Вампир (; „Вампир – Сан Алана Греја”) је готички хорор филм из 1932. године, режисера Карла Теодора Драјера, који је заједно са Кристеном Јулом написао сценарио на основу елемената збирке прича In a Glass Darkly Шеридана ле Фануа. Филм је финансирао барон Никола де Гинзбург, који је (под псеудонимом Џулијан Вест) и одиграо главну улогу Алена Греја, проучаваоца окултизма који залута у француско село Куртемпјер, погођено вампирским проклетством. Већина осталих чланова глумачке екипе такође су били непрофесионални глумци.

Филм је представио бројне техничке изазове за Драјера, коме је ово био први звучни филм, сниман на три језика. Да би олакшао процес, одлучио је да употреби врло мало дијалога, па се велики део радње приповеда путем међутитлова, као у немом филму. Филм је сниман у потпуности на локацији, а да би појачао атмосферу, Драјер се одлучио за избледелу, замагљену технику снимања. Звук је готово у потпуности додат накнадно у Берлину, где су снимљени гласови ликова, звучни ефекти и музичка партитура.

После деветомесечног одлагања премијере — наводно како би амерички филмови Дракула (1931) и Франкенштајн (1931) могли први да буду приказани — Вампир је пуштен у биоскопе у Немачкој, где је наишао на углавном негативне реакције публике и критичара. Драјер је потом извршио монтажне измене након немачке премијере, па је филм у Француској дочекан са мешовитим реакцијама. Деценијама се сматрао слабом тачком Драјерове каријере, али су му савремене критике знатно наклоњеније — данас се филм хвали због свог дезоријентишућег визуелног изгледа и сабласне атмосфере.

Радња Касно једне вечери, Ален Греј, лутајући проучавалац окултизма, стиже у једну гостионицу у близини француског села Куртемпјер и изнајмљује собу. Из сна га буди старији човек, који улази у његову закључану собу и оставља на столу мали правоугаони пакетић на чијој је хартији исписано: „Отворити након моје смрти”. Осећајући потребу да истражи, Греј узима пакетић и напушта гостионицу.

Пратећи сенку војника са дрвеном ногом, Греј долази до напуштене фабрике, где види како се сенка поново спаја са својим телом и сведочи плесу других сенки. Ту угледа и стару жену која, изгледа, има власт над сенкама, као и старијег човека с брковима, који му показује врата.

Пратећи још сенки, Греј стиже до властелинске куће и кроз прозор види господара имања — оног истог човека који му је дао пакетић — кога упуцава сенка војника. Упозорава старог слугу, и заједно трче ка господару, али је прекасно да га спасу. Његова млађа ћерка, Жизел, присутна је када он умире, док њена сестра Леона остаје у постељи, тешко болесна. Кочијаш је послат по полицију, а слугина жена позива Греја да преноћи у кући.

У библиотеци, Греј отвара пакетић и у њему налази књигу о вампирима. Док чита како ова створења сисају крв и стичу власт над живима и мртвима, Жизел каже да види Леону како хода напољу. Када је стигну, виде стару жену из фабрике како се надвија над Леониним бесвесним телом. Жена одлази у сенку, а Леону, на којој откривају свеже ране од уједа, враћају у постељу. Кочија се враћа, али је кочијаш мртав.

У кућу долази сеоски доктор да прегледа Леону, а Греј у њему препознаје бркатог човека из фабрике. Доктор каже да је Леони потребна трансфузија крви, и Греј пристаје да је да. Изнурен због губитка крви, он заспи. У међувремену, стари слуга налази књигу о вампирима и почиње да чита. Сазнаје да се вампир може поразити тако што му се при свитању отвори гроб и прободе срце гвозденим клином, као и да су некада у Куртемпјеру кружиле приче да је један вампир узроковао епидемију, а да је жена по имену Маргерита Шопен била главна осумњичена.

Греј се буди осетивши опасност и јури до Леонине постеље, где је спречава да попије отров који је стара жена наговорила доктора да донесе. Доктор бежи, отимајући Жизел, а Греј их прати. Испред фабрике се спотиче и доживљава искуство изласка из тела — види себе мртвог, затвореног у ковчег са прозорчићем, кога носе да сахране. Када му се дух врати у тело, примећује да слуга иде ка гробу Маргерите Шопен. Отварају гроб и налазе стару жену савршено очувану; када јој забију гвоздени клин кроз срце, она се претвара у скелет. Проклетство вампира је окончано, а Леона изненада оздравља.

Дух господара имања јавља се доктору, који у паници бежи, док војник пада низ степенице и гине. Користећи сазнања из свог вантелесног виђења, Греј проналази и ослобађа Жизел. Доктор покушава да се сакрије у старом млину, али га слуга, као да му нека невидљива сила помаже, закључава у просторију у којој се пуне вреће брашном и покреће механизам млина; брашно испуњава собу и доктор се гуши. Жизел и Греј потом прелазе магловиту реку у чамцу и налазе се на светлој чистини.. Bloomington & London: . 1970. .

Улоге

| Џулијан Вест || Алан Греј |- | Морис Шуц || господар имања |- | Рена Мандел || Жизел |- | Сибила Шмиц || Леона |- | Јан Хијеронимко || сеоски доктор |- | Анријета Жерар || Маргерита Шопен |- | Албер Бра || стари слуга |- | Н. Бабанини || жена старог слуге |- | Џејн Мора || сестра |- | Жорж Боаден || војник са дрвеном ногом

Продукција Развој Карл Теодор Драјер почео је да планира филм Вампир крајем 1929. године, годину дана након изласка свог претходног филма, Страдање Јованке Орлеанке. Продукцијска кућа која је стајала иза тог филма имала је планове да направи још један филм са Драјером, али је тај пројекат пропао, што је навело редитеља да одлучи да свој следећи филм сними ван студијског система.

Вампир је настао у веома тешким околностима, јер је појава звучног филма довела европску филмску индустрију у велико превирање. Француски филмски студији технолошки су заостајали, па су први француски звучни филмови снимани у студијима у Енглеској. Пошто је Вампир био Драјеров први звучни филм, он је отпутовао у Енглеску да проучи нову технологију, а тамо се састао са данским писцем Кристеном Јулом, који је у то време живео у Лондону.

Желећи да створи причу засновану на натприродном, Драјер је прочитао више од тридесет мистеријских прича. У њима је уочио бројне понављајуће мотиве — врата која се сама отварају, кваке које се померају без разлога — што га је навело да помисли: „Па ми ово свакако можемо да направимо”. Успех сценске адаптације Дракуле у Лондону и Њујорку 1927. године додатно је уверио Драјера да су вампири „популарна појава у то време”, па је заједно са Јулом развио причу инспирисану збирком In a Glass Darkly ирског писца Шеридана ле Фануа, састављеном од пет приповедака, први пут објављену 1872. године. Вампир се ослања на две приче из те збирке — Кармилу, причу о лезбејској вампирици, и The Room in the Dragon Volant, која се бави мотивом живог сахрањивања.

Драјеру је било тешко да одлучи како ће филм да се зове. Рани радни наслови могли су бити Судбина и Сенке пакла, а када је филм представљен у мартовском броју филмског часописа Close Up 1931. године, носио је назив Чудна авантура Дејвида Греја.

Претпродукција Драјер се вратио у Француску да започне избор глумаца и тражење локација за снимање. У то време у Француској је постојао мали покрет уметничких, независно финансираних филмова, међу којима су били Златно доба Луиса Буњуела и Крв песника Жана Коктоа, оба снимљена 1930. године. Преко Валентине Иго, Драјер је упознао Николу де Гунзбурга, аристократу који је пристао да финансира његов следећи филм под условом да добије главну улогу у њему. Гунзбург се због глумачке каријере посвађао са породицом, па је одлучио да узме псеудоним „Џулијан Вест” — име које ће остати исто на сва три језика на којима је филм требало да буде снимљен.

thumb|left|Сеоски доктор се гуши брашном које пада са млина изнад њега. Ова сцена је додата у сценарио током продукције, а немачки цензори су захтевали да буде ублажена.

Већина актера у филму нису били професионални глумци. Јан Хијеронимко, који тумачи улогу сеоског доктора, пронађен је у париском метроу једне вечери. Када су му пришли и предложили да глуми у филму, наводно је ћутао и само их празно гледао, али је касније контактирао Драјерову екипу и пристао да учествује. Многи други аматери у филму пронађени су на сличан начин — у продавницама и кафићима. Једини професионални глумци били су Морис Шиц, који тумачи господара имања, и Сибила Шмиц, која игра његову ћерку Леону.

Већи део филмске екипе већ је радио са Драјером на Страдању Јованке Орлеанке, укључујући сниматеља Рудолфа Матеа и сценографа Хермана Варма. Драјер и Мате су заједно обавили део тражења локација, али је редитељ већи део посла препустио асистенту, коме је дао инструкције да пронађе, између осталог, „фабрику у рушевинама, исцепканог фантома, достојног маште Едгара Алана Поа. Негде у Паризу. Не можемо путовати далеко.”

У првобитној верзији сценарија, сеоски доктор је требало да побегне из села и да се заглави у мочвари. Драјер је касније испричао да су, док су тражили одговарајућу мочвару, он и екипа прошли поред куће у којој су „чудне беле сенке играле око прозора и врата”. Испоставило се да је то био млин за гипс, и, желећи да у филму дочарају исти ефекат ваздуха испуњеног белим прахом, Драјер је одлучио да измени крај филма тако да се завршава у млину за брашно.

Снимање Филм је сниман између 1930. и 1931. године. У целости је снимљен на локацији, при чему је велики број сцена снимљен у француском селу Куртемпјер. Драјер је сматрао да ће снимање на локацији филму дати сензибилитет сновитог света духова, као и да ће уштедети новац. Сцене у властелинској кући снимане су у априлу и мају 1930. године. Ова кућа је такође служила као смештај за глумце и екипу током снимања, али живот тамо је био непријатан — било је хладно и пуно пацова. Сцена на црквеном гробљу снимљена је у августу 1930. године. Црква је заправо била шталa, а низ надгробних споменика је поставио сценограф Херман Варм.

Драјер је у почетку желео да Вампир буде неми филм, па током снимања није сниман звук и коришћене су многе технике из ере немих филмова, као што су међутитлови за објашњавање радње. Дијалог у филму је сведен на минимум, како због овог разлога, тако и зато што су планиране три верзије филма — сцене са дијалогом су снимане тако да глумци изговарају своје реплике на немачком, француском и енглеском засебно, тако да њихови покрети усана одговарају гласовима који ће бити снимљени у постпродукцији.

Критичар и писац Ким Њуман описао је Вампиpа више као експериментални филм, попут Андалуског пса (1929), него попут „брзих хорор филмова” снимљених након изласка Дракуле (1931). Драјер је у почетку хтео да филм сними у, како је сам назвао, „тежем стилу”, али је променио правац након што му је сниматељ Мате показао кадар који је испао нејасан и замућен. Овај ефекат избледеле, замућене слике био је управо Драјеров захтев, па је Мате снимио остатак филма кроз комад газе који је држан 90 cm од камере како би се ефекат поновио. За остале визуелне елементе у филму, Драјер је црпео инспирацију из ликовних уметности. Глумица Рена Мандел, која је глумила Жизел, рекла је да јој је Драјер током снимања показао репродукције слика Франсиска Гоје. У Данској, новинар и Драјеров пријатељ Хенри Хелсен детаљно је писао о филму и уметничким делима на која је изгледало да се филм ослања.

Постпродукција thumb|right|Ален Греј у сну види ковчег у којем се налази он сам. Савремени критичари хвале ову сцену као једну од најупечатљивијих сцена у филму Вампир.

Драјер је филм снимао и монтирао у Француској, а затим се преселио у Берлин, где је филм постсинхронизован на немачком и француском језику; нема података да је планирана енглеска верзија филма икада завршена. Звук је додат у студију Universum Film AG, који је у то време имао најбољу опрему доступну Драјеру. Једини глумци који су сами дублирали свој глас су били Гунзбург као Греј и Сибила Шмиц као Леона. Звукове паса, папагаја и других животиња у филму направили су професионални имитатори животиња. Партитуру за филм компоновао је Волфганг Целер, сарађујући са Драјером на развоју музичке пратње.