Дани вина и ружа () је амерички љубавно-драмски филм из 1962. године, режисера Блејка Едвардса, према сценарију који је Џеј-Пи Милер адаптирао на основу сопствене телевизијске драме из 1958. године. Главне улоге у филму тумаче Џек Лемон, Ли Ремик, Чарлс Бикфорд, Џек Клагман и Алан Хјуит, а радња прати пад у алкохолизам двоје обичних Американаца и њихове покушаје да се изборе са својим проблемима.

Филм је освојио Оскара за најбољу оригиналну песму („Days of Wine and Roses”), коју је компоновао Хенри Манчини са текстом Џонија Мерсера, а био је номинован у још четири категорије, укључујући оне за најбољег глумца и најбољу глумицу. Године 2018. Конгресна библиотека је одабрала овај филм за чување у Националном филмском регистру Сједињених Држава, као „културно, историјски, или естетски значајан”.

Радња Џо Клеј, службеник за односе са јавношћу из Сан Франциска, упознаје секретарицу Кирстен Арнесен. Испрва је погрешно сматра проститутком, али кад сазна да је она секретарица једног клијента, покушава да јој се извини и да је освоји, али га она одбија. На крају ипак попушта и почињу да се забављају. Кирстен у почетку уопште не пије, све док је Џо не уведе у „пијење у друштву”. Она је испрва невољна, али након неколико чаша Бренди Александра, признаје да јој пиће „прија”. Упркос противљењу Кирстениног оца, који води расадник и фирму за уређење дворишта и башта у Сан Матеу, њих двоје се венчавају и добијају ћерку, Деби.

Џо и Кирстен постепено прелазе пут од „повременог пића” до потпуног алкохолизма. Џо је због лошег рада деградиран и послат ван града да ради на мањем уносној позицији. Кирстен целе дане проводи сама са ћерком и открива да јој је пијење најлакши начин да убије време. Једног поподнева, док је била пијана, изазива пожар у стану који је замало убио њу и Деби. На крају, Џо губи посао и наредних неколико година прелази са једног посла на други.

Једног дана, Џо угледа свој одраз у излогу једног бара и са ужасом схвати да више готово не препознаје сопствено лице. Каже Кирстен да морају да престану да пију; иако није одушевљена том идејом, она пристаје. У покушају да побегну од зависности, Џо и Кирстен почињу да раде у фирми њеног оца и остају трезни два месеца. Међутим, њихова жеља их савлада — током једног касног ноћног пијанчења, Џо разбија стакленик свог таста док тражи сакривену боцу алкохола.

Џо бива примљен у санаторијум, где пати од делиријума тременса везан у лудачкој кошуљи. После отпуста, коначно успева да остане трезан уз помоћ удружења анонимних алкохоличара, посвећеног спонзора по имену Џим Хангерфорд и редовних састанака са удружењем. Џим му објашњава како алкохоличари често показују опсесивно понашање, истичући да је Кирстенина некадашња страст према чоколади можда био први знак зависничке природе. Говори Џоу да већина пијанаца мрзи да пије сама или у друштву трезних људи.

У међувремену, Кирстен наставља да пије и нестаје на неколико дана без икаквог трага. На крају је проналазе у оближњем мотелу, пијану, али кад Џо покуша да јој помогне, и сам поново посеже за пићем. Када им понестане залиха, Џо наилази на затворену продавницу пића. Проваљује унутра, краде боцу, али се спотиче и пада, а власник продавнице га исмева. Он поново завршава у санаторијуму, где га свлаче и вежу за сто за третман. Џим долази да га охрабри и упозорава га да мора остати трезан по сваку цену — чак и ако то значи да се мора клонити Кирстен.

Џо коначно остаје трезан, постаје одговоран отац Деби и проналази стабилан посао. Покушава да се извини свом тасту и понуди му новац за дугове и старе грешке, али га Арнесен оптужује да је индиректно крив за Кирстенин алкохолизам. Када се смири, признаје да Кирстен често нестаје на дуже време и да у баровима излази са странцима.

Једне ноћи, Кирстен, која је трезна већ два дана, долази у Џоов стан желећи да се помире. Џо јој каже да је увек добродошла ако престане да пије, али да неће жртвовати своју трезвеност ни због ње, ни због било чега другог. Иако признаје да не може да престане, Кирстен одбија да призна да је алкохоличарка и саветује Џоу да одустане од ње пре него што оде.

Џо се бори са нагоном да потрчи за њом, дозива је док она пролази поред бара. Његови повици буде успавану Деби, која пита да ли ће се Кирстен вратити. Џо јој каже да је Кирстен болесна и, избегавајући њена питања о томе „хоће ли оздравити”, гледа кроз прозор у празну улицу, док се неонски натпис бара одражава на стаклу.

Улоге

| Џек Лемон || Џо Клеј |- | Ли Ремик || Кирстен Арнесен-Клеј |- | Чарлс Бикфорд || Елис Арнесен |- | Џек Клагман || Џим Хангерфорд |- | Алан Хјуит || Рад Лиланд |- | Том Палмер || Балефој |- | Деби Мегован || Деби Клеј |- | Максин Стјуарт || Доти |- | Џек Албертсон || Трејнер |- | Кен Линч || власник продавнице пића |- | Кетрин Сквајер || госпођа Нолан

Референце

Спољашње везе

Категорија:Филмови 1962. Категорија:Филмови на енглеском језику Категорија:Амерички љубавно-драмски филмови Категорија:Амерички црно-бели филмови Категорија:Филмови за које је музику компоновао Хенри Манчини Категорија:Филмови студија Warner Bros. Категорија:Филмови награђени Оскаром за најбољу оригиналну песму Категорија:Филмови Националног филмског регистра Сједињених Америчких Држава