Добринка Богдановић (Црвена Јабука, 1923 — Црвена Јабука, 17. мај 1944) била је активиста и секретар организације СКОЈ-a у селу Црвена Јабука. Зверски је мучена и жива спаљена од стране окупационе бугарске фашистичке војске. Умрла је мученичком и херојском смрћу, није одала партизане, своје другове и другарице, организаторе, помагаче и симпатизере НОП-а из села.

Биографија Добринка Богдановић рођена је 1923. године у лужничком селу Црвена Јабука од мајке Драге и оца Николче. Завршила је четири разреда основне школе. Одрастала је у планинском селу где помаже својој породици у пољопривредном раду, чува стоку, уређује кућу и израђује предмете домаће радиности. Била је радна, вредна, весела, поносна на себе и на своју породицу, радовала се животу, спремала девојачку спрему, имала момка и надала се удаји.

У селу су маја 1943. године формиране две скојевске групе за Горњу и Доњу махалу. У Горњој махали секретар актива била је Добринка Богдановић. У селу је, нешто касније, поред Скојевске организације формирана и омладинска организација УСАОС-а. Крајем јуна 1943. године у селу је формирана Организација народног фронта. Као члан одбора народног фронта Горње махале била је и Добринка Богдановић. Добринка је октобра 1943. године примљена у чланство КПЈ у склопу прве партијске ћелије за Горњу махалу, док је друга формирана почетком новембра за Доњу махалу. Ове две ћелије у Црвеној Јабуци биле су прве ћелије КПЈ у Пиротском округу које су формиране у току рата.

Од 12. до 19. маја 1944. године јединице бугарског 25. фашистичког пешадијског пука извршиле су тешке злочине над недужнима у лужничким селима: Ралин, Валниш, Камбелевац, Стрелац, Студена, Радосин и Црвена Јабука. Мајска офанзива бугарских фашиста на слободну територију 1944. године била је посебно тешка и трагична за Црвену Јабуку. Најозлоглашенији делови бугарске војске и полиције почињу систематску и свеопшту блокаду села, са изненадним нападима и насртајима на становништво. Дошло је до стравичних злочина, безобзирног масовног убијања цивила, болесних стараца, жена и деце, чак и оне у пеленама, до паљења, пљачке и уништавања имовине. Запаљено је 40. кућа и 129 других грађевинских објеката. У селу је 17. маја убијено 27 мештана, а 19. маја још 13. Међу убијенима било је 19 мушкараца и 21 жена, од којих је седморо деце испод 12 година и шест стараца преко 70 година. Осморо људи је лично убио бугарски федфебел Пиздаров (по четири из породице Златановић и Славковић). У насилничком бесу и трансу, претраживали су сваки кутак села без журбе, махалу по махалу, кућу по кућу, убијали су, пљачкали, палили и оргијали над људима и селом 17. 18. и 19. маја.

У селу су страдале многе готово читаве породице, а међу њима и породица Богдановић. Богдановић Ранча убијена је испод трема своје шупе, а шупа је запаљена, те су се зидови и кров срушили на Ранчино мртво тело. Од ње је касније пронађен само угљенисани труп и једва се могло распознати да је то људски леш. Само један сат касније погинуо је и Ранчин муж Пејча на степеништу своје куће. Богдановић Николча, његова жена Драга, ћерка Добринка и брат Ставрија ухваћени су код куће и после мучења убијени. У пећини недалеко од куће било је скривено десетак људи међу којима и Николчин синчић Славко.Гледали су страшан призор, али нису могли да им икако помогну. Када се војска увече повукла, они су изашли и сахранили породицу Богдановић у воћњаку иза куће.

Када су јој пред очима поубијали скоро читаву породицу, Добринка је знала да је чека смрт. Одлучила је да ћути, занеми, не проговори ни једну реч, не јаукне и не врисне. Фашисти су од ње покушавали да дознају информације о кретању партизана, као и о раду скојевске организације и комунистичке партије. Желели су да сазнају одакле селом круже разни позиви, пароле, покличи и други пропагандни материјал - ручно прештампавани, и да дођу до имена скојеваца, партизана и партијских активиста. Фашисти су је мучили, извели на оближње гумно, везали је за стожер, положили на сламу и живу запалили. Као живу ватрену буктињу, бичевали су је, кундацима ударали и терали је да око стожера трчи. Она је и даље ћутала. Људи кажу да није јаукнула. Убијена је три месеца пре ослобођења села. Гумно на коме је Добринка страдала деценијама је стајало као светиња и на њему се није радило. Стожер је стајао као споменик овој девојци која је погинула за слободу своје домовине.

Добринка се сматра локалном партизанском хероином. ОШ „Добринка Богдановић” са домом ученика у селу Стрелац добила је назив по њој. У дворишту те школе налази се и њена спомен-биста. Име Добринке Богдановић носи и једна улица у Бабушници. Њено име понела је и некадашња омладинска радна бригада из Бабушнице. У селу Црвена Јабука такође постоји споменик Добринки Богдановић.

Референце

Литература

Спољашње везе

Херој - девојка (Глас најмлађих, број 6, страница 3) ОШ „Добринка Богдановић” са домом ученика у селу Стрелац

Категорија:Рођени 1923. Категорија:Умрли 1944. Категорија:Бабушничани Категорија:Омладина у Народноослободилачкој борби Категорија:Жене у Народноослободилачкој борби