250px|мини|десно|Некропола Бољуни код Столца 250px|мини|десно|Судачка столица код Гацка Шефик Бешлагић (Горња Тузла, 6. април 1908 — Сарајево, 19. новембар 1990) је био босанскохерцеговачки историчар културе. Бавио се проучавањем средњовековних стећака на простору Босне и Херцеговине, посебно оних у централној и појединим областима западне Босне и источне Херцеговине. Проучавао је и друге надгробне споменике, посебно нишане из 15. и 16. века. Допринео изучавању грбореза у некрополама и јединствених камених столица у средњовековној Босни. Резултати његових истраживања сврставају га међу најпознатије историчаре материјалне културе у Босни и Херцеговини.

Шефик Бешлагић био је први историчар који је, 1987. године, покренуо иницијативу за упис стећака на Унескову листу Светске културне баштине. Стећци су се нашли на Унесковој листи 2016. године.

Биографија Шефик Бешлагић рођен је 1908. године, у породици учитеља Агана Бешлагића. Његова мајка Девлета, рођена Мулалић, била је домаћица. Основну школу завршио је у Добоју, нижу гимназију у Тузли и 1928. године Учитељску школу у Сарајеву. Био је учитељ у Жеравцу код Дервенте и у Грачаници од 1929. до 1935. године. Похађао је Вишу педагошку школу у Загребу, ликовну групу предмета, од 1935. до 1937. године, где је и дипломирао. Од 1938. радио је као наставник грађанских школа у Дрнишу, Коњицу и Тузли.

Народноослободилачком покрету придружио се 1942. Од 1943. био је командант батаљона Тузланског одреда, командант села у Горњој Тузли и Грачаници, саобраћајни официр Војног округа III корпуса, окружни орган Земаљске комисије за истрагу злочина окупатора и њихових помагача. Имао је чин капетана I класе.

После Другог светског рата, Бешлагић је био повереник Окружног, Среског и Регионалног одбора у Добоју и Тузли. Обављао је функцију директора Гимназије у Добоју (1947-1949). Био је инспектор у Министарству просвете и Министарству науке и културе Народне Републике Босне и Херцеговине до 1952. године.

Године 1967. је, на сопствени захтев, пензионисан. Умро је 1990. године. Сахрањен је на градском гробљу Баре у Сарајеву.

Професионални рад По завршетку Другог светског рата Бешлагић ванредно завршава Филозофски факултету у Београду. Године 1952. дошао је на место директора Завода за заштиту споменика културе Босне и Херцеговине. Године 1955. добио је звање стручног сарадника, 1959. звање саветника, а 1961. звање вишег стручног сарадника. Више година био је уредник часописа Наше старине, у којем је детаљно описао споменике у долини Неретве (подручје Јабланичког језера ), Рашкој гори, Дрежници, Купрешком и Дуванском пољу. Био је председник Друштва конзерватора Југославије.

Бешлагићева преокупација у раду био је камен и испољавање људске креативности у камену. Проучавао је углавном надгробне споменике – стећке, нишане, столице и корита, али су у домену његових истраживања били и епиграми, начин градње, симболика украшавања, припадност, дистрибуција, евидентирање, конзервација, заштита и употребна вредност камена. Дугогодишња тематска специјализација резултирала је достигнућима која га сврставају међу најпознатије историчаре материјалне културе у Босни и Херцеговини. Бешлагић се залагао за заштиту материјалних споменика као интегралног културног наслеђа Босне и Херцеговине. Највеће достигнуће постигао је опсежним каталогом стећака из 1971. године и синтезом стећака из 1982. године.

Библиографија

Купрес (1954) Стећци на Блидињу (1959) Некропола стећака Бољуни Калиновик (1962) Грборези (1964) Попово (1966) Стећци у Горњем Храсну Стећци у Опличићима Љубиње - средњовјековни надгробни споменици Стећци Централне Босне (1967) Стећци - Каталошко-топографски снимак (1971) Стећци и њихова умјетност (1971) Нишани 15. и 16. века у Босни и Херцеговини (1978) Стећци - култура и умјетност (1982) Камене столице средњовјековне Босне (1985) Лексикон стећака (2004)

Признања За свој допринос антифашистичкој борби, Шефик Бешлагић добио је више одликовања и признања. Током рата одликован је Орденом за храброст и Орденом заслуга за народ 3. реда. После рата одликован је Орденом рада 2. реда и Орденом заслуга за народ са сребрном звездом.

За свој научни рад на проучавању материјалне културе Босне и Херцеговине одликован је 1972. године Двадесетседмојулском наградом Босне и Херцеговине. За свој научноистраживачки рад добио је и награду „Веселин Маслеша“.

Добио је и Плакету града Сарајева, Плакету града Добоја и Повељу Туристичког савеза Босне и Херцеговине.

Референце

Категорија:Босанскохерцеговачки историчари Категорија:Књижевници Босне и Херцеговине Категорија:Тузлаци Категорија:Умрли 1999. Категорија:Рођени 1908.

Литература

Адмира Фејзагић, Тајне стећака, (Интервју са Шефиком Бешлагићем, добитником овогодишње награде СОУР-а „Веселин Маслеша“ за научноистраживачки рад), Ослобођење 41/12942, Сарајево 2.7. 1984, 6. Здравко Кајмаковић, Бешлагић Шефик, „Ликовна енциклопедија Југославије 1, (АЈ)“, ЈЛЗ Мирослав Крлежа, Загреб 1984, 119. Нада Милетић, Бешлагић Шефик, АЛ БиХ, Том И, ЗМ, Сарајево 1988, 62. Смаил Тихић, Бешлагић Шефик, ЕЈ 1, ЈЛЗ, 2. издање, Загреб 1980, 613-614. Ђуро Тошић, Бешлагић Шефик, „Енциклопедија српске историографије (Приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић)”, Знање, Београд 1997, 278-279.