Европска колонизација Америке описује Велика географска открића на подручју Сјеверне и Јужне Америке и посљедично освајање земаља америчких старосједилаца од краја 15. до почетка 19. вијека.

Нордијци су населили подручја сјеверног Атлантика, колонизујући Гренланд и стварајући краткотрајна насеља близу сјеверног врха Њуфаунленда око 1000. године. Међутим, због дугог трајања и значаја, каснија европска колонизација, након путовања Кристофора Колумба, познатија су. Током овог периода, европске колонијалне империје Шпаније, Португалије, Велике Британије, Француске, Русије, Холандије, Данске и Шведске, почеле су да истражују и полажу право на Америку, њене природне ресурсе и људски капитал, што је довело до расељавања, разарања, поробљавања и геноцида на старосједелачким становништвом Америке, као и до успостављања неколико досељеничких колонијалних држава.

Брзо богаћење европских држава и раст моћи био је непредвидив почетком 15. вијека, јер је било доста међусобних ратова и Европа се споро опорављала од губитка становништва изазваног црном смрћу. Доминација Османског царства над трговинском рутом ка Азији подстакла је западноевропске монархе да траже алтернативе, што је за исход имало Колумбова путовања и његов случајан долазак у Нови свијет. Потписивањем Тордесиљаског споразума 1494, Португалија и Шпанија су се сложиле да подијеле Земљу на два дијела, при чему је Португалија имала превласт над нехришћанским земљама у источној половини свијета, а Шпанија у западној. Шпански захтјеви су у суштини обухватали цијелу Америку; међутим, споразумом је источни врх Јужне Америке додијељен Португалији, гдје је основан Бразил почетком 16. вијека, а Шпаинији Источне Индије, гдје су основани Филипини. Град Санто Доминго, у данашњој Доминиканској Републици, којег је основао Колумбо 1496, сматра се најстаријим континуирано насељеним европским насељем у Америци.

До 1530-их, друге западноевропске силе су схватиле да и оне могу имати користи од путовања у Америку, што је довело до британске и француске колонизације сјевероисточног врха Америке. У року од једног вијека, Швеђани су основали Нову Шведску, Холанђани су основали Нову Холандију, а Данска—Норвешка, заједно са Швеђанима и Холанђанима, колонизовала је дио Кариба. До 18. вијека, Данска—Норвешка је обновила своје бивше колоније на Гренланду, а Русија је почела да истражује и полаже право на тихоокеанску обалу од Аљаске до Калифорније. Русије је почела да колонизује сјеверозападну тихоокеанску обалу средином 18. вијека, тражећи крзно за трговину. Многе друштвене структуре — укључујући религије, политичке границе и -{lingua franca}- — које преовлађују на западној хемисфери у 21. вијку, успостављене су током овог периода.

Сукоби су настали почетком овог периода, јер су се старосједеоци борили да очувају свој територијални интегритет од све већег броја европских досељеника и од непријатељских старосједелачких сусједа који су били опремљени европском технологијом. Сукоб између различитих европских империја и старосједелачких племена био је водећа динамика у Америци до 19. вијека, иако су неки дијелови континента до тада стекли независност од Европе, земље попут Сједињених Држава наставиле су да се боре против старосједелачких племена и практиковале су досељенички колонијализам. Сједињене Држае су практиковале досељеничку колонијалну политику манифестне судбине и уклањање Индијанаца. Други региони, укључујући Калифорнију, Патагонију, Сјеверозападну територију и сјеверне Велике равнице, доживјели су мало или нимало колонизације до 19. вијека. Европски контакт и колонизација имали су катастрофалне посљедице по америчке старосједеоце и њихова друштва.

Преглед западноевропских сила Нордијци

мини|десно|Разне пловидбене руте до Гренланда, Винланда, Хелуланда и Маркланда, којима су пролазиле Саге о Исланђанима, укључујући и Сагу о Ерику Црвеном и Сагу о Гренланђанима. Нордијски викиншки истраживачи су први познати Европљани који су крочили на тло данашње Сјеверне Америке. Норвешка путовања на Гренланд и у Канаду потврђена су историјским и археолошким доказима. Нордијци су основали колонију на Гренланду крајем 10. вијека, која је постојала све до 15. вијека, са довором и скупштинама која се одржавала у Браталиду, док је сједиште бискупа било у Гардару. Остаци насеља Ланси Медоуз у Њуфаундланду у Канади, откривени су 1960. и датирају из око 1000. године (процјена методом угљеника 990—1050). Ланси Медоуз је једино мјесто које је опште прихваћено као доказ претколумбовског прекоокеанског контакта. Унеско га је 1978. прогласио Свјетском баштином. Такође је познато по могућој вези са колонијом у покушају Винланд, коју је основао Лејф Ериксон отприлике у истом периоду или, шире, са нордијском колонизацијом Америке. Сматра се да је Лејфов брат имао први контакт са сјеверноамеричким старосједеоцима, који ће постати познати као скрелинзи. Након што су заробили и убили осам старосједеоца, нападнути су на својим насуканим бродовима, које су бранили.

Шпанија

мини|десно|Путовања Кристифора Колумба. мини|десно|Кристифор Колумбо и његова посада искрцавају се у Западним Индијама, на острво Сан Салвадор, 12. октобра 1942. године. мини|десно|Откриће Америке, дјело Јохана Морица Ругендаса. мини|десно|Америго Веспучи буди „Америку” у -{Americae Retectio}-, гравура фламаског умјетника Јана Галеа (око 1615). мини|десно|Фернандо Магелан и други истраживачки Тихог океана. мини|десно|Сребрна планина Потоси, у данашњој Боливији. Била је извор огромних количина сребра, које су преобразиле свјетску економију.

Систематска европска колонизација започела је 1492. године. Шпанска експедиција отпловила је на запад како би пронашла нови трговачки пут до Оријента, извора зачина, свиле, порцелана и друге богате трговачке робе. Османска контрола Пута свиле, традиционалног пута трговине између Европе и Азије, приморала је европске трговце да траже алтернативне руте. Ђеновљански морепловац Кристифор Колумбо предводио је експедицију с циљем проналаска пута ка источној Азији, али умјесто тога се искрца на данашњим Бахамима. Колумбо је наишао на народ Лукајана на острву Гванахани (могуће Острво мачака), које су насељавали од 9. вијека. У својим извјештајима, Колумбо је преувеличавао количину злата у Источним Индијама, коју је назвао Нови свијет. Ове тврдње, заједно са робовима које је довео назад, убиједиле су монархију да финансира друго путовање. Вијест о Колумбовим подвизима брзо се проширила, покрећући западноевропска истраживања, освајања и колонизацију Америке.

Шпански истраживачи, освајачи и досељеници тежили су материјалном богатству, угледу и ширењу хришћанства, што се често сумира у фрази „злато, Бог и слава”. Шпанци су оправдавали своје претензије на Нови свијет на основу идеала поновног хришћанског освајања Пиринејског полуострва од муслимана, које је окончано 1492. године. У Новом свијету, војно освајање ради увођења старосједелачких народа у хришћански свијет, сматрало се „духовним освајањем”. Папа римски Александар VI, први папа Шпанац, издао је 1493. низ папских була којима су потврђене шпанске претензије на новооткривене земље.

Према споразуму из Тордесиљаса 1494, који је ратификовао папа, двије краљевине Кастиља (у персоналној унији са остралим краљевинама Шпаније) и Португалија подијелиле су читав неевропски свијет на два подручја истраживања и колонизације, са границом од сјевера до југа која се кретала преко Атлантика и источног дијела данашњег Бразила. Земље су прогласиле своја права на земљу упркос чињеници да се старосједеоци живјели од пола до пола хемисфера и да је то била њихова отаџбина.

Након контакта са Европљанима, старосједелачко становништво Америке нагло је опало за око 80% (са око 50 милион 1492. на 8 милиона 1650), дјелимично болести Старог свијета пренијетих у Нови свијет. Велике богиње су биле посебно разорне, јер су се могле преносити додиром, омогућавајући истребљење старосједелачких племена, као и због услова које је колонизација наметнула старосједеоцима, као што су присилни рад и пресељење из родних крајева и народне медицине. Неки аутори тврде да је овај демографски колапс први чин геноцида великих размјера у модерној ери.

Нпр, рад и данак становника Хиспањиоле додијељен је Шпанцима кроз систем енкомјенда, пракса установљена у Шпанији за поражене муслимане. Иако технички није било ропство, то је био принудан рад у корист шпанских прималаца дарова, названих енкомендерос. Шпанија је имала правну традицију и осмислила је проглас познат као Рекерименто, који се читао старосједеоцима на шпанском, често далеко од бојног поља, у коме се наводи да су старосједеоци сада поданици шпанске круне и да ће бити кажњени ако пруже отпор. Када је вијест о овој ситуацији и злоупотреби институције стигла до Шпаније, донијети су Нови закони којима се регулише и постепено укида систем у Америци, као и да се понови забрана поробљавања старосједеоца. До времена усвајања Нових закона 1542, шпанска круна је признала своју немогућност да контролише и правилно обезбједи поштовање традиционалних закона у иностранству, па је старосједеоцима понудила посебну заштиту коју чак ни Шпанци нису имали, као што је забрана поробљавања чак и у случају криминала или рата. Ове додатне заштите биле су покушај избјегавања ширења нерегуларних захтјева за ропство. Међутим, како је историчар Анрес Ресендез примјетио, „ова категорична забрана није спријечила генерације одлучних конквистадора и колониста да узимају старосједеоце за робове на плантерној скали… Чињеница да се ово друго ропство морало спроводити тајно учинила га је још подмуклијим. То је прича о добрим намјерама које су кренуле погрешним путем”.

Важан догађај у раној шпанској колонизацији, која је до тада донијела оскудне резултате, било је шпанско освајање Царства Астека (1519—1521). Освајање је предводио Ернан Кортез, а омогућено је обезбјеђивањем савеза старосједеоца са непријатељем Астека, мобилишући хиљаде ратника против Астека из политичких разлога. Астечка пријестоница, Теночтитлан, постао је Град Мексико, главни град „Нове Шпаније”. Више од 240.000 Астека је погинуло током опсаде Теночтитлана, 100.000 у борби, док је 500—1000 Шпанаца који су учествовали у освајања погинуло. Друго велико освајање било је освајање Царства Инка (1531—1535), које је предводио Франсиско Пизаро.

мини|десно|Шпанско историјско и територијално присуство у Сјеверној Америци.

Током раног периода истраживања, освајања и насељавања, око 1492—1550, прекоморски посједи на које је Шпанија полагала право били су под слабом контролом круне. Освајањем Царства Астека и Инка, Нови свијет је привукао пажњу круне. И Царство Астека и Инка имала су густо, хијерархијски организована старосједелачко становништво које се могло инкорпорирати и њиме владати. Још важније, оба царства су имала велике количине сребра, које је постало економски мотор Шпанске империје и преобразило је свјетску економију. На подручју Царства Инка, јединствени, изузетно богати рудник сребра Потоси, експлоатисан је традиционалним присилним радом старосједеоца, познатим као мита. На подручју Царства Астека сребро се налазило изван зоне густих насеља старосједеоца, па су радници мигрирали у руднике Гванахуату и Закатекасу. Круна је 1524. основана Савјет Индија, са сједиштем у Севиљи, и издала законе Индија, како би потврдила своју моћ над раним освајачима. Круна је створила виљекраљевства Нову Шпанију и Перу, како би појачала контролу над овим богатим подручјима.

Португалија

мини|десно|Искрцавање Педра Алвареса Кабрала у Порто Сегуру 1500, дјело Оскара Переире да Силве из 1904. године.