Битка за Голијад (), вођена 9. октобра 1835, била је део Тексашке револуције.

Позадина

Америчка колонизација Тексаса Огромна удаљеност Тексаса од мексичке престонице и густо насељених области, у комбинацији са сталном претњом коју су представљали номадски Индијанци (Команчи и Апачи), осујетила је покушаје шпанских колонијалних власти да населе границу Тексаса. Неспособна да насели границу својим људима, Шпанија се окренула Американцима. Мозес Остин је 1819. године контактирао званичнике у Сан Антонију де Бехару и понудио да доведе америчке досељенике у Тексас. Од имиграната се очекивало да постану лојални шпански поданици, у замену за дозволу за улазак на краљеву територију.

Шпанци нису имали прилику да спроведу свој план колонизације пре него што је Мексико прогласио независност (1821). Мексико, иако је подстицао имиграцију, желео је да контролише прилив Американаца и Европљана у Тексас. Створен је систем кроз који би агенти за земљиште (такозвани импресарији), прихватили одговорност за регрутовање угледних људи као колониста. У замену за земљу, колонисти су морали да пристану да постану лојални мексички грађани, укључујући и прелазак у католицизам. За свој труд, импресарију је било дозвољено да наплаћује административну таксу од дванаест и по центи по хектару од сваког колонисте коме је доделио земљу. Колонисти су такође били ослобођени од пореза, дајући им времена да оснују своја имања пре него што буду опорезовани. Тако, у замену за стављање свог јавног земљишта на располагање за насељавање, Република Мексико се надала да ће претворити границу Тексаса у продуктивну и цивилизовану област.

До 1828. америчка колонизација била је тако успешна, да су у области америчких насеља Американци десетоструко надмашили староседеоце Мексика. Тако је 1821. Тексас имао само око 4.000 становника, не рачунајући номадске Индијанце: до 1835. доселило се око 28.000 америчких досељеника. Одговор владе на „американизацију“ Тексаса био је усвајање закона од 6. априла 1830. године, који је забранио имиграцију из САД. Уз то, пореска ослобођења не би се обнављала када истекну, а порески службеници су послати у Тексас да оснују царинарнице. Планирано је да се изграде нове тврђаве широм Тексаса како би се спровели ови нови прописи, као и појачало присуство владе.

Реакције Американаца су биле помешане. Многи амерички досељеници су веровали да влада има право да донесе ове мере, чак и ако се нису слагали са њима. То су углавном били људи који су у Тексас ушли као легални имигранти. Други, који су сами ушли у Тексас без знања владе, имали су мало поштовања према суверенитету Мексика. Семе побуне је посејано како је постепено све више Американаца (и легалних и илегалних) почело да се жали на мешање мексичке владе у њихове животе. Али успон централиста и укидање Савезног Устава из 1824. године довело је револуцију до врхунца.

Међутим, грешка је посматрати побуну једноставно као устанак америчких колониста против мексичке владе. Контекст за побуну је већи грађански рат који се водио у Мексику, између федералиста и централиста.

Грађански рат у Мексику Од 1828. у Мексику је беснела политичка борба између федералиста, који су заступали право појединих мексичких држава на самоуправу, и централиста, који су намеравали да мексичке државе сведу на статус провинција. Ова борба прерасла је у грађански рат у пролеће 1835, када је генерал Антонио Сантана, који је изабран за председника уз подршку федералиста, одлучио да се окрене централизму и укине државне самоуправе. Како би уклонила државне милиције, које су биле главни ослонац локалне самоуправе, централистичка мексичка влада је 31. марта 1835. наредила смањивање свих државних милиција (у размери 1 милиционер на сваких 500 грађана) и предају свог сувишног приватног оружја. По овој рачуници, Тексас је имао право на милицију од највише 8 Мексиканаца и 56 америчких колониста. У пракси, било је то потпуно разоружање. Неколико држава успротивило се овој наредби, на првом месту држава Закатекас, која је имала милицију од 20.000 људи. У одговор, Сантана је формирао и повео Северну армију (2.200 пешака, 1.000 коњаника и 18 топова) на Закатекас и већ 10. маја потукао федералисте у боју и до краја јуна освојио читаву државу. За то време, Сантанин рођак генерал Мартин Перфекто де Кос 8. јуна је оборио федералистичку владу у Монклови у Коавили и кренуо је у Тексас да појача тамошње гарнизоне.

Устанак у Тексасу У јуну 1835, на вести о поразу федералиста у Закатекасу (10. маја) и Монклови (8. јуна) и упућивању генерала Мартина Перфекто де Коса са војском у Тексас, амерички Тексашани су се наоружали и формирали Комитете јавне безбедности у свим већим местима. Тексашани су у први мах били подељени на присталице рата и присталице мира, иако је повратак Стивена Остина из заточеништва у Мексико Ситију, где је још 1833. отишао да тражи државност Тексаса мирним путем, дао превагу ратној странци. Знак за оружани устанак био је покушај мексичког заповедника у Сан Антонију, пуковника Доминга де Угартечеа, да одузме грађанима Гонзалеса на реци Гвадалупе њихов једини топ у склопу предвиђеног разоружања локалних милиција. Око 140 наоружаних колониста сукобило се са стотинак мексичких коњаника у бици код Гонзалеса, 2. октобра 1835, и натерало их на повлачење. Тако је почела Тексашка револуција.

Дана 4. октобра 1835, Стивен Остин је пред Комитетом јавне безбедности у Сан Филипу објавио да је нападом војске на Гонзалес почео рат и позвао грађане на оружје, како би се мексичка (централистичка) војска протерала из Сан Антонија и Тексаса. На тај позив, колонисти су са свих страна почели да се окупљају у Гонзалесу за поход на Сан Антонио де Бехар.

Битка мини|Тврђава у Голијаду, план из 1836. Град Голијад се налазио у близини старе шпанске тврђаве под називом Пресидио Ла Баија. Тврђава, са погледом на прелаз на реци Сан Антонио, чувала је пут ка Сан Антонио де Бехару. Генерал Кос је прошао кроз Голијад крајем септембра на путу да појача мексички гарнизон у Сан Антонију. Ако би Ла Баија била заузета, не само да би ово централистичко упориште било елиминисано, већ би Бехар био одсечен од обале. Капетан Мануел Сабријего је командовао утврђењем и његовим гарнизоном од седамдесет пет централистичких војника и локалних ранчера. У ноћи 9. октобра 1835. године, Џорџ М. Колинсворт и око 120 колониста изненадили су и заузели тврђаву након кратке борбе.

Последице Као и код Гонзалеса, колонисти нису претрпели губитке. Известили су да су три централистичка војника убијена, седам рањено, а још двадесет један заробљен. Као додатни трофеј, колонисти су заробили велику залиху оружја, муниције и других војних залиха.

У међувремену, колонисти у Гонзалесу су се организовали у Народну војску и једногласно изабрали Остина за свог врховног команданта. 11. октобра, Остин је издао своју прву наредбу којом је именовао своје штабне официре и најавио да ће се војска окупити следећег дана у 9 часова, спремна да започне марш на Бехар.

Референце

Литература

Категорија:Историја САД (1789–1849) Категорија:Историја Мексика Категорија:1835.