Гансеров синдром је риједак дисоцијативни поремећај који карактеришу бесмислени или погрешни одговори на питања и други дисоцијативни симптоми као што су фуга, амнезија или конверзивни поремећај, често са визуелним псеудохалуцинацијама и смањеним стањем свијести. Синдром је такође назван бесмислени синдром, синдром бесмислице, синдром приближних одговора, хистерична псеудодеменција или затворска психоза.
Термин затворска психоза се понекад користи јер се синдром најчешће јавља код затвореника, где се може посматрати као покушај да се добије попустљивост од стране затворских или судских службеника. Психолошки симптоми генерално подсећају на пацијентов осећај менталне болести, а не на било коју препознату категорију. Синдром се може јавити код особа са другим менталним поремећајима као што су шизофренија, депресивни поремећаји, токсична стања, пареза, поремећаји употребе алкохола и чињенични поремећај.Knoblosh, F. (1986). Ganser Syndrome and DSM-III. American Journal of Psychiatry, 143(3), 393-393. Гансеров синдром се понекад може дијагностиковати као само симулација, али се чешће дефинише као дисоцијативни поремећај.
Идентификација Гансеровог синдрома приписује се њемачком психијатру Зигберту Гансеру (1853–1931). Године 1898, описао је поремећај код затвореника који чекају суђење у казненој установи у Халеу, у Њемачкој. Као дефинишуће симптоме синдрома навео је оштећену свијест и искривљену комуникацију, наиме у облику приближних одговора (у литератури се назива и Vorbeireden, што на њемачком значи „причати прошлост; имати неспоразум“).Whitlock, F.A. (1967). The Ganser Syndrome. British Journal of Psychiatry, 113(494), 19-29. Vorbeireden подразумјева немогућност прецизног одговарања на питања, иако је садржај питања разумљив.Weiner, H.; Brainman, A. (1955). The Ganser Syndrome: A Review and Addition of Some Unusual Cases. American Journal of Psychiatry, 111(10), 767-773.
Гансеров синдром је описан као дисоцијативни поремећај који није другачије специфициран (DDNOS) у DSM-IV и тренутно није наведен у DSM-5. То је риједак и често занемарен клинички феномен. У већини случајева, претходи му екстремни стрес, а затим слиједи амнезија током периода психозе. Поред приближних одговора, други симптоми укључују замагљивање свијести, симптоме соматског конверзијског поремећаја, конфузију, стрес, губитак личног идентитета, ехолалију и ехопраксију.
Узрок До данас није утврђен дефинитиван узрок или разлог поремећаја.Mendis, S.; Hodgson, R.E. (2012). Ganser Syndrome: examining the aetiological debate through a systematic case report review. European Journal of Psychiatry, 26(2). Извори који класификују синдром као дисоцијативни поремећај или чињенични поремећај су у супротности у својим предложеним етиологијама. Као резултат тога, постоје различите теорије о томе зашто се синдром развија.
Гансеров синдром је раније класификован као чињенични поремећај, објашњавајући симптоме као имитирање онога што пацијенти који не доживљавају психозу сматрају типичним за то искуство. Међутим, DSM-IV је сврстао синдром под „Дисоцијативни поремећаји који нису другачије специфицирани“. Постоје докази о јакој корелацији између приближних одговора и амнезије, што сугерише да они имају основни дисоцијативни механизам.Cocores, J.A.; Santa, W.G.; Patel L, MD. (1985). The Ganser Syndrome: Evidence Suggesting its Classification as a Dissociative Disorder. The International Journal of Psychiatry in Medicine, 14(1), 47-56.
И Гансеров синдром и шира категорија дисоцијативних поремећаја повезани су са историјом хистерије, психозе, конверзије, вишеструке личности и могућег симулирања. Упркос томе, етиологија стања остаје под знаком питања због повезаности са утврђеним психијатријским поремећајима, као и органским стањима.
Према Стерну и Вајлсу (1942), Гансеров синдром је фундаментално психотична болест. Као доказ, они описују случај жене са рекурентном манијом и повредом главе прије него што је подвргнута лијечењу и извјештај мушкарца са шизофренијом који је патио од алкохолизма и недавно је био у затвору.
Гансеров синдром се понекад назива и „затворском психозом“, истичући његову распрострањеност међу затвореницима, покрећући дискусију о томе да ли се поремећај јавља само у овој популацији. У студији затвореника, Естес и Њу су закључили да је бјекство из неподношљиве ситуације, као што је затварање, изазвало кључне симптоме синдрома. Студија се дотакла симулирајућих контроверзи око синдрома, као и компоненте стреса која често претходи поремећају.
Према наводима консултанта психијатра Ф. А. Витлока, Гансеров синдром је хистерични поремећај, што је у складу са Гансеровим описом поремећаја. Витлок је указао на број случајева у којима је Гансеров синдром пријављен у условима органске болести мозга или функционалне психозе као доказ његових хистеричних основа. Крепелин и Бамке су такође сматрали да је синдром хистеричне природе. Бамке је сматрао да је синдром хистеричан јер се амнезија за трауматски емоционални догађај чешће јавља код хистерије него код других поремећаја. Сматра се да се давање приближних одговора јавља код хистеричних личности.
Према Мајер-Гросу и Блеулеру, Гансеров синдром се јавља углавном код епилептичних или шизофреничних пацијената.
Други пак тврде да би органско стање које би могло довести до манифестације симптома Гансеровог синдрома морало бити у узнапредовалој фази у којој би се дијагноза могла лако поставити.Koenig, T.; Lee, H.B. (2001). A Case of Ganser Syndrome: Organic or Hysterical?. General Hospital Psychiatry, 23(4), 230-231.
Такође је било извјештаја о пацијентима са траумом и можданим ударом са овим синдромом. Студија која је истраживала неуролошку основу Гансеровог синдрома описала је пацијента са симптомима поремећаја који је имао историју можданог удара и бифронталних инфаркта.Ouyang, D., Duggal, H. S., & Jacob, N. J. (2003). Neurobiological Basis of Ganser Syndrome. Indian Journal of Psychiatry, 45(4), 255–256. Открили су да хиперглутаматергичка стања, која су узрокована и можданим ударима и стресом, дијеле везу са дисоцијативним симптомима, што указује на могућу органску патологију која може предиспонирати појединце на синдром. Виртц и колеге (2008.) описали су пацијента са Гансеровим синдромом након инфаркта средње церебралне артерије лијеве хемисфере. Неуропсихолошки преглед открио је атипичну латерализацију когнитивних функција, што је довело до закључка да давање приближних одговора може бити повезано са фронтално-извршном церебралном дисфункцијом.
Дијагноза Гансеров синдром је наведен под чињеничним поремећајем са психолошким симптомима у DSM-III.American Psychiatric Association. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. 3rd ed. Washington, DC. American Psychiatric Association, 1952. Критеријуми ове категорије наглашавали су симптоме који се не могу објаснити другим менталним поремећајима, психолошке симптоме под контролом појединца и циљ преузимања улоге пацијента, што иначе не би било разумљиво с обзиром на њихове околности.
DSM-IV-TR је класификовао Гансеров синдром као дисоцијативни поремећај дефинисан давањем приближних одговора на питања (нпр. „2 плус 2 једнако је 5“ када није повезано са дисоцијативном амнезијом или дисоцијативном фугом).American Psychiatric Association. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. 4th ed. Text rev. Washington, DC. American Psychiatric Association, 2000. ICD-10World Health Organization. (1992). The ICD-10 classification of mental and behavioural disorders: Clinical descriptions and diagnostic guidelines. Geneva: World Health Organization. и DSM-IV не наводе никакве дијагностичке критеријуме – осим приближних одговора – као услов за дијагнозу Гансеровог синдрома. Већина студија случајева синдрома такође зависи од присуства приближних одговора и барем једног од других симптома које је Гансер описао у свом оригиналном раду. Обично када дају погрешне одговоре, појединци само мало гријеше, што показује да је појединац разумио питање.Bromberg, W. (1986). The neglect of Ganser Syndrome. The American Journal of Psychiatry, 143(7), 937-938. На примјер, када их питају колико ногу има коњ, могли би рећи „пет“. Иако испитаници дјелују збуњено у својим одговорима, у другим аспектима изгледа да разумијју своју околину. Амнезија, губитак личног идентитета и замагљивање свијести били су међу најчешћим симптомима, поред приближних одговора.
Иако тренутно не постоји јединствен начин за дијагностиковање синдрома, препоручује се потпуни неуролошки и ментални преглед како би се утврдило његово присуство, као и тестови који процјењују симулацију..Epstein, R.S. (1991). Ganser Syndrome, Trance Logic, and the Question of Malingering. Psychiatric Annals, 21(4), 238-244. Поред менталног прегледа, требало би урадити и друга истраживања како би се искључили други основни узроци. То укључује компјутерску томографију (ЦТ) или магнетну резонанцу (МРИ) како би се искључила структурна патологија, лумбалну пункцију како би се искључио менингитис или енцефалитис и електроенцефалографију (ЕЕГ) како би се искључио делиријум или напади.Dwyer, J.; Reid, S. (2004). Ganser's Syndrome. The Lancet, 364(9432), 471-473.
Дијагностиковање Гансеровог синдрома је изазовно због његове ријеткости и варијабилности симптома. Манифестовани симптоми могу зависити од индивидуалне концепције шта ментална болест подразумјева, што ствара могућност широког спектра комбинација симптома присутних код особе са Гансеровим синдромом.
Лијечење У многим случајевима, симптоми изгледа да се смањују након неколико дана, а пацијенти често остају са амнезијом током периода психозе. Хоспитализација може бити неопходна током акутне фазе симптома, а психијатријска њега ако пацијент представља опасност за себе или друге.Carney, M.W.P.; Chary, T.N.K.; Robotis, P.; Childs, A. (1987). Ganser Syndrome and its Management. British Journal of Psychiatry, 151, 697-700. Савјетује се неуролошки преглед како би се искључио било који органски узрок. Психотерапија се такође може препоручити за осигуравање и одржавање безбједности.
Пацијенти са Гансеровим синдромом се обично брзо и потпуно опорављају.Enoch, M. D., & Irving, G. (1962). The Ganser syndrome. Acta Psychiatrica Scandinavica, 38(3), 213-222. Пошто Гансеров синдром може бити одговор на психичко погоршање, његово рјешавање могу бити праћено другим психијатријским симптомима, као што су шизофренијаLieberman, A.A. (1954). The Ganser Syndrome in Psychoses. Journal of Nervous and Mental Disease, 120(1-2), 10-16. и депресија,Haddah, P.M. (1993). Ganser Syndrome Followed by Major Depressive Episode. British Journal of Psychiatry, 161, 251-253. отуда и образложење за препоруку психотерапије. Лијекови обично нису потребни.
Епидемиологија Прегледом вишеструких колекција студија случајева, учесталост поремећаја није прецизно позната.Agarwal, S., Dhami, A., Dahuja, M., & Choudhary, S. (2018). Ganser syndrome in adolescent male: A rare case report. Journal of Indian Association for Child & Adolescent Mental Health, 14(1). Пријављено је да појединци различитог поријекла имају овај поремећај. Историјски се сматрало да је синдром чешћи код мушкараца. Међутим, Витлок спекулише да би већа пријављена стопа Гансеровог синдрома код мушкараца могла бити посљедица већег удјела мушкараца који су затворени. Најчешће се виђа код особа старости од 15 до 40 година, а примјећен је и код дјеце.Miller, P.; Bramble, D.; Buxton, N. (1997). Case Study: Ganser Syndrome in Children and Adolescents. Journal of the American Academy of Child and Adolescent Psychiatry, 36(1), 112-115. Овај широк распон година је изведен из студија случајева и стога можда није тачна процјена. Гансеров синдром је примјећен и код група које нису затворска популација.
Контроверза