су дошли код Алаховог посланика (САВ) и рекли: „Тај и тај се каје због онога што је урадио, и рекао нам је да те питамо да ли за њега има покајања?” Тада су објављени стихови „Како ће Алах упутити народ који је неверник постао након што је веровао” до Његове речи „Заиста, Алах је Онај који прашта, Најмилостивији”. Тако му је послао поруку, и он је примио ислам. — Ал-Сунан ал-Сугра 37:103 Био је један хришћанин који је постао муслиман и читао Бакару и Ал Имран, и писао је за Пророка. Затим се поново вратио у хришћанство и говорио је: „Мухамед не зна ништа осим онога што сам му ја написао.” Тада га је Алах усмртио и они су га сахранили. — Бедуин је дао заклетву верности Алаховом апостолу за ислам, а бедуин је добио грозницу након чега је рекао Пророку: „Поништи моју заклетву.” Али Пророк је одбио. Поново му је дошао говорећи: „Поништи моју заклетву.” Али Пророк је одбио. Тада је бедуин напустио Медину. Алахов апостол је рекао: „Медина је као ковачки мех (пећ): избацује своје нечистоће, а улепшава и чисти оно што је добро.” — Мувата имама Малика нуди случај где праведни халифа Омер опомиње муслиманског вођу јер није дао прилику апостати да се покаје пре погубљења: Малик ми је пренео од Абд ар-Рахмана ибн Мухамеда ибн Абдулаха ибн Абд ал-Карија да је његов отац рекао: „Човек је дошао код Омера ибн ал-Хатаба од Абу Мусе ал-Ашарија. Омер је питао за разне људе, и он га је обавестио. Тада је Омер упитао: ’Имаш ли неке нове вести?’ Он је рекао: ’Да. Човек је постао кафир после свог ислама.’ Омер је упитао: ’Шта сте урадили с њим?’ Он је рекао: ’Пустили смо га да приђе и одрубили му главу.’ Омер је рекао: ’Зар га нисте затворили на три дана и хранили га векном хлеба сваки дан и позивали га на тавбу (покајање) да би се могао окренути у тавби и вратити се Алаховој наредби?’ Тада је Омер рекао: ’О Алаху! Нисам био присутан и нисам то наредио и нисам задовољан откако ми је то дошло до знања!’” — Аргумент који је изнео, између осталих, Фикх савет Северне Америке, јесте да су горе наведени хадиси, традиционално цитирани као доказ да апостате из ислама треба казнити смрћу, погрешно протумачени. Савет тврди да су жртве заправо погубљене због промене лојалности према војскама које су се бориле против муслимана (тј. због издаје), а не због њихових личних уверења. Као доказ, указују на два хадиса, сваки из различите сахих (аутентичне) сунитске збирке хадиса, где Мухамед позива на смрт апостата или издајника. Текст хадиса је скоро идентичан, али се у једном хадис завршава фразом „онај ко се одметне од ислама и напусти муслимане”, а у другом се завршава са „онај ко иде да се бори против Алаха и Његовог апостола”. Другим речима, савет тврди да су хадиси вероватно извештаји о истом догађају, али су имали различите формулације јер је „одметање од ислама” био други начин да се каже „борба против Алаха и Његовог апостола”: Алахов апостол је рекао: „Крв муслимана који признаје да нико нема право да буде обожаван осим Алаха и да сам ја Његов апостол, не може се пролити осим у три случаја: у одмазди за убиство, за удату особу која почини незаконит сексуални однос и за онога ко се одметне од ислама (апостата) и напусти муслимане.” — Алахов апостол је рекао: „Крв муслимана који сведочи да нема бога осим Алаха и да је Мухамед Алахов апостол не би требало законито пролити осим из једног од три разлога: човек који је починио прељубу после брака, у ком случају треба да буде каменован; онај ко иде да се бори против Алаха и Његовог апостола, у ком случају треба да буде убијен или разапет или прогнан из земље; или онај ко почини убиство за које је убијен.” —
Дефиниција апостасије у исламу Учењаци ислама се разилазе у томе шта представља апостасију у тој религији и под којим околностима је апостата подложан смртној казни.
Услови за апостасију у класичном исламу
Карактеристике апостасије у класичном исламу, Ел Шафи је у свом Китаб ал-Ум навео три неопходна услова за изрицање смртне казне муслиману за апостасију. Према речима Франка Грифела, то су: прво, апостата је морао некада имати веру (што, према Ел Шафијевој дефиницији, значи јавно исповедање свих начела ислама); друго, морало је уследити неверство (што значи јавна изјава о одвајању од ислама; након ова два корака, муслиман је сада неверник, али још увек не и апостата, и стога није подложан казни); треће, морао је постојати пропуст или неуспех у покајању након што је од апостате то затражено.
Три века касније, Ал-Газали је написао да једној групи, познатој као „тајни апостати” или „трајни неверници” (такође зандака), не треба дати прилику да се покају, чиме је елиминисао Ел Шафијев трећи услов за њих (иако његов став није прихватио његов шафијски мезхеб).
Карактеристике