Хоа хао () јесте нови верски покрет у Вијетнаму. Описује се или као синкретистичка народна религија или као секта будизма. Основао га је Кохинхини 1939. године Хујн Фу Шо (1920–1947), којег његови следбеници сматрају свецем. То је једна од главних религија Вијетнама са између милион и осам милиона присталица, углавном у делти Меконга.
Верска филозофија Хоа хаоа, која је настала у региону Мијен Тај у делти Меконга, у суштини је будистичка. Она реформише и ревидира старију традицију Бу Шон Ки Хуонг из региона, и поседује квази-миленаристичке елементе. Хоа хао је амалгам будизма, обожавања предака, анимистичких обреда, елемената конфучијанске доктрине и религије Белог лотоса, трансформисан и прилагођен обичајима и навикама сељака у региону. Потичући са удаљених обода Јужног Вијетнама, противи се градском животу и преферира комунитарни начин живота. За разлику од ортодоксног будизма, Хоа хао избегава сложене ритуале и храмове, не одржава монашки ред и учи праксу код куће. Такође заговара да сваки следбеник може имати директну заједницу са Будом, те да је унутрашња вера важнија од спољашњих обреда. Редовни обреди Хоа хаоа ограничени су на четири молитве дневно, док се од следбеника очекује да одржавају Три основне везе и пет сталних врлина.
Утицај колонијалних господара, растући интензитет рата од касних 1930-их до средине 1970-их, и пратећи идеолошки сукоби обликовали су настанак и каснији развој Хоа хаоа. Била је то, заједно са Вијетмином Хо Ши Мина и другим верским покретом познатим као Као дај, једна од првих група које су се упустиле у војни сукоб са колонијалним силама, прво Французима, а затим и Јапанцима. Хоа хао је цветао под јапанском окупацијом у Другом светском рату, а његови припадници су углавном били сељаци, закупци и пољопривредни радници. Трансформисао се у милитантну и националистичку религију, и брзо се развио у приватну војску која је деловала углавном у корист својих вођа, док је истовремено успоставила сопствену практично аутономну владу у региону. Хоа хао је остао аутономна снага у вијетнамској политици након рата, супротстављајући се и француским колонијалистима и покрету Вијетмина.
Током Првог индокинеског рата, несугласице са другим великим фракцијама учиниле су Хоа хао агресивним религиозно-политичко-војним култом. Шо је киднапован и погубљен од стране Вијетмина док се враћао са неуспешне конференције за решавање проблема са комунистима. Многи Хоахаоисти су га славили као месијанску фигуру која ће доћи у време кризе. Шоова смрт је довела до фракционализма, парохијализма и спољног организационог утицаја. Хоа хао је водио рат против комуниста, будући да је означен као „најјачи анти-вијетмински елемент у земљи”. Ипак, Хоа хао, заједно са другим религиозно-политичким организацијама, доминирао је политичком и друштвеном сценом Јужног Вијетнама до 1950-их, полажући право на учешће у формирању некомунистичког Јужног Вијетнама.
Након 1954. године, Хоа хао је покренуо оружани отпор председнику Нго Дин Зјему и његовој влади коју су подржавале Сједињене Америчке Државе. Контролисали су различите јужне и западне регионе Јужног Вијетнама у време Зјемове смрти 1963. године. Затим су водили кампању против Вијетконга за одбрану својих матичних провинција током Вијетнамског рата, постајући главна аутономна политичка снага у Јужном Вијетнаму све до пада Сајгона 1975. године. Распуштени од стране нове владе, Хоахаоисти су били потлачени и борили се за своја права након рата. Тек 1999. године су званично признати од стране државе, али влада намеће строгу контролу дисидентским групама Хоа хаоа које не прате државно санкционисани огранак.
Хоа хао је настојао да очува свој верски идентитет и независност. Склапали су привремене савезе са прошлим непријатељима. Првобитно забринути само за верску аутономију, Хоа хао се борио против Француза, Јапанаца, Вијетмина, поново Француза, новонезависног Јужног Вијетнама, Вијетконга и северновијетнамске војске. Уживали су политички утицај током пост-Зјемових режима у Сајгону.
Одређење Име Хоа хао је нови верски покрет и назван је по родном селу оснивача Хујн Фу Шоа, Хоа Хао (; ; chữ Hán: ; буквално „мир и пријатељство”), у данашњем округу Тот Нот у провинцији Ан Зјанг, Вијетнам. Име се такође пише као Hoa-Hao. Други назив, хоахаоизам, такође се бележи и као Hoa Haoism. Такође је називан Хоа хао будизам (). Село Хоа Хао је преименовано у Фу Ми од стране савремене комунистичке владе.
У почетку, следбеници покрета су се звали Дао Сјен, што дословно значи „Следбеници Сјена”, у вези са Шоовим надимком из детињства.
Класификација Ова верска група се традиционално класификује као будистичка секта. Генерал Џозеф Лотон Колинс, који је служио као специјални представник САД у Вијетнаму, описао је Хоа хао као „псеудорелигиозну секту“, додајући да се она „обраћала сељацима са призвуком будизма и заштитничким патернализмом”. Заиста, америчка штампа 1950-их је Хоа хао означавала као „псеудорелигиозну секту која следи изопачени облик будизма“ и као „бунтовну секту дисидентских будиста“ чији је оснивач „послат у лудницу”.
Упркос томе, други извори је називају посебном синкретистичком народном религијом.
Порекло
Хоа хао је основао Хујн Фу Шо (1919–1947), етнички Вијетнамац рођен 1919. у римокатоличкој породици ситних земљопоседника. Верски покрет је настао у удаљеном региону Мијен Тај у делти Меконга, који је под француском колонијалном влашћу био познат као Трансбасак. Средином деветнаестог века, делта Меконга је била сурово погранично друштво; политичка моћ је била нестабилна, друштвени односи крхки, а верска струјања разнолика. Будизам, таоизам, конфучијанство и различити култови духова имали су различите утицаје на становништво. Етнички Вијетнамци су имали интеракцију са Камбоџанцима и Кинезима, и сви су били приморани да прихвате француску колонијалну власт 1867. године. Религија је настала из сплета мистицизма, магије и врачања, који се могли наћи у већини локалних веровања региона. Укорењена у ранијим вијетнамским антиколонијалним верским традицијама, филозофија Хоа хаоа тврди да се заснива на мислима Фат Тај Тај Ана (1807–1856), познатог као Дао Бу Шон Ки Хуонг. Тај Ан је 1830-их прорекао колапс Нгујен Вијетнама од стране западних сила; пророчанства су преживела његову смрт и проширила се широм Мијен Таја, што је резултирало двема великим побунама 1875. и 1913. у којима је француска администрација у региону скоро свргнута.
Шо као дете није стекао посебно образовање и није се дружио са монасима, конфучијански настројеним мислиоцима или позападњаченом интелигенцијом. Од 15. године патио је од непознате болести, и био је неуспешан кандидат за Као дај. То га је нагнало да 1939. напусти своје родно село Хоа Хао и оде у планине Бај Нуи, удаљене . Тамо је, међу пустињацима и духовним вођама, стекао неортодоксно будистичко знање и сложено духовно образовање. Шо је основао религију осамнаестог дана петог лунарног месеца године kỷ mão, према вијетнамском лунисоларном календару, или 4. јула 1939, према грегоријанском календару. Прогласио се пророком и почео да проповеда доктрину засновану на вери и једноставности; путовао је по Вијетнаму практикујући лечење биљем и акупунктуру. У другој половини 1939. године, Шоови прогласи су истовремено објављени. Они су имали облик неколико малих збирки текстова писаних у стиху (; ) који су бесплатно дељени широј популацији.
До краја године, Шо је окупио десет хиљада следбеника, а до 1940. је имао преко 100.000 преобраћеника. Такође, Шо је својим проповедима допро до још два милиона људи у Мијен Тају. Следбеници су били лако препознатљиви јер су носили амајлије са натписом „Бу Шон Ки Хуонг”. Шо је био сигуран у неопходност да обични сељаци верују у покрет, а њихови позиви на верност су били успешни. Постојала су два главна разлога за његов успех: пророчанства која је изрекао о избијању Другог светског рата и освајању Југоисточне Азије од стране Јапана, као и његов рад као мистичног исцелитеља — његови пацијенти су тврдили да су чудесно излечени од свих врста озбиљних болести након што су га видели, када је западна медицина заказала. Прогласио се реинкарнацијом Буде, и као такав је био сматран. Према аустријском политичару Џозефу Батингеру, масе су високо цениле домаће порекло покрета.
Шо је постао изузетно популаран вођа како је његова верна група расла. Његов утицај се брзо проширио изван верских питања, и постао је моћна фигура и у световним пословима. Хоа хао је израстао из чисто верског покрета у импресивну световну структуру моћи са центром у провинцији Кан То. Шоови верски прописи су се брзо стопили са националистичким, антиколонијалним осећањима, и брзо се уздигао у кључну националистичку фигуру. Група је израсла у најмоћнију националистичку снагу у делти Меконга, са снажним осећањима против колонијалних француских владара и земљопоседника који су доминирали пољопривредом Кохинхине. Хоа хао је одиграо кључну улогу у антиколонијалном, националистичком заносу који је растао у годинама пре Другог светског рата. На крају је постао домаћи политички покрет у региону. Упркос томе, Хоа хао је, према Едвину Е. Мојсу, био патриотске и анти-националистичке природе. Тврдио је да су били премали да би имали реалну могућност да управљају националном владом, па је моћна централна влада морала да подразумева контролу њихових округа од стране владе којом владају људи, а не уверења; они су преферирали слабију владу како би стекли de facto аутономију. У међувремену, појавиле су се и друге антифранцуске организације, од којих је најзначајнија била Вијетмин Индокинеске комунистичке партије (ИКП), коју је водио Хо Ши Мин и која је постала једина антиколонијална организација која је успоставила структуру на локалном нивоу. Руководство покрета се такмичило са комунистичким покретом за подршку сељака, иако почетни сукоб није био око тада скривених комунистичких идеја Вијетмина, већ око чињенице да нису били родом из региона.
Експанзија
Други светски рат 220px|left|thumb|Царске јапанске снаге улазе у Сајгон, 1940.
Рана Шоова пророчанства почела су да се обистињују: предвидео је избијање великог рата на Далеком истоку и протеривање Француза од стране Азијата. Други светски рат и јапанска окупација Индокине су, чини се, потврдили његова предвиђања. До 1940. године стекао је толики утицај да га је вишијевски француски гувернер Жан Деку, страхујући од антифранцуских побуна, затворио у Бак Лијеу под изговором да је лудак. Затварање Шоа његови следбеници су видели као неопростив чин рата против саме вере. У затвору, Шо је успео да преобрати свог психијатра, доктора Тама, који је постао ватрени присталица. Одбор француских психијатара прогласио га је здравим у мају 1941, иако је по ослобађању прогнан. Његови кључни присталице послати су у концентрациони логор у Нуи Бари. Француска ограничења су ојачала његову националистичку привлачност, а Бак Лијеу је убрзо постао место ходочашћа Хоа хаоа, иако је био далеко од упоришта покрета. Ходочаснике је користио за ширење верског жара и антифранцуских осећања. Године 1942, Французи више нису могли да издрже растуће реакције народа изазване Шоовим пророчким изјавама и политичким упутствима, па су га прогнали у Лаос.