Радивоје Копарец (Зајечар, 1919 – Попшица, 1943) био је српски и југословенски песник и револуционар. Погинуо је као партизан 1943. године.https://monoskop.org/images/4/43/Politicke_prakse_post_jugoslovenske_umetnosti_retrospektiva_01_2010.pdf

Копарец је писао песме социјалне тематике, доследно се стављајући на страну оних који пате.

Биографија

Радивоје Копарец рођен је у Зајечару 1919. године. По завршетку основне школе, похађао је IV мушку гимназију у Београду, где је затим студирао славистику на Филозофском факултету. Живео је у тешким материјалним приликама.Радивоје Копарец, Песме (стр. 7), Ново поколење, 1949. Припадао је напредном студентском покрету на Београдском универзитету.

Међу напредним песницима који су се јавили међу студентима Београдског универзитета у међуратном раздобљу, његово песничко стваралаштво било је запажено. У том периоду Копарец улази у песничке кругове и полемику са Драинцем.Јелена Лалатовић: Радивоје Копарец – песник непокореног нараштаја Сарађивао је у више напредних часописа и публикација као што су „Млада култура“ и „Млада литература“ — студентским часописима за књижевност и културу, затим у загребачком „Изразу“, сарајевском „Прегледу“ и другим.

Други светски рат

Током Априлског рата 1941. године, по нападу Немачке, покушао је да се прикључи некој јединици Краљевске југословенске војске ради одбране земље, али након пет дана лутања саопштено му је да је и сам заробљен, што је описао у песми „Војник скитница“.https://znaci.org/poezija/vojnik-skitnica.php

Одмах по избијању устанка у Србији 1941., прикључио се народноослободилачком покрету.https://znaci.org/00001/85.pdf Једно време је живео у окупираном Београду, пишући око 1942. године како „песници крију песме у мрачним подземљима“. (стр. 8), Београд 1983. Његова сестра, сарадник покрета отпора, ухапшена је и умрла под батинама у Специјалној полицији у Београду.Радивоје Копарец, Песме (стр. 8), Ново поколење, 1949.

После сестрине смрти, Копарец је из окупираног Београда прешао у родни Зајечар, где се прикључио Зајечарском партизанском одреду.Радомир Константиновић, Биће и језик 4 (стр. 7), Београд 1983. Према сећању сабораца, „био је у чети ретко скроман, једва запажен“.https://znaci.org/00003/709.pdf У партизанима је наставио да пише песме.

Дана 25. децембра 1943. године, током борбе код села Попшице код Сврљига, у којој су партизани разбили четничке снаге и заробили око 120 четника, млади песник Радивоје Копарец погинуо је на прагу једне куће. Према речима сабораца, „умро је јуначки, без јаука, иако се дуго мучио“.

Поезија мини|Радивоје Копарец — Песме, књига из 1949.

У његовој посмртној заоставштини нашао се низ рукописа песама из периода рата, окупације и устанка. Песме које је писао као борац Зајечарског партизанског одреда заувек су изгубљене. Постхумно је објављена његова једина збирка песама, коју је приредио његов саборац песник Слободан Галогажа:

Радивоје Копарец, Песме, Ново поколење, Београд 1949.

Неке његове песме објављене су и у антологији југословенске револуционарне поезије: Југословенска револуционарна поезија (антологија), Загреб 1959.

Оцене и критике

Радомир Константиновић сматра да његова поезија, посебно предратна, открива личну удвојеност између жеље и свести, односно између жудње за нежношћу и револуционарне воље.Биће и језик 4 (стр. 9), Београд 1983. Он закључује да је Копарец „нежност немоћно побуњена против себе“.Биће и језик 4 (стр. 13), Београд 1983. Константиновић најзначајнијом сматра песму „Младост“, у којој песник исказује гордост што живи у револуционарним временима, док „ведрина тона“ песме стоји у парадоксу са описом разореног света и мртвих на друму.Биће и језик 4 (стр. 11–12), Београд 1983.

Према Јелени Лалатовић, поезија Радивоја Копарца „важна је карика у разумевању књижевноисторијског процеса у коме су социјални мотиви у нашој књижевности прошли пут од пуког именовања неправде до трагичне узвишености и неговања оригиналног духа побуне“.

Наслеђе

Током 1945. и 1946. године, у згради старе Народне библиотеке у Јеронимовој улици у Нишу, окупљала се мања група књижевника, углавном професора и новинара, међу којима су били Даница Чемерикић, Петар Лазић, Ристо Отовић, Стојанка Травањ, Живојин Лекић, Велизар З. Пешић, Борис Јовановић, Вељко Видаковић, Ђорђе Поповић, Станко Тасић, Предраг Д. Цветичанин, Никола Мељаницки, Миодраг Петровић, Оливера Бодиш, Александар Бирвиш, Љуба Станојевић и Љубомир Жунић.

Ово окупљање довело је 1948. године до оснивања Литерарног клуба Раде Копарец, названог по њему, и до покретања књижевног часописа Наш пут, чијих је десетак бројева објављено у Нишу.

Литерарни клуб је деловао до почетка педесетих двадесетог века, након чега је прерастао у данашње Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша.Љуба Станојевић: „Књижевни рад у Нишу првих година после ослобођења”, Гледишта, 2024.

Референце

Литература

Категорија:Српски песници Категорија:Југословенски партизани Категорија:Зајечарци Категорија:Рођени 1919. Категорија:Умрли 1943.