Зелена витичарка () је отровна гљива из породице стрнишница (Strophariaceae), из реда лисичарки (Agaricales). У многим књигама на западу зелена витичарка се сматра отровном, но учинак тровања је мало познат, а отровни састојци непознати. Према неким европским кнјигама, зелена витичарка је јестива, али непожењна због благо зачињеног укуса.STROPHARIA AERUGINOSA, СТРОФАРИЯ СИНЕ-ЗЕЛЕНАЯ
ОПИС Клубок зелене витичарке је широк од 3 до 9 центиметара, најпре полукружан, затим отворен и испупчен, меснат зеленкаст или модрозелен; током кишних дана је слузан, прекривен белим теким љускама. Листићи су прирасли к стручу, белкасти затим љубичастоцрвени, на рубовима белкасти. Стручак је висок 4 до 6 центиметара, шупаљ, цилиндричан, слузав, влакнаст, модрозеленкаст; под клубом носи висећи венчић беле боје или црнкаст од падајућих спора. Месо је бело, зеленастог тома, мирис по ротквици, укус неугодан. Споре су елиптичне, модросмеђе боје, 8 - 10 x 4 - 5 μm.
Станиште Расте лети и у јесен у шумамал уз рубове шума, на ливадама и пашњацима.
Употребљивост Зелена витичарка је отровна. У литератури влада подељено мишљење о јестивости; међутим, у новије време преовладава мишљење да није за јело, већ је благо отровна. Romano Božac: "Gljive – morfologija, sistematika, toksikologija", Školska knjiga Zagreb, Grafički zavod Hrvatske, 1993.
Сличности Зелена витичарка се не може ѕаменити дргом гљивом јер има заиста својствену модрозелену боју клубка, слузава је, не носи бели венчић који касније због отрусине постане црн. У новије време се спомиње и као засебна врста Stropharia cyanea (Bolt. ex Secr.) Tuomikoski. Она је врло слична зеленој витичарки, а разликује се по томе што је мање слузава и на рубовима клобука нема остатака засторка.
Галерија
Извори
Kategorija:Strophariaceae Kategorija:Отровне гљиве