„Мецотинта” () је прича о духовима британског писца М. Р. Џејмса, први пут објављена 1904. године у збирци -{Ghost Stories of an Antiquary}-.
Приповетка се на српском језику први пут појавила 2023. у оквиру збирке прича Духови издавачке куће Орфелин, у преводу Страхиње Млађеновића.
Радња Господин Вилијамс, руководилац музеја уметности на Универзитету у Кембриџу, проширује збирку енглеских гравура и топографских цртежа. Један препродавац, господин Бритнел, пише му скрећући пажњу на ставку број 978 у каталогу своје фирме; купивши предмет за 2 фунте и 2 шилинга, Вилијамс открива да је то „осредња” и „аматерска” мецотинта која приказује фасаду једне земљопоседничке куће и њен травњак на месечини. На полеђини гравуре налази се поцепана папирна етикета са делимично видљивим натписима „—нгли Хол” и „—секс”.
Вилијамсов пријатељ, професор Бинкс, примећује да се у крајњем предњем плану гравуре налази једна фигура, што Вилијамс раније није запазио. Те вечери Вилијамс показује мецотинту свом колеги Гарвуду, који описује фигуру као „некако сувише гротескну”. Гледајући слику касно те ноћи, Вилијамс с ужасом открива да сада приказује фигуру обучену у чудну црну одећу са белим крстом на леђима, како пуже по травњаку на све четири.
Следећег јутра, Вилијамс позива свог комшију Низбета на доручак и моли га да опише слику. Низбет не види никакву фигуру, али запажа да је један од прозора у приземљу куће отворен. Он примећује да „изгледа као да присуствујемо одвијању неке трагедије негде” и пита: „Да ли се већ догодила, или тек треба да се догоди?” Вилијамс закључује да „треба да видимо целу ствар” и предлаже да се гравура неће мењати на дневном светлу.
Вилијамс, Низбет и Гарвуд проводе поподне заједно; вративши се у Вилијамсову собу у пет сати, затичу његовог слугу, господина Филчера, како седи у столици и зури у мецотинту са видним ужасом. Погледавши гравуру, њих тројица виде да сада приказује фигуру — ужасно мршаву, са белим, испупченим челом и неколицином разбарушених власи — како корача преко травњака, носећи дете у наручју. Те вечери, када је поново погледају, фигура је нестала.
Прегледајући географске водиче и топографске списе, Вилијамс закључује да гравура приказује Енингли хол у Есексу. Маријев Водич кроз Есекс бележи да је кућа припадала породици Френсис, која се угасила након што је последњи наследник мистериозно нестао као беба 1802. године. У водичу се додаје да је Артур Френсис (отац несталог дечака) био талентован аматерски гравер мецотинти, који је живео у изолацији након синовљевог нестанка и умро три године касније, одмах након што је довршио гравуру Енингли хола.
Вилијамс о томе разговара са Грином, благајником колеџа, који потврђује да гравура приказује Енингли хол. Грин наводи да је Артур Френсис био познат по томе што је протеривао криволовце са свог имања. Након што је један криволовац, Годи — последњи потомак старе породице — упуцао чувара ловишта, Френсис је осигурао његово вешање. Касније се причало да је неки Годијев пријатељ отео Френсисовог сина како би му се осветио и угасио породичну лозу, али Грин додаје: „Рекао бих сада да изгледа као да је сам стари Годи обавио тај посао.”
Гравура је тестирана како би се утврдило да ли је у питању невидљиво мастило, али тестови су негативни. Мецотинта је потом положена у колекцију музеја, где више никада није примећено да се мења.
Објављивање Приповетка је први пут објављена у збирци прича Ghost Stories of an Antiquary 1904. и поново у збирци The Collected Ghost Stories of M. R. James из 1931. године. Након тога је укључена у многе антологије.
Референце
Спољашње везе
Категорија:Приповетке