Велики Сијушки рат из 1876. године, познат и као Рат за Блек Хилс, представљао је низ битака и преговора који су се одиграли током 1876. и 1877. године између савеза племена Лакота Сијукса и Северних Чејена, с једне стране, и Сједињених Америчких Држава, с друге. Узрок рата била је тежња америчке владе да преузме власништво над подручјем Блек Хилс. Након открића злата у том региону, досељеници су почели да заузимају земљу која је припадала домородачким племенима, док су Сијукси и Чејени одбили да се одрекну својих територијалних права.
Традиционално, америчка војска и историчари стављају Лакоте у средиште овог сукоба, пре свега због њихове бројности, али поједини припадници домородачких народа сматрају да су Чејени били главна мета америчке кампање.
Међу бројним биткама и окршајима током рата, најпознатија је Битка код Литл Бигхорна, често називана и „Кастерова последња битка”, која је постала најпознатији сукоб између америчке војске и коњичких јединица Америчких староседеоца са Великих равница. Иако су домородачке снаге у тој бици однеле победу, Сједињене Америчке Државе су искористиле своје националне ресурсе да их принуде на предају, углавном нападима на њихова насеља и уништавањем имовине.
Велики Сијушки рат одиграо се у време председника Јулисиза С. Гранта и Разерфорда Б. Хејза. Споразум из 1877. године (усвојен 28. фебруара 1877) званично је анектирао земље Сијукса и трајно установио староседелачке резервате.
Позадина Племе Чејена преселило се на запад, у подручје Блек Хилс и земљу реке Паудер, пре доласка Лакота народа, и око 1730. године упознало их са културом јахања коња. До краја 18. века, растуће племе Лакота почело је да шири своју територију западно од реке Мисури. Потиснули су племе Кајова и створили савезе са Чејенима и Арапахоима како би стекли контролу над богатим ловиштима бизона на северним Великим равницама. Блек Хилс, смештени у данашњем западном делу Јужне Дакоте, постали су за Лакоте важан извор дрвета за шаторе, биљних ресурса и ситне дивљачи. мини|250x250п|Мапа Великог Сијушког резервата основаног 1868. године. До почетка 19. века, Северни Чејени постали су прво племе које је водило ратове на племенском нивоу. Пошто су европскоамерички досељеници користили више различитих назива за Чејене, војска можда није схватила степен њиховог јединства. До 1876. године америчка војска уништила је седам логора Чејена, а још три током те године, више него код било ког другог племена у том периоду. Од 1860. године Чејени су представљали једну од главних војних снага на Равницама. „Ниједна друга група на равницама није достигла тако високу централизацију племенске организације и власти.”
Споразум из Форт Ларамија из 1868. године, који су са Сједињеним Државама потписали вође Лакота и Северних Чејена након Рата Црвеног Облака, издвојио је део територије Лакота као Велики Сијушки резерват. Она је обухватала западну половину данашње Јужне Дакоте, укључујући подручје Блек Хилс, намењено искључиво њиховој употреби. Споразум је такође предвидео и велико подручје „неприступљене територије” у Вајомингу и Монтани, земљу реке Паудер, као ловиште Чејена и Лакота. На тим територијама, као и унутар самих резервата, белцима је било забрањено да залазе, осим званичницима америчке владе.
Међутим, све већи број рудара и досељеника који су продирали у територију Дакоте брзо је поништио ове заштитне одредбе. Америчка влада није успевала да спречи насељавање. До 1872. године, територијалне власти разматрале су сечу богатих шума Блек Хилса и сплављење дрвета низ реку Чејен до Мисурија, где је новим насељима било потребно грађевинско дрво. Географска структура подручја указивала је и на могуће присуство минералних ресурса. Када је комисија посетила агенцију Црвеног облака како би преговарала о могућности да Лакоте уступе Блек Хилс, пуковник Џон Е. Смит је записао да је то „једини део њиховог резервата који за њих има вредност”. Он је закључио: „Ништа осим њиховог истребљења неће нам омогућити да им га одузмемо.”
Као последица тога, Чејени и Лакоте почели су да се померају ка западу, на земље које су припадале мањим племенима. Већина битака у предстојећем рату одиграла се „на територијама које су ти Амерички одузели другим племенима након 1851. године”. То је изазвало отпор локалног племена Кроу, које је имало важећи уговор за то подручје. Још 1873. године, поглавица Кроуа по имену Црно Стопало позвао је америчку војску да предузме акцију против индијанских уљеза. Континуирана инвазија Лакота на уговорене територије мањих племена осигурала је Сједињеним Америчким Државама савезнике у племенима Арикара и Кроу, који су Чејене и Лакоте сматрали уљезима.
Године 1874. влада је послала Кастерову експедицију да испита подручје Блек Хилс. Лакоте су били узнемирени овом експедицијом. Пре него што се Кастерова колона вратила у тврђаву Абрахам Линколн, вест о открићу злата телеграфски је објављена широм земље. Присуство вредних минералних ресурса потврдила је наредне године Њутон–Џенијева геолошка експедиција. Рудари, подстакнути економском паником из 1873. године, почели су да улазе у Блек Хилс, кршећи споразум из Форт Ларамија. Тај прилив је убрзо прерастао у праву златну грозницу: хиљаде рудара из држава попут Њујорка, Пенсилваније и Вирџиније похрлиле су у то подручје.
У почетку је америчка војска покушавала да спречи рударе да уђу у регион. У децембру 1874, на пример, група рудара коју је предводио Џон Гордон из Су Ситија (Ајова) успела је да избегне војне патроле и стигне до Блек Хилса, где су провели три месеца пре него што их је војска протерала. Међутим, овакве интервенције само су појачале политички притисак на администрацију председника Гранта да осигура Блек Хилс за Сједињене Америчке Државе. мини|344x344п|Седећи Бик, припадник племена Хункпапа, био је један од главних вођа Сијукса. У мају 1875. године, делегације Сијукса предвођене Пегавим Репом, Црвеним Облаком и Усамљеним Рогом отпутовале су у Вашингтон у последњем покушају да убеде председника Јулисиза С. Гранта да поштује постојеће уговоре и заустави прилив рудара. Састали су се са председником, министром унутрашњих послова Колумбусом Деланоом и комесаром за индијанска питања Едвардом Смитом. Амерички званичници понудили су племенима 25.000 долара за земљу и пресељење у Индијанску територију (на подручју данашње Оклахоме). Делегати су одбили да потпишу нови споразум под тим условима. Пегава Репа је тада изјавио:„Говорите о некој другој земљи, али то није моја земља; то ме се не тиче и не желим да имам било шта с тим. Тамо нисам рођен... Ако је то тако добра земља, онда пошаљите белце који су сада у нашој земљи тамо и оставите нас на миру.”Иако вође нису успеле да пронађу мирно решење, нису се придружиле Лудом Коњу и Седећем Бику у оружаном отпору који је уследио. Крајем те године, америчка комисија послата је у индијанске агенције како би одржала саветовања са Лакотама, покушавајући да добије подршку народа и изврши притисак на племенске вође да потпишу нови уговор. Тај покушај владе да осигура Блек Хилс завршио се неуспехом. .
Иако су Блек Хилс били у средишту све дубље кризе, незадовољство Лакота расло је и због ширења америчких интереса на другим деловима њихове територије. Влада је, између осталог, предложила трасу Севернопацифичке железнице кроз последња велика ловишта бизона. . Поред тога, америчка војска извела је неколико разорних напада на логоре Чејена у годинама које су претходиле 1876.
Зараћене стране мини|353x353п|Потпуковник Џорџ Армстронг Кастер погинуо је у бици код Литл Бигхорна заједно са 268 војника. Број индијанских ратника који су учествовали у рату остаје предмет расправе, процене се крећу од око 900 до 4.000 ратника. Седам племена Лакота Сијукса током 1870-их бројало је приближно 15.000 мушкараца, жена и деце, али је већина живела унутар Великог Сијушког резервата и није учествовала у борбама. Индујански агент је у новембру 1875. проценио да је у неприступљеним подручјима живело тек „неколико стотина ратника”. Генерал Џорџ Крук проценио је да би могао да се суочи са до 2.000 ратника.
Већина Сијукса који су остали у неприступљеној територији, где ће се рат одиграти, припадала је племенима Оглала и Хункпапа, са укупно око 5.500 људи. Њима се придружило приближно 1.500 Северних Чејена и Арапахоа, што је укупно давало око 7.000 домородаца, међу којима је било највише до 2.000 ратника. Процењује се да је у Бици код Литл Бигхорна учествовало између 900 и 2.000 ратника.
Индијанци су имали предност у покретљивости и познавању терена, али су сви били делимично ратници, јер су се борили само повремено. У пролеће су били ограничени јер су им коњи ослабили након дуге зиме и оскудне испаше. Током лета и јесени већину времена проводили су у лову на бизоне како би прехранили своје породице. Око половине ратника било је наоружано ватреним оружјем, од репетира до застарелих мускета, док је друга половина користила лукове и стрелe.
Кратак и снажан индијански лук био је прилагођен употреби са коња и изузетно делотворан на малом растојању, али скоро бескористан против удаљеног или утврђеног непријатеља. Муниција је била оскудна. Индијански ратници традиционално су се борили ради личног престижа, а не ради стратешких циљева, иако је Луди Коњ успео да код Сијукса развије известан осећај за заједничко деловање. Чејени су били најорганизованије и најцентрализованије племе међу народима Равница. Ипак, Сијукси и Чејени су у то време истовремено били у сукобу са својим дугогодишњим непријатељима, племенима Кроу и Шошона, што је знатно исцрпљивало њихове ресурсе.
Да би се супротставила Сијуксима, америчка војска је успоставила ланчану мрежу тврђава које су окруживале Велики Сијушки резерват и неприступљену територију. Највеће снаге распоређене против Индијанаца налазиле су се током лета 1876. године и бројале су око 2.500 војника, уз које је било придружено више стотина индијанских извиђача и цивила. Многи војници били су недавни имигранти и неискусни у граничним и индијанским ратовима.
Коњички војници били су наоружани револверима калибра .45 и пушком Спрингфилд модел 1873, једнометном пушком на пуњење позади, која им је пружала знатну предност у домету у односу на већину индијанског оружја.
Покретање рата мини|302x302п|Лакота ратови (1854–1890): Бојна поља и територија Лакота споразума из 1851. године. Већина битака „између војске и Дакоте (Лакота) водила се на земљи коју су Индијанци отели од других племена од 1851. године”. Грант и његова администрација почели су да разматрају алтернативе неуспелој дипломатској мисији. Почетком новембра 1875. године, генерал-потпуковник Филип Шеридан, командант Дивизије Мисури, и бригадни генерал Џорџ Крук, командант Одељења Плата, позвани су у Вашингтон да се састану са председником Грантом и неколико чланова његовог кабинета ради расправе о питању Блек Хилса. Договорено је да војска престане са протеривањем насељеника са индијанске резервате, чиме је отворен пут за златну грозницу у Блек Хилс. Поред тога, разматрана је и могућност војне акције против група Лакота и Северних Шајена које су одбиле да дођу у индијанске агенције на саветовање. Инспектор за индијанска питања Ервин К. Воткинс подржао је ову опцију, написавши: „Права политика, по мом мишљењу, јесте да се пошаљу трупе против њих током зиме, што пре, то боље, и да их се покори силом.”
Забринута због могућег покретања рата против Лакота без непосредне провокације, влада је наложила индијанским агентима у региону да обавесте све Лакоте и Сијуксе да се морају вратити у резерват до 31. јануара 1876. године, иначе ће бити изложени могућој војној акцији. Амерички агент у Агенцији Стендинг Рок изразио је забринутост да је рок прекратак, јер је дубока зима отежавала путовање, али је његов захтев за продужење рока одбијен. Генерал Шеридан је овај поступак сматрао бесмисленим, коментаришући: „Обавештавање Индијанаца да дођу можда звучи добро на папиру, али ће Индијанци то највероватније схватити као добру шалу.”