Архириз из Барија (умро након 1081) је био нормански заповедник Барија (1071-1074). Био је отац српске краљице Јаквинте, супруге Константина Бодина.
Биографија
Рани живот
О Архиризовом пореклу и раном животу готово да ништа није познато. Анали Лупа Протоспатра називају га "Argirichi, filii Ioannaci". Непознат је идентитет Архиризовог оца Јоанакиса, али сами облик имена упућује на његово грчко порекло. Име самог Архириза у историјским изворима среће се у различитим облицима: Argiricius (Вилијам од Апулије), Archiricius (Луп Протоспатар), Argirizzus (Лав од Остије), Argericus/Argitius (Амато из Монтекасина), Argeritius (Готфрид Малатера), Argiricius (документ из 1081. године), Archirizius (Барски родослов). У литератури су изнесене претпоставке о Архиризовом пореклу. Тако се сматрало да је он био нећак или сродник Аргира, лангобардског катепана Барија, који је умро 1068. године.
Своју каријеру Архириз је отпочео у служби византијског цара, држећи функцију протопроедра у византијском Барију. Са овом титулом Архириз се помиње у једном документу из 1107. године, када већ није био међу живима. Бари је био престоница византијског Катепаната Италија. Током првих седам деценија 11. века Нормани су водили непрестане борбе са Византинцима око превласти над јужним делом Апенинског полуострва. Кулминацију су Византијско-нормански ратови доживели у време владавине норманског војводе Роберта Гвискарда (1059-1085). Управо овај владар окончаће еру византијске власти над Јужном Италијом.
Опсада Барија
thumb|right|250px|Катепанат Италија
Крај византијске управе над Јужном Италијом означио је пад Барија, престонице катепаната. Роберт Гвискард опсео је овај град на самом завршетку својег похода на византијске области у Италији. Трогодишња опсада Барија (1068-1071) описана је у делима различитих османских хроничара. У овим догађајима наилазимо на први помен Архириза из Барија. У служби византијског цара, носећи титулу протопроедра, Архириз је заузимао положај другог човека катепаната. Упркос томе, историјски извори га означавају као предводника про-норманске струје у граду која се залагала за прихватање Гвискардових услова предаје. Супротстављену струју предводио је градски првак Византије Гвирделик, који је одлучно истрајавао у отпору непријатељу у ишчекивању помоћи из Цариграда. Помоћ је, међутим, изостајала будући да је византијски цар имао знатно већих брига у Малој Азији, где су знатно опаснијег противника представљали Турци Селџуци.
Амато из Монтекасина сведочи о флоти коју је Роман IV Диоген упутио опседнутом Барију у помоћ. Флота предвођена Стефаном Патераном успела се пробити до опсађеног града. Архириз је у међувремену уз помоћ својих савезника на превару убио Гвирдерлика, преузимајући сву стварну власт у Барију (1070). Архириз је последњи пут тражио помоћ од византијског цара, али је флоту која се отиснула из Драча разбио Гвискардов брат Руђер I Сицилијански. Након тога опсађенима није остало ништа друго до преговора. Остало је забележено да су становници Барија безуспешно молили Архириза да не одустаје од отпора. Амато из Монтекасина пише да је током преговора једна од Архиризових ћерки била талац у логору Гвискарда као залог успешном завршетку преговора. Управо то је могла бити будућа српска краљица Јаквинта.
Управитељ Барија
thumb|left|250px|Роберт I Гвискард, нормански управитељ Барија
Архириз је преговоре успешно привео крају, споразумевши се о предаји Барија. Тиме је окончана византијска власт у Италији. Архириз је браниоцима издејствовао веома повољне услове, који су подразумевали да се нормански војвода не свети за године отпора. Византијском гарнизону дозвољено је да напусти Бари, који је у руке норманског војводе прешао 15. априла 1071. године. О Архиризовој даљој каријери једини који оставља прецизна сведочанства јесте хроничар Вилијам од Апулије. Он пише да је Гвискард поверио власт над Баријем управо некадашњем византијском протопроедру. Сам нормански војвода наставио је свој поход, ратујући против Сицилије.
О Архиризовој управи над Баријем немамо других података. Године његове власти могу се приближно одредити. Дошавши на чело града 1071. године, он се тамо задржао најкасније до 1075. године. Сачувана је једна повеља из те године у којој стоји да су градом тада управљали вицевојвода Лиције и катепан и патрикије Маурелијан. Може се претпоставити да је разлог свргавања Архириза могао лежати у његовом држању у побуни против Гвискардове власти из 1073. године. Један од вођа ове побуне био је Гвискардов нећак Абелард од Отвила.
Побуна против норманске власти Архириз је узео учешћа у знатно озбиљнијој побуни против Гвискардове власти из 1078. године. Побуну је поново предводио Абелард од Отвила који се оженио Архиризовом ћерком непознатог имена. Неки од вођа били су и Пјетро II од Транија и Готфрид од Лечеа. Баријем је тада управљао Гвискардов вицевојвода Умберто. Његовом управом грађани су били огорчени, поредивши је са благим годинама Архиризове власти. Стога је у граду било лако покренути немире. На подстрек Архириза грађани Барија су 3. фебруара 1079. године напали нормански гарнизон и порушили замак Порта Нуова. Архириз је потом предао Бари Абеларду. Убеђивао је грађане Ђовинаца да се предају Абеларду, али су ови то одбили, због чега је град опседнут.
Роберт Гвискард је брзо реаговао и опсео сам Бари. Град је убрзо присиљен на престанак отпора. Поново је преговоре повео Архириз. Након заузећа града Гвискард је Архиризу опростио учешће у побуни. Две године касније поново га налазимо у норманској служби у преговорима са српским краљем Михаилом Војислављевићем.
Последње године и смрт
thumb|right|250px|Дукљанско краљевство
Последња позната година Архиризове каријере јесте 1081. година. Луп Протоспатар је забележио да је априла те године Архириз дошао на двор дукљанског краља Михаила, где је уговорен брак између његове ћерке Јаквинте и престолонаследника Константина Бодина. Податак из 1081. године последњи је у коме се као живи помињу Архириз, али и српски краљ Михаило. Већ октобра исте године Михаила је на престолу наследио Архиризов зет Бодин. Јаквинта је тако постала српска краљица, те је у наредним деценијама битно утицала на политику Дукљанске краљевине.
О животу самог Архириза на даље нема података. Умро је пре 1107. године када се у једном документу помињу виногради преминулог бившег протопроедра. Архириз се као Јаквинтин отац помиње и у Летопису попа Дукљанина (Барски родослов) одакле су податак преузимали дубровачки писци Мавро Орбин, Јаков Лукаревић и Јуније Растић.
Претпоставља се да је Архиризу припадао епитаф испред цркве Свете Марије у предграђу Барија. Вероватно је након смрти био сахрањен управо у овој цркви. Текст гласи: Clarus stirpe patrum, Patriae defensor, ut Hector, Gloria, laus, et onor generis, populi quoque rector, Kyri Ioannatius hic clauditur incineratus, Cui Petrus pandit caelestia regna beatus. Епитаф данас више не постоји, али га је у 17. веку преписао Антоније Беатило, аутор чувене "Историје Барија".
Породица
Архириз је имао троје деце:
Јакопо Матија, поменут у документу из 1081. године као члан баријског Савета. ћерка непознатог имена удата за Абеларда од Отвила. Јаквинта, супруга српског краља Константина Бодина и мајка Михаила, Ђорђа, Архириза и Томе. Прва двојица управљали су Дукљом као краљеви након очеве смрти.
Референце
Литература
Категорија:Умрли 1081. Категорија:Византијско-нормански ратови Категорија:Бари