мини|Претколумбијске културе мини|235x235п|Женска фигура Наска културе, направљена од зуба уљешура, шкољке и косе Наска култура била је култура која је цветала од око 100. године п. н .е. до 800 године. н. е. поред сушне, јужне обале Перуа у речним долинама слива Рио Гранде де Наска и долини Ике. Под снажним утицајем претходне културе Паракас, која је била позната по изузетно сложеним текстилима, Наска је произвела низ заната и технологија везаних за керамику, текстил и геоглифе.

Наска је позната по два опсежна грађевинска пројекта која су захтевала координацију великих група радника: Наска линије, огромни грађевински објекати у пустињи чија је намена непозната, и подземни аквадукти за обезбеђивање воде за наводњавање и кућне потребе у сушном окружењу, од којих неколико десетина и данас функционише. Провинција Наска у региону Ика је добила име по овом народу.

Историја

Временски оквир Наска друштво се генерално дели на културе Прото Наска (фаза 1, 100. п. н. е. – 1. година н. е.), Рана Наска (фазе 2–4, 1–450. година н. е.), Средња Наска (фаза 5, 450–550. година н. е.) и Касна Наска (фазе 6–7, 550–750. година н. е).

Пад и пропаст цивилизације Од 500. године нове ере, цивилизација је почела да опада, а до 750. године нове ере цивилизација је потпуно пропала. Сматра се да се то догодило када је Ел Нињо изазвао широко распрострањене и разорне поплаве. Докази такође указују на то да су људи Наске можда погоршали последице ових поплава постепеном сечом дрвећа Prosopis pallida како би направили простор за узгој кукуруза и памука. Ово дрвеће игра изузетно важну улогу као еколошки темељ овог пејзажа: посебно у спречавању речне ерозије и еолских процеса под дејством ветра. Постепено уклањање дрвећа је изложило пејзаж ефектима климатских поремећаја као што је Ел Нињо, што је довело до ерозије и оставило системе за наводњавање сувим.

Друштво

Друштвена структура Рано друштво Наска састојало се од локалних поглаварстава и регионалних центара моћи који су се развили око Кахуачија, неурбаног церемонијалног места са земљаним хумкама и трговима. Научници су развили теорије које су резултат разних ископавања у Кахуачију. Оне сугеришу да је ово место било центар ритуала и гозби везаних за пољопривреду, воду и плодност."Cahuachi: New Evidence for an Early Nasca Ceremonial Role" by Lidio M. Valdez, Current Anthropology 35, no. 5 (December 1994): 675–679

Кахуачи се налази у доњем делу долине Наска и првобитно је био насељен током касне Паракас фазе. Јединствен је међу свим осталим локалитетима Наска у региону и најважније је место за проучавање древне културе Наска. Људи су модификовали природна брда у пирамидалне хумке за церемонијалне и верске сврхе. лево|мини|Чинија са рибама (Музеј Викторије и Алберта) Ископавања у Кахуачију дала су археолозима кључне увиде у културу. Материјални остаци пронађени на локалитету обухватали су велике количине полихромне керамике, обичних и украсних текстила, трагове злата и спондилус шкољки, као и низ ритуалних предмета. Однос обичне, употребне керамике и фине, полихромне керамике био је 30% према 70%. Да је у питању био урбани центар, удео употребне керамике би вероватно био већи. Међу пронађеним намирницама били су кукуруз, тиква и пасуљ; као и кикирики и нешто рибе.

Изгледа да је Кахуачи напуштен на самом крају Наска 3 - ране Наска 4 фазе. Иако постоји много могућих разлога за пропаст Кахуачија, већина научника верује да је престанак церемонијалне употребе локалитета повезан са пан-Андском сушом. Касније (пост-Кахуачи) друштво Наска је било структурирано на сличан начин као и раније, али је било мање нагласка на изградњи великих архитектонских комплекса попут оних у Кахуачију.

Религија Верска веровања Наске заснивала су се на пољопривреди и плодности. Велики део уметности Наске приказује моћне богове природе, попут кита убице, жетелаца, митске пегаве мачке, змијског створења и, најчешће обожаване фигуре, антропоморфног митског бића. Баш као и у савременој култури Моче са седиштем на северозападу Перуа, шамани су очигледно користили халуциногене дроге, попут екстракта из „кактуса Сан Педро“ (Echinopsis pachanoi), да би изазвали визије. Употреба таквих супстанци је такође приказана у уметности пронађеној на грнчарији повезаној са Наском. Људи су обожавали богове природе како би помогли у расту пољопривреде. мини|Наска гробнице на гробљу Чаучиља мини|Гробно место Наска Током овог периода, сви чланови друштва из околних села би мигрирали у центар и такође учествовали у гозбама. Не-елита је могла да набави високо вредну робу, попут лепе полихромне грнчарије. Заузврат, елите су могле да ојачају своју политичку моћ и статус, док су истовремено укључивале обичне људе у рад и изградњу локалитета.

Трофејне главе Наска народ је користио одсечене главе, познате као трофејне главе, у разним верским ритуалима и појављују се као мотив у керамичкој иконографији. Визуелни прикази одсецања глава често повезују одсецаче глава са оружјем и војничком одећом, али таква одећа је могла бити ношена и у чисто церемонијалним околностима.

Термин „трофејна глава“ сковао је археолог Макс Уле, који је сматрао да приказ одсечених глава у древној перуанској уметности одговара ратним трофејима. Истраживачи су приметили да су све главе имале једну заједничку модификацију: рупу на челу кроз коју се могло провући конопац, вероватно да би се одсечена глава могла изложити или носити. Овај детаљ је допринео консензусу да су то биле трофејне главе. Друге уобичајене модификације биле су сломљена основа лобање и трње које затвара уста. Преко 100 откривених глава је мумифицирано, што је јединствено за Наску и претходну Паракас културу.

Многа гробна места појединаца Наска су оно што је познато као „делимична сахрањивања“. Делимична сахрањивања обично укључују снопове удова, групе одсечених глава или тела којима недостаје неколико делова. Откривено је неколико гробница у којима глава скелета недостаје и замењена је оним што се најчешће назива „врч за главу“. Врч за главу је керамичка посуда са насликаном људском главом, заједно са дрвећем и биљкама које ничу из главе, што је познато као мотив "клијајуће главе". Стварни изглед врчева за главе може значајно да варира, при чему неки имају изглед трофејних глава, а други потенцијално могу бити портрет особе сахрањене тамо.

Керамика из раног периода Наска указује на то да је првобитна намена трофејних глава могла бити повезана са пољопривредом, а иконографија, попут „клијајуће главе“, приказује трофејне главе и биљке које расту, а неке од биљака су биле у облику трофејних глава. Сахрана глава сугерише да су трофејне главе можда биле главе народа Наска, а не других људи. Током средњег периода Наска, број одсечених глава изгледа да се повећао, што може бити због пан-Андске суше. У касном периоду Наска, број трофејних глава достиже врхунац, а лобање имају повећано оштећење лобање у поређењу са претходним периодима. У касном периоду Наска, број се смањио, иако је пракса одсецања главе остала популарна у овом периоду. Иконографија касне Наске сугерише да је углед вођа касне Наске био повећан успешним ловом на главе.

Привреда мини|Кит убица, култура Наска, грнчарија, музеј Ларко (Лима, Перу) Опстанак Наска се углавном заснивао на пољопривреди. Иконографија на керамици и ископаним остацима указује на то да су људи Наска имали разноврсну исхрану, која се састојала од кукуруза, бундева, слатког кромпира, маниоке и ахире, и малог броја разних риба. Такође су гајили неколико усева који нису за храну, као што су памук за текстил, кока (породица Erythroxylaceae), кактус Сан Педро (Trichocereus macrogonus var. pachanoi) и тиквице.

Докази о гајењу коке могу се видети кроз остатке, али и у дизајну на керамици. Слично томе, халуциногени кактус Сан Педро је илустрован у церемонијама на неколико полихромних лонаца и чинија. Што се тиче животињских ресурса, Наска народ је жртвовао ламе и заморце у Кахуачију. Ламе су такође често експлоатисане као товарне животиње, шишане због вуне и конзумиране као извор меса.

На основу археолошких доказа, негде током средњег периода Наска, народ Наска је створио систем аквадукта како би одржао живот у изузетно сушном окружењу. Тачан датум изградње подземних аквадукта је предмет расправе већ неко време. Датирање им је прилично тешко одредити због материјала који су коришћени у њиховој изградњи. Покушаји датирања су такође били тешки јер су пронађени ископавањем.

Најперспективније технике које су до сада коришћене за њихово датирање биле су AMS (акцелераторска масена спектрометрија) анализа премаза који се налази на изложеним површинама стена у сушним срединама и који се сакупио на стенама унутар аквадукта, као и проучавање образаца насељавања у том подручју. Ове технике су сместиле изградњу подземних аквадукта у период средње Наске.

Систем за наводњавање се састојао од подземних канала који су користили подземне воде. Канали су били копани у планинским падинама док нису стизали до водоносних слојева испод површине. Канали су били обложени речним камењем. Није се користио малтер. Вода је транспортована до канала за наводњавање у пољопривредне сврхе, или је депонована у мале резервоаре за каснију употребу у домаћинству. Бројни приступни отвори били су постављени дуж површине подземних канала и функционисали су на исти начин као и модерни шахтови. Људи су се спуштали у аквадукте како би отклонили препреке или извршили поправке. . Schreiber, Katharina J. and Rojas, Josue Lancho. . , .

Многи канали су и данас у употреби. То такође сведочи о њиховом значају за генерације древних људи у сушном окружењу. Са модерном употребом, људи су изменили аквадукте како би се ефикасније користили, укључујући инсталирање моторних пумпи. У неким случајевима, резервоари су облагани бетоном како би боље држали воду. Неки од најбоље очуваних канала су они који се налазе у Канталоку.

Уметност и технологија

Грнчарија мини|Посуда са двоструким изливом и дршком у облику моста, Музеј у Бруклину Култура Наска карактерише се полихромном грнчаријом, осликаном са најмање 12 различитих боја. Прелазак са сликања смолом након печења на сликање пре печења означио је крај грнчарије у стилу Паракаса и почетак грнчарије у стилу Наска. Количина грнчарије коју су произвели људи из народа Наска је већа у поређењу са претходном културом Паракаса. Могући разлог за то је релативно мање времена потребног за производњу грнчарије у поређењу са текстилом, који су Паракаси фаворизовали.

Главни облици грнчарије укључују боце са двоструким изливом, чиније, шоље, вазе, фигуре и митска бића. Археолози су ископали високо цењену полихромну грнчарију међу свим класама друштва Наска, што илуструје да није само елита имала приступ њима. Обични људи су могли да набаве ову робу путем гозби и ходочашћа у Кахуачи. Међутим, нема значајних доказа о производњи грнчарије у Кавачију. Локалитет је највероватније био центар за дистрибуцију керамике.

Секвенцијалним датирањем, археолошком методом релативног датирања, Наска грнчарија је подељена у девет фаза. Визуелни прикази пронађени на грнчарији из Фазе 1 (такође назване Прото-Наска) укључивали су реалистичне теме као што су воће, биљке, људи и животиње. Индикатор фазе је грнчарија са мотивима урезаним у грнчарију, слично као претходна грнчарија у Паракас стилу. Реализам је добио на значају у следеће три фазе (2, 3, 4) које се називају Монументалне фазе. Грнчарија из ових фаза укључује приказе главне теме на црвеној, црној или белој позадини.

У следећој фази, Наска 5, дошло је до значајног експериментисања, укључујући додавање натприродних мотива на посудама. Фаза 5 се назива прелазна, јер премошћује промену стила између натурализма фаза 2-4 и пролиферативних елемената додатих мотивима у фазама 6 и 7. Наска 5 такође приказује милитаристичке мотиве који постају чешћи због суше која изазива сукобе. мини|Посуда са фигуром јастога, фазе 3-4, 300-600. године нове ере, Музеј уметности Волтерс