Битка на Царевом Лазу је битка између Црногораца под вођством владике Данила Петровића Његоша и турске војске под вођством Ахмед-паше Шапчалије, а која се десила по наводима 28.јула 1712. Битка је вођена у склопу одбране од турске војске која је кренула у казнену експедицију ка Цетињу и Црној Гори 1712. О самој битки нема јасних историјских извора из тог периода, те малобројни извори потичу из каснијег периода, насталих неколико деценија након битке. Постоје различита виђења саме битке, која се крећу од велике побједе Црне Горе, до релативне победе, а постоје истраживачи који сматрају да се битка није ни десила, већ да је сам догађај битке прењет из неког ранијег периода у 1712.

Пред догађаји Период владике Данила Петровића Његоша је период отпочињања везивања Црне Горе за царску Русију. Руски цар Петар Велики отпочиње рат против Турске (1710), а како би ослабио Турску изнутра, шаље позиве балканским хришћаним да устану против Турака. Гроф Сава Владиславић Рагузински (Србин поријеклом из Херцеговине), царев најближи сарадник, сугерисао је цару да пошаље два официра међу Србе у Црној Гори, који ће се на терену увјерити какво је стање у Црној Гори. Цар Петар Велики шаље своје изасланике пуковника Михаила И. Милорадовића (поријеклом из чувене српске породице из Херцеговине) и капетана Ивана Лукачевића (Србина поријеклом из Подгорице), који су са царском граматом стигли у Боку Которску у јулу 1711. године, а затим на Цетиње. Забиљежен је говор владике Данила на великом збору на Цетињу, пред племенским главарима: „Ми смо, љубазна браћо Црногорци, чули и сазнали да имамо негђе далеко на Истоку христијанскога цара и свагда смо жељели знати за њега и његово царство; али како смо у овим горама са сваке стране затворени – нијесмо о томе могли ништа сазнати и разумјети, али, ево данас, благодарећи Богу, царске посланике видимо међу нама. Ево његове царске грамате у рукама имамо, а његови посланици нису туђинци, него наша браћа Срби, који нам кажу да је Петар Велики император и самодржац од све Русије. Он ратује с Турцима и не тражи друге славе, него да цркве Христове и манастире ослободи, и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма турскога избави. Ми смо с Русима једнога племена и једне вјере. Оружајте се, браћо моја Црногорци, па и ја са вама. Не жалећи ни имања ни живота, готов сам с вама поћи на службу цару христијанскоме, молећи преблагога Бога да нам буде помоћник и путеводитељ.“Позив је изазвао одушевљење код Црногораца те они покрећу жестоке нападе на турске положаје дуж своје границе. Нападају Никшић, Спуж и Подгорицу, што је довело до турске одмазде у виду казнене експедиције која креће на Црну Гору са циљем да уништи Цетињски манастир и убије самог владику Данила. Неспорно је да су турске снаге од најмање 20.000 војника, под командом Ахмет-паше, напале Црну Гору јула 1712. године. Турска војска је своју силу прво показала над Брдским племенима Кучима и Климентима, приморавајући их да искажу покорност и плате харач. Овај дио операције имао је за циљ обезбјеђивање залеђа турским снагама прије него отпочну операцију на подловћенску Црну Гору и Цетиње.

Битка Познато је да су се турској офанзиви јединствено и организовано супротставили само ратници племена Катунске нахије, која нијесу могла регрутовати више од три до четири хиљаде бораца. Прискочили су им појединци и групе из осталих нахија.Њима треба придодати и и једно одјељење бораца из Грбља. Војске су се сукобиле у рејону Царева лаза. Према ономе што је познато могло би се рећи да су у овом сукобу Црногорци извели противудар с циљем уништења и разбијања непријатеља. Док је турска војска логоровала у Зети, у њу су се инфилтрирали црногорски извиђачи и обавјештајци који су владики Данилу саопштили јачину, распоред и правац дејства турских снага. Када су се турске снаге покренуле према Цетињу, преко Љешанске Нахије, црногорске снаге стајале су распоређене: десним крилом у гори Пржник под заповједништвом Јанка Ђурашковића, лијевим у гори Врањ под командом Вука Мићуновића и главнином снага у центру којим је непосредно командовао владика Данило у изворишту рјечице Влахиње, образујући полукруг. На вијест о покрету турске војске, црногорске снаге су извеле напад у зору на непријатељску маршевску колону, а можда и на логоровању.

Према предању, мјесто попришта се од тада зове Царев лаз јер је бојиште изгледало као крчевина – лазина, покривена лешевима турских војника. Предио на којем се одиграла битка је типичан каменити предио црногорског крша којим доминирају шикаре и вртаче, стјеновита узвишења обрасла ситном шумом, или гола. Када се одиграла битка (јул мјесец), предио је морао бити спржен од жеге, крајње непогодан за кретање у колони, а камоли за развијање ешалона за борбу. Црногорским ратницима је то била природна средина.Међутим у августу мјесецу је турска војска успела да продре до Цетиња, Цетињски манастир је порушен, а сам владика Данило је успео да умакне на млетачку територију.Овакав развој догађаја указује на чињеницу да је правац напада преко Царевог Лаза био можда само један од праваца напада на Црну Гору, на ком су Турци заустављени и поражени.

Контраверзе Постоји читав низ аутора који су се спорили да ли је на Царевом Лазу дошло до сукоба са Турцима или не. Јован Томић је сматрао да се сукоб са Турцима на том простору десио много раније, а да су владари из династије Петровић Његош дали огроман допринос да се тај догађај историјски пренесе у 1712. годину односно период владике Данила Петровића. Томић је придавао је велики значај извјештају далматинског провидура Пизанија, у коме се наводи да је војска босанског везира имала значајне губитке у походу ка Цетињу, али се исто тако у извјештају нигдје не помиње Царев Лаз, као ни сукоб који се наводно на том локалитету десио. Он одбацује народна предања као извор, истичући како примат имају у првом реду имају писани историјски извори односно документа. Томић је сматрао да се предање о Царевом Лазу из 1712. године ослањало на један много старији догађај, сукоб из 1604. године. Наиме, Томић истиче да је сукоб Црногораца и Турака 1604. године, на путу који је водио из Љешкопоља ка централном дијелу Црне Горе, вођен на мјесту које ће касније добити име Царев Лаз. Податке о црногорско-турском сукобу с почетка 17. вијека дао је Маријан Болица у дјелу Опис скадарскога санџаката. Вођен таквим подацима, Томић је закључио да је заправо овај догађај из 1604. године касније, како каже, вјештачким путем пребачен у 1712. годину, односно да се ради о Битки код Љешкопоља.

У свом дјелу Сима Милутиновић Сарајлија описује црногорско-турски сукоб 1712. године, наводи разлоге који су довели до тог сукоба, али исто тако не помиње Царев Лаз као мјесто великог окршаја двије стране.

Аутори књиге Историја Црне Горе, Глигор Станојевић и Милан Васић, такође су описали турски поход на Црну Гору 1712. године, посебно се позабавивши питањем Царевог Лаза. Станојевић и Васић су посебно били фокусирани на извјештаје млетачких чиновника из тог периода, као што је извјештај већ поменутог провидура Пизанија, и једно писмо овог провидура датирано 29. јула 1712. године, у коме се не помиње било каква побједа црногорских Срба 1712. године. У извјештају млетачког чиновника Буће из септембра 1712. године, помињу се турски губици приликом продора као и повлачења са Цетиња.

Од савременика који су оставили писани траг о црногорско-турском сукобу 1712. године значајно је поменути руске официре нашег порекла  капетана Ивана Лукачевића, као и пуковника Милорадовића који је писао руском цару Петру Великом, наводећи да су Срби пружили велики отпор Турцима 1712. године. О црногорско-турском рату податке у Цетињском љетопису оставио је касније владика Василије Петровић. У Цетињском љетопису не помиње се број турских војника, као ни датум битке на Царевом Лазу. Владика Василије у писму Петру Шувалову из 1753. године наводи као датум одигравања битке 17. јул 1712. године, али такође у писму нема помена на ком се локалитету сукоб одиграо. Значајно је исто тако поменути писмо црногорских главара млетачком изванредном провидуру Винченцу Грити из новембра 1747. године, у коме се наводе они сукоби вођени са Турцима у којима ће црногорски Срби бити на млетачкој страни. Међу тим локалитетима помиње се Царев Лаз. Сукоби о којима се у поменутом писму говори су вођени у другој половини 17. вијека, за вријеме Морејског рата, дакле Царев Лаз се овдје помиње као мјесто сукоба, али не почетком 18. вијека него неколико деценија раније.

Питањем Царевог Лаза се бавио и Андрија Лубурић. Лубурић је посебну пажњу посвијетио једном писму које су црногорски народни прваци упутили руском цару 1711. године, а у коме се помињу црногорски успјеси током сукоба са Турцима. Вођен овим писмом односно извјештајем, Лубурић је Царев Лаз премјестио у 1711. годину.

Насупрот томе у прилог Битки на Царевом Лазу 1712. као историјском догађају писали су такође многи аутори попут Јована Ердељановића, Јагоша Јовановића и Димитрија Милаковић. Милаковић помиње да је у саставу турске војске пред поход на Црну Гору било око 50.000 војника. Питањем Царевог Лаза бавио се детаљно и Јован Вулетић, који се позивао на турског историчара Јусуфа Фехмијуа, који је написао Историју Турске, а у којој се између осталог помиње један црногорско-турски сукоб из 1711. године на Маршуљу, гдје су османски војници поражени. Према Вулетићу, Маршуљ, као и Пржник и Царев Лаз, заправо су три локалитета једног борбеног попришта. На основу турских извора, Вулетић је формирао и свој став поводом Царевог Лаза, истичући да то свакако не може бити измишљен догађај.

Владимир Ћоровић истиче да је народно предање заправо главни извор за причу о Царевом Лазу, али наводи и значај докумената млетачке провинијенције о овом догађају. Ћоровић, говорећи о црногорској 1712. години, поставља питање зашто је османска војска 1714. године покренула офанзиву на Црну Гору ако је 1712. године Црна Гора опустошена. За Ћоровића једини логичан одговор био је да су османски војници почетком 18. вијека организовали низ похода на Црну Гору, иако се сваки од тих похода по османску војску завршио успјешно. Ћоровић сматра да није искључено да је на Царевом Лазу дошло до мањег сукоба са Турцима, али да свакако тај сукоб није могао да утиче или заустави турско надирање ка Цетињу.

Неспорна је чињеница да су племена Катунске нахије пружила жесток отпор Турцима током њиховог похода ка Цетињу, али је са друге стране преувеличан податак да је око 2.000 турских војника страдало током ове турске офанзиве. Као доказ овог отпора је и нови напад знатно веће турске војске 1714, под командом Нуман-паше Ћуприлића која је опустошила Катунску нахију.

Локација и обељежје Царев лаз се налази у селу Рваши на 15.километру магистралног путу Подгорица - Цетиње. Садашњи споменик подигнут је 1954.године. Његова локација није одређена према мјесту сукоба у бици на Царевом Лазу. Повод за подизање споменика биле су двије барикаде које су у Тринаестојулском устанку 1941. године поставили устаници из Рваша и Бобије. Барикаде су биле постављене италијанском окупатору у Другом свјетском рату.

На спомен плочи је записано: Успомена на славну побједу Црногораца над Турцима 1712. године и на јуначке борбе црногорских партизана за слободу 13. јула 1941. године .

Види још

Данило I Петровић Његош (митрополит) Стара Црна Гора Ахмед-паша Шапчалија

Референце

Категорија:Црногорске битке