thumb|Сабатис фотографисан око 1855. са корпом за ношење и водичким чамцем

Мичел Сабатис (; 1821. – 16. април 1906) био је пионир и водич из народа Абенаки на Адирондачким планинама. Стекао је славу као водич многим добростојећим посетиоцима Адирондака, пошто су планине постале популарна дестинација за одмор крајем 19. века. Приписује му се изум адирондачког водичког чамца. Био је први стални насељеник Лонг Лејка и обављао је различите изабране функције у граду током његовог развоја. Након смрти, Сабатис је остао упамћен кроз бројне топониме на подручју Лонг Лејка, укључујући планину, рекреационо подручје, камп америчких извиђача, као и железничку станицу и припадајуће насеље.

Рани живот Сабатис је рођен око 1821. године у Паришвилу. Неки записи указују да је крштен као Мишел Сен-Батист (), што је касније поједностављено у „Сабатис”, у католичкој мисији Аквесасне. Био је чистокрвни Абенаки, а његов отац, Питер Сабатис (познат и као Жан-Батист Сен-Дени), био је извиђач за америчке трупе током Америчког рата за независност и Рата из 1812. године. Мичел је касније изјавио да је први пут посетио Лонг Лејк као дечак и да је постао његов први стални становник.

Сабатис се оженио Елизабет „Бетси” Дорнбург, која је такође била једна од раних насељеница Лонг Лејка, око 1845. године. Имали су најмање једанаесторо деце, од којих је осморо доживело одрасло доба. Три њихова сина су наставила очев занат као водичи, а један је постао и градитељ водичких чамаца.

У младости се борио са алкохолизмом, али је нагло престао да пије. Према објављеном сећању једног од његових клијената, Лушуса Е. Читендена, Читенден је интервенисао 1850. године. Пошто је Сабатисовој кући у оближњем Њукомбу претила заплена, Читенден му је понудио да преузме хипотеку под условом да Сабатис престане да пије. Потпуно се отрезнивши, Сабатис је имао веома продуктивну зимску ловну сезону и касније је посетио Читендена у његовом дому у Вермонту, доневши довољно дивљачи да отплати хипотеку. Како би учврстио Сабатисову трезвеност, Читенден му је дао додатни кредит да прошири кућу и прима госте током лета. До следећег лета, Сабатис је остао трезан. Сабатис је наставио да живи у Њукомбу до 1860-их, али се вратио у Лонг Лејк до 1870.

Адирондачки водич thumb|Сабатис фотографисан поред водичког чамца у каснијим годинама

У своје време, Сабатис је сматран ненадмашним водичем и познаваоцем дивљине. Упркос ниском расту и грађи, имао је „изузетну снагу и издржљивост”. Често је помињан у новинским и књижевним извештајима о адирондачким авантурама, а у популарним спортским новинама Spirit of the Times појавио се већ 1849. Вилијам Х. „Адирондак” Мари га је препоручивао као водича у својим списима који су промовисали путовања у Адирондак. Поред Читендена, његови значајни клијенти били су Џоел Т. Хедли, Бенсон Џон Лосинг и Чарлс Вилкинс Вебер. Водио је Верпланка Колвина на неким од његових премеравања Адирондака, укључујући и први забележени успон на планину Сјуард. Породица Сабатис је такође угостила Џорџа В. „Несмука” Сирса у свом пансиону у Лонг Лејку.

Сабатис је инсистирао на одговорном односу према дивљачи од стране својих клијената; један извештај из 1850-их описује како су Сабатис и други водичи напустили „спортског ловца” који је прекршио обећање да неће убијати прекомерне количине јелена и остављати њихове остатке да труну. Као побожни веслијанац, током вођења је био познат по томе што је опомињао своје клијенте да не пецају на сабат.

Заједно са Сајрусом Палмером, Алфред Л. Доналдсон, историчар Адирондака са почетка 20. века, приписао му је стварање адирондачког водичког чамца, лаког пловила на весла које је носило водича и два путника и које је један водич могао да преноси током портеџа.

Друштвени ангажман и каснији живот thumb|Спомен-витраж у част Мичела и Бетси Сабатис у Веслијанској цркви у Лонг Лејку.

Сабатис је био доживотни члан Веслијанске методистичке цркве у Лонг Лејку. Када је заједница 1865. године почела да прикупља средства за изградњу своје прве цркве, Сабатис је позвао познате свештенике из Бостона, Њујорка и Филаделфије које је водио на њиховим одморима. Они су га позвали да говори у њиховим заједницама, а он се вратио са 2.000 долара за изградњу цркве. Иако није био рукоположен, Сабатис је често проповедао у цркви, а у младости је био познат по свирању виолине. Године 1866. изабран је за комесара за путеве у Лонг Лејку и током живота обављао је и друге локалне функције. Бетси Сабатис је преминула 1901. године. Мичел је наставио да ради као водич све до своје смрти у Лонг Лејку 1906. године.

Наслеђе Као течни говорник абенаки језика, Сабатис је био извор за истраживање лингвисте Џона Дајнлија Принса о староседелачком пореклу имена на Адирондаку.

Они који су сусрели Сабатиса наглашавали су његово поштење, посвећеност и осећај општег дивљења. Према речима Мелисе Отис, био је признат као један од три или четири најбоља ловца и водича у историји Адирондака. Пиштољ који су Сабатису поклонили и гравирали неки од његових клијената 1867. године, постао је део збирке музеја Адирондак Експиријенс 2021. године.

thumb|Реконструкција станице Сабатис 2022. године за Адирондачку железницу

Сабатис је овековечен у неколико топонима око Лонг Лејка, укључујући насеље око железничке станице западно од Лонг Лејка, Извиђачки резерват Сабатис, планина Сабатис и оближње рекреационо подручје Маунт Сабатис.

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Умрли 1906. Категорија:Староседелачки водичи Америка