Абнормална психологија је грана психологије која проучава необичне обрасце понашања, емоција и мисли, који би се евентуално могли схватити као ментални поремећај. Иако се многа понашања могу сматрати абнормалним, ова грана психологије се обично бави понашањем у клиничком контексту. Постоји дуга историја покушаја да се разуме и контролише понашање које се сматра абнормалним или девијантним (статистички, функционално, морално или у неком другом смислу), и често постоје културне варијације у приступу који се користи. Област абнормалне психологије идентификује вишеструке узроке различитих стања, користећи различите теорије из опште области психологије и других области, а много тога и даље зависи од тога шта се тачно подразумева под „абнормалним“. Традиционално је постојала подела између психолошких и биолошких објашњења, што одражава филозофски дуализам у вези са проблемом ума и тела. Такође су постојали различити приступи у покушају класификације менталних поремећаја. Абнормално укључује три различите категорије; то су субнормално, натприродно и паранормално.

Наука о абнормалној психологији проучава два типа понашања: адаптивна и малаптивна понашања. Понашања која су малаптивна указују да постоји неки проблем или проблеми, а такође могу указивати да је појединац рањив и да се не може носити са стресом из околине, што доводи до тога да има потешкоћа у свакодневном функционисању, како у емоцијама, менталном размишљању, тако и у физичким поступцима и говору. Понашања која су адаптивна су она која су добро прилагођена природи људи, њиховом стилу живота и окружењу, као и људима са којима комуницирају, омогућавајући им да се међусобно разумеју.

Клиничка психологија је примењена област психологије која тежи процени, разумевању и лечењу психолошких стања у клиничкој пракси. Теоријска област позната као абнормална психологија може бити позадина за такав рад, али клинички психолози у тренутној области вероватно неће користити термин абнормално у вези са својом праксом. Психопатологија је сличан термин абнормалној психологији, али може имати више импликација основне патологије (процеса болести), која претпоставља медицински модел менталног поремећаја и као такав, термин је који се чешће користи у медицинској специјалности познатој као психијатрија.

Узрок

Генетика

Истраживано кроз породичне студије, углавном монозиготних (идентичних) и дизиготних (једнојајчаних) близанаца, често у контексту усвајања. Монозиготни близанци би требало да имају већу вероватноћу да развију исти поремећај него дизиготни близанци, јер деле 100% свог генетског материјала, док дизиготни близанци деле само 50%. За многе поремећаје, управо то и показују истраживања. Међутим, иако монозиготни близанци деле 100% свог генетског материјала, очекивало би се да имају исте поремећаје 100% времена, али у ствари исти поремећаји се јављају код њих само у око 50% случајева. Ове студије омогућавају израчунавање коефицијента херитабилности. Генетске рањивости (модел дијатезног стреса)

Биолошки узрочни фактори

Неуротрансмитер [дисбаланс неуротрансмитера попут норепинефрина, допамина, серотонина и ГАБА (гама-аминобутерне киселине)] и хормонски дисбаланс у мозгу Конституционалне одговорности [физички хендикепи и темперамент] Дисфункција мозга и неуронска пластичност Физичка депривација или поремећај [депривација основних физиолошких потреба]

Социокултурни фактори

Утицаји градског/сеоског становања, пола и мањинског статуса на расположење Генерализације о културним праксама и веровањима можда не успевају да обухвате разноликост која постоји унутар и између културних група, тако да морамо бити изузетно опрезни да не стереотипизирамо појединце било које културне групе Искуства са физичким и/или сексуалним злостављањем деце Сусрети са окружењима која укључују стварну или претећу смрт

Системски фактори

Породични системи Негативно изражене емоције играју улогу у рецидиву шизофреније и анорексији нервози.

Биопсихосоцијални фактори

Болест зависна од стреса је „окидач“.

Терапије

Психоанализа (Фројд) Психоаналитичка теорија се у великој мери заснива на теорији аустријског неуролога Сигмунда Фројда. Ове идеје су често представљале потиснуте емоције и сећања из детињства пацијента у његовој подсвести. Према психоаналитичкој теорији, ове репресије узрокују поремећаје које људи доживљавају у свакодневном животу, а проналажењем извора ових поремећаја требало би да се елиминише сам поремећај. То се постиже разним методама, а неке популарне су слободне асоцијације, хипноза и увид. Циљ ових метода је да се код пацијента изазове катарза, или емоционално ослобађање, што би требало да укаже на то да је извор проблема искоришћен и да се затим може лечити. Фројдове психосексуалне фазе су такође играле кључну улогу у овом облику терапије, јер је често веровао да су проблеми које пацијент доживљава настали због тога што су се заглавили, или „ фиксирали“, у одређеној фази. Снови су такође играли главну улогу у овом облику терапије, јер је Фројд снове посматрао као начин да се стекне увид у подсвест. Пацијенти су често били замољени да воде дневнике снова како би их донели на дискусију током следеће терапијске сесије. Постоји много потенцијалних проблема повезаних са овим стилом терапије, укључујући отпор према потиснутом сећању или осећању и негативни трансфер на терапеута. Психоанализу су бавили многи након Фројда, укључујући његову ћерку Ану Фројд и Жака Лакана. Многи други су такође наставили да разрађују Фројдову оригиналну теорију и додају свој поглед на одбрамбене механизме или анализу снова. Иако је психоанализа пала у немилост у односу на модерније облике терапије, неки клинички психолози је и даље користе у различитом степену.

Бихевиорална терапија (Волпе) Бихевиорална терапија се ослања на принципе бихевиоризма, као што је укључивање класичног и инструменталног условљавања. Бихевиоризам је настао почетком 20. века, из рада психолога као што су Џејмс Вотсон и Барус Фредерик Скинер. Бихевиоризам тврди да су сва понашања која људи чине последица стимулуса и појачања. Иако је ово појачање нормално за добро понашање, може се јавити и за маладаптивно понашање. У овом терапеутском погледу, маладаптивно понашање пацијента је појачано, што ће довести до понављања маладаптивног понашања. Циљ терапије је појачати мање маладаптивна понашања, тако да ће временом ова адаптивна понашања постати примарна код пацијента.

Хуманистичка терапија (Роџерс) Хуманистичка терапија има за циљ постизање самоактуализације (Карл Роџерс, 1961). У овом стилу терапије, терапеут се фокусира на самог пацијента, а не на проблем пацијента. Циљ ове терапије је да, третирајући пацијента као „човека“, а не као „клијента“, дође до корена проблема и ефикасно га реши. Хуманистичка терапија је последњих година у порасту и повезује се са бројним позитивним ефектима. Сматра се једним од кључних елемената за ефикасност терапије и значајним доприносом не само благостању пацијента, већ и друштва у целини. Неки кажу да сви савремени терапијски приступи у неком смислу црпе из хуманистичког приступа и да је хуманистичка терапија најбољи начин лечења пацијента. Хуманистичка терапија се може користити код људи свих узраста; веома је популарна међу децом у својој варијанти познатој као „плеј терапија“.

Когнитивно-бихејвиорална терапија (Елис и Бек) Когнитивно-бихејвиорална терапија (КБТ) има за циљ да утиче на мишљење и когницију (Бек, 1977). Овај облик терапије се ослања не само на компоненте бихевиоралне терапије као што је раније поменуто, већ и на елементе когнитивне психологије. Ово се ослања не само на проблеме у понашању клијента који су могли настати услед условљавања, већ и на њихове негативне шеме и искривљене перцепције света око себе. Ове негативне шеме могу изазвати невољу у животу пацијента; на пример, шеме им могу дати нереална очекивања о томе колико добро треба да обављају свој посао или како треба да изгледају физички. Када се ова очекивања не испуне, то често доводи до маладаптивног понашања, као што су депресија, опсесивне компулзије и анксиозност. Циљ когнитивно-бихеалгетичке терапије је да се промене шеме које изазивају стрес у животу пацијената и да се замене реалнијим шемама. Када се негативне шеме замене, то би требало да доведе до смањења симптома код пацијента. Когнитивно-бихеалгетичка терапија се сматра посебно ефикасном у лечењу депресије и последњих година се чак користи у групним окружењима. Сматра се да коришћење когнитивно-бихеалгетичке терапије у групном окружењу помаже у пружању осећаја подршке њеним члановима и смањењу вероватноће да ће одустати од терапије пре него што третман буде имао времена да правилно делује. Утврђено је да је КБТ ефикасан третман за многе пацијенте, чак и за оне који немају болести и поремећаје који се обично сматрају психијатријским. На пример, пацијенти са мултиплом склерозом пронашли су велику помоћ користећи КБТ. Лечење често помаже пацијентима да се носе са поремећајем који имају и како се могу прилагодити новим животима без развоја нових проблема, као што су депресија или негативне шеме о себи.

Према РАНД-у, терапије је тешко обезбедити свим пацијентима којима су потребне. Недостатак финансирања и разумевања симптома представља велику препреку коју није лако избећи. Појединачни симптоми и реакције на лечење варирају, што ствара јаз између пацијента, друштва и неговатеља/стручњака.

Плеј терапија (хуманистичка) Деца се често шаљу на терапију због испада које имају у школи или код куће; теорија је да ће, ако се дете третира у окружењу сличном месту где се појављују његова проблематична понашања, терапија бити ефикаснија и да ће дете имати боље резултате. У плеј терапији, клиничари ће се „играти“ са својим клијентом, обично играчкама или уз чајанку. Играње је типично понашање детета, па ће за дете играње са терапеутом бити природан одговор. Током заједничке игре, клиничар ће постављати питања пацијенту, а због самог окружења, питања делују мање наметљиво, више терапијски и више као обичан разговор. Ово би требало да помогне пацијенту да увиди своје проблеме и да их лакше призна терапеуту него што би то могао у традиционалном саветодавном окружењу.

Плеј терапија подразумева да терапеут посматра дете док се игра играчкама и интерагује са околином. Терапеут игра посматрачку, као и интерактивну улогу у интервенцији. Овај процес омогућава детету да кроз игру одигра своје проблеме и да удобније разговара са терапеутом. Иако донекле контроверзна, због података који указују на недостатак ефикасности код деце старије од 10 година, плеј терапија се показала као вредан третман. Ова терапија је посебно корисна за млађу децу млађу од 10 година, која су свесна своје околине. Плеј терапија је важна, с обзиром на то да су се многе терапијске интервенције које су ефикасне за одрасле показале мање ефикасним за децу.

Системске породичне терапије Системске породичне терапије заснивају се на уверењу да се проблеми деце врте око тешкоћа које настају унутар породице. Терапија породичног система настоји да побољша односе између више чланова породице кроз терапијску интервенцију. За најбоље резултате препоручује се укључивање целе породице у терапију. Третмани обухватају развој вештина породичног управљања и јачање везе између детета и родитеља. Ове интервенције помажу у унапређењу функционисања породице.

Развој вештина управљања породицом (Породична системска терапија) Вештине породичног управљања могу да подучавају породични терапеути и обухватају методе као што су побољшање надзора, дисциплинских пракси и стварање окружења које омогућава позитивну интеракцију између родитеља и деце.

Развој везаности детета и родитеља (Породична системска терапија)