Триангуларна теорија љубави је теорија љубави коју је развио Роберт Стернберг. У контексту међуљудских односа, „три компоненте љубави, према триангуларној теорији, јесу компонента интимности, компонента страсти и компонента одлуке/посвећености”.
Стернберг наводи да се интимност односи на „осећања блискости, повезаности и привржености у љубавним везама”, страст на „пориве који воде ка романси, физичкој привлачности, сексуалном испуњењу и сличним појавама у љубавним везама”, а одлука/посвећеност краткорочно и дугорочно означава различите ствари. Краткорочно, односи се на „одлуку да неко воли одређену особу”, а дугорочно на „посвећеност одржавању те љубави”.
Компоненте Различите фазе и врсте љубави могу се објаснити као различите комбинације ова три елемента; на пример, релативни нагласак сваке компоненте мења се током времена како се развија романтична веза одраслих. Веза заснована на једном елементу има мање шансе да опстане од оне која се заснива на два или три елемента. „Количина љубави коју неко доживљава зависи од апсолутне снаге ове три компоненте, а врста љубави коју неко доживљава зависи од њихове међусобне релативне снаге.”
Три компоненте љубави, како су описане у теорији, су следеће:
Интимност Интимност је компонента везаности и повезивања у овом моделу. Ова врста односа повезана је са блискошћу и разумевањем.
Интимност се првенствено дефинише као нешто личне или приватне природе; блискост.
Страст Страст је компонента порива и узбуђења у овом моделу. Ова врста односа повезана је са романсом и сексуалном жељом.
Страст се првенствено дефинише као снажно осећање ентузијазма или узбуђења према нечему или у вези са нечим.
Посвећеност Посвећеност је компонента одлуке и наставка у овом моделу. Ова врста односа повезана је са коначношћу и будућношћу.
Посвећеност се првенствено дефинише као договор или обећање да ће се нешто учинити.
Утицаји Међу раним теоријама љубави, две су посебно утицале на развој Стернберговог модела.
Прва је теорија коју је представио Зик Рубин под називом Теорија допадања наспрам љубави. У својој теорији, да би дефинисао романтичну љубав, Рубин закључује да су везаност, брига и интимност три главна принципа која су кључна за разликовање допадања и љубави према некој особи. Рубин наводи да ако особа једноставно ужива у присуству друге особе и провођењу времена с њом, тој особи се друга само допада. Међутим, ако особа дели снажну жељу за интимношћу и контактом, као и подједнако брине о потребама друге особе као и о сопственим, тада она воли ту другу особу. У Стернберговој теорији, један од његових главних принципа је интимност. Јасно је да је интимност важан аспект љубави, који се на крају користи да помогне у дефинисању разлике између сапатничке и страствене љубави.
Друга, коју је представио Џон Алан Ли, јесте модел точка боја љубави. У својој теорији, користећи аналогију примарних боја за љубав, Ли дефинише три различита стила љубави: Ерос, Лудус и Сторге. Најважније у његовој теорији је закључак да се ова три примарна стила, попут стварања комплементарних боја, могу комбиновати да би се створили секундарни облици љубави. У Стернберговој теорији, он представља, попут Лија, да се кроз комбинацију његова три главна принципа стварају различити облици љубави.
Стернберг је такође описао три модела љубави, укључујући Спирманов, Томсонов и Терстонов модел. Према Спирмановом моделу, љубав је јединствен скуп позитивних осећања. У Томсоновом моделу, љубав је мешавина више осећања која, када се споје, производе осећај. Терстонов модел је најближи триангуларној теорији љубави и постулира да је љубав састављена од скупа осећања приближно једнаке важности која се најбоље разумеју сама за себе, а не као интегрисана целина. У овом моделу, ови различити фактори истовремено доприносе доживљају љубави и могу бити одвојени један од другог.
Разрада Стернбергова триангуларна теорија љубави развијена је након идентификације страствене и сапатничке љубави. Страствена љубав је усмерена на садашњост на почетку везе, док сапатничка љубав траје и расте током времена са дубоким значењем у тој вези. Обе су различите врсте љубави, али су повезане у везама.
Страствена љубав повезана је са снажним осећањима љубави и жеље према одређеној особи. Ова љубав је пуна узбуђења и новости. Страствена љубав је важна на почетку везе и обично траје 3-12 месеци. Постоји и хемијска компонента страствене љубави; они који је доживљавају уживају у повећању неуротрансмитера фенилетиламина и окситоцина. Постоје емпиријска истраживања, посебно она која повезују љубав са опиоидним кругом у мозгу. Ова осећања се најчешће налазе у најранијим фазама љубави.
Сапатничка љубав следи након страствене љубави. Сапатничка љубав је позната и као привржена љубав. Када пар достигне овај ниво љубави, они осећају узајамно разумевање и бригу једно за друго. Ова љубав је важна за опстанак везе. Ова врста љубави долази касније у вези и захтева одређени ниво познавања сваке особе у вези.
Стернберг је затим креирао свој троугао. Темена троугла су интимност, страст и посвећеност.
Интимна љубав је теме троугла које обухвата блиске везе љубавних односа. Интимна љубав коју осећају две особе значи да свака од њих осећа велико поштовање према другој. Желе да усреће једно друго, да деле ствари, да комуницирају, да помогну када је неко у невољи. Две особе са интимном љубављу дубоко цене једна другу. Интимна љубав се назива „топлом” љубављу због начина на који зближава две особе. Стернберг је предвидео да ће се ниво интимности смањивати у дужим везама, али то није потврђено у каснијој студији.
Страствена љубав се заснива на пориву. Парови у страственој љубави осећају физичку привлачност једно према другом. Сексуална жеља је обично компонента страствене љубави. Међутим, страствена љубав није ограничена на сексуалну привлачност. То је начин на који парови могу изразити осећања нежности, доминације, покорности, самоостварења итд. Страствена љубав се сматра „врућом” компонентом љубави због снажног присуства узбуђења између две особе. Стернберг је веровао да ће страствена љубав опадати како позитивну силу везе преузимају супротне силе. Ова идеја потиче из Соломонове теорије супротстављених сила. Али поменута студија је открила да је ово тачно само за жене.
Посвећеност, или посвећена љубав, јесте љубав партнера који су посвећени томе да буду заједно дужи временски период. Међутим, треба напоменути да неко може бити посвећен некоме без осећања друге две врсте љубави према тој особи, и неко може осећати друге две врсте љубави према некоме без посвећености. Посвећеност се сматра „хладном” љубављу јер не захтева ни интимност ни страст. Стернберг је веровао да се посвећена љубав повећава у интензитету како веза расте. Посвећеност може бити присутна и међу пријатељима.
Стернберг је веровао да љубав напредује и развија се на предвидљиве начине — да ће сви заљубљени парови доживети интимну, страствену и посвећену љубав по истим обрасцима.
Иако ове врсте љубави могу садржати квалитете који постоје и у не-љубавним односима, оне су специфичне за љубавне односе. Опис не-љубави је наведен у наставку, заједно са другим врстама љубави. Ове врсте љубави су комбинације једног или два од три темена Стернберговог троугла љубави.
Облици љубави мини|300п|Три компоненте, означене на теменима троугла, међусобно делују и формирају седам различитих врста љубавних искустава +Комбинације интимности, страсти и посвећености ИнтимностСтрастПосвећеностНе-љубав Свиђање/пријатељство Занесена љубав Празна љубав Романтична љубав Сапатничка љубав Непромишљена љубав Потпуна љубав
Три компоненте, сликовито означене на теменима троугла, међусобно делују и са радњама које производе, формирајући седам различитих врста љубавних искустава (не-љубав није представљена). Величина троугла служи да представи „количину” љубави — што је троугао већи, то је љубав већа. Свако теме има свој тип љубави и пружа различите комбинације за стварање различитих врста љубави и њихових назива. Облик троугла служи да представи „стил” љубави, који се може мењати током везе:
Не-љубав: Одсуство било које компоненте љубави. Нема повезаности. Равнодушност према вези. Свиђање/пријатељство (Интимност): Овај тип једноставно укључује позитивну везу са другом особом без романсе, као што су пријатељства и познанства. Занесена љубав (Страст): Такође позната као „дечија љубав”, овај тип се састоји од романтичног интересовања без још увек формиране везе са другом особом. Романтичне везе често почињу као занесена љубав и постају романтична љубав како се интимност развија током времена. Без развоја интимности или посвећености, занесена љубав може изненада нестати. Празна љубав (Посвећеност): Овај тип постоји када љубав нема романсу или разумевање, и пропада у празну љубав. У уговореном браку, однос супружника може почети као празна љубав и развити се у други облик, што указује „како празна љубав не мора бити коначно стање дугорочне везе... [већ] почетак, а не крај”. Романтична љубав (Интимност и Страст): Овај тип укључује и романсу и везу са другом особом, што може бити романтична афера или веза за једну ноћ. Сапатничка љубав (Интимност и Посвећеност): Овај тип је дугорочна позитивна веза са другом особом без романсе, „примећена у дуготрајним браковима где страст више није присутна”. Обично се повезује са блиским пријатељима и породицом. Непромишљена љубав (Страст и Посвећеност): Овај тип је дугорочна романтична веза без повезаности. Бракови овог типа немају стабилност интимности и често постају незадовољавајући. Потпуна љубав (Интимност, Страст и Посвећеност): Потпуни облик љубави у овом моделу. Од седам врста љубави, теоретише се да је потпуна љубав она која се повезује са „савршеним паром”. Према Стернбергу, ови парови ће наставити да имају сексуалне односе петнаест или више година у вези, не могу себе замислити срећнијим на дуге стазе са било ким другим, савладавају своје ретке потешкоће грациозно, и свако ужива у вези са другим. Међутим, Стернберг упозорава да одржавање потпуне љубави може бити још теже него њено постизање. Он наглашава важност превођења компоненти љубави у дела. „Без изражавања”, упозорава он, „чак и највеће љубави могу умрети”.
Стернбергова триангуларна теорија љубави пружа снажну основу за његову каснију теорију љубави, под називом Љубав као прича. У овој теорији, он објашњава да велики број јединствених и различитих љубавних прича преноси различите начине разумевања љубави. Он верује да током времена ова изложеност помаже особи да одреди шта је љубав или шта би требало да буде за њу. Ове две теорије чине Стернбергову дуплекс теорију љубави.
„Лични односи који имају највећу дуговечност и задовољство су они у којима партнери непрестано раде на одржавању интимности и јачању међусобне посвећености.”
Подршка и критике
У студији коју су спровели Мишел Акер и Марк Дејвис 1992. године, Стернбергова триангуларна теорија љубави је тестирана на валидност. Проучавајући популацију која се протезала изван типично проучаване групе студената старих од 18 до 20 година, Акер и Дејвис су успели тачније да проуче фазе љубави код људи. Једна од критика Стернбергове теорије љубави јесте да, иако је предвидео фазе љубави једне особе према другој, није прецизирао време или тачку у вези када би се те фазе развијале. Он не наводи да ли различити делови љубави зависе од трајања везе или од одређене фазе коју је та веза достигла. Акер и Дејвис истичу да су фаза и трајање везе потенцијално важни за компоненту љубави и истражују их.
Они закључују да нема тачних одговора јер не само сваки пар, већ и сваки појединац у пару доживљава љубав на другачији начин. Постоје три перцепције триангуларне теорије љубави, или „могућност вишеструких троуглова”. Вишеструки троуглови могу постојати јер појединци могу доживети сваку компоненту љубави (или теме троугла) интензивније од друге. Ови одвојени троуглови, према Акеру и Дејвису и многима другима, су „стварни” троуглови, „идеални” троуглови и „перципирани” троуглови.