мини|333x333п|Муслиманке по исламском кодексу облачења, носе хиџаб и никаб. Исламска одећа представља одећу која се тумачи као у складу са учењима ислама. Муслимани носе веома разноврсну одећу, на коју утичу не само верска, већ и практична, културна, друштвена и политичка разматрања. У савремено доба, поједини муслимани усвајају одећу засновану на западним традицијама, док други носе савремене облике традиционалне муслиманске ношње, која је током векова најчешће подразумевала дуге, шире хаљине. Поред практичних предности у климатским условима Блиског истока, одећа лабавог кроја уопштено се сматра усклађеном са исламским учењима, која прописују да делови тела сексуалне природе морају бити сакривени од јавног погледа. Традиционална мушка муслиманска одећа обично покрива најмање главу и подручје између струка и колена, док женска исламска одећа покрива косу и тело од зглобова на ногама до врата. Поједине муслиманке покривају и лице. Међутим, други муслимани сматрају да Куран изричито не налаже женама да носе хиџаб или бурку.
Традиционална одећа потиче из два извора, Курана и хадиса. Куран пружа смернице за које се верује да потичу од Бога, док збирка хадиса описује људски узор који се приписује исламском пророку Мухамеду. Грана модне индустрије која је под утицајем исламских принципа позната је као исламска мода.
Уобичајена пракса Исламски прописи који се односе на скромност (хаја, арап. حياء) представљају основу исламске одеће. Припадници ислама верују да је верска дужност пунолетних муслимана и муслиманки да се облаче скромно, као обавеза утврђена општим сагласјем заједнице.
Према традиционалном становишту у сунитском исламу, мушкарци треба да покривају тело од пупка до колена, иако постоје различита мишљења о томе да ли то подразумева и само покривање пупка и колена, или искључиво подручја између њих. Женама је традиционално препоручивано да покривају највећи део тела, изузев лица и шака. мини|468x468п|Пример џилбаба. Арапска реч тесно повезана са исламском одећом и појмом скромности је химар (арап. خمار), што се на енглески преводи као „вео”. Питање ношења вела поново је постало тема расправе деведесетих година 20. века, када је постојала бојазан од западног утицаја на исламске праксе у муслиманским земљама.
Скромност је кључна тема исламске одеће и на арапском се назива хиџаб (арап. حجاب). Ношење вела се уобичајено сматра верском праксом и поткрепљено је куранским стиховима који наглашавају значај покривања главе и тела ради постизања скромности.
Ношење вела традиционално се тумачи као начин очувања побожности и као средство заштите од утицаја који би могли довести до компромитовања вере и верске праксе. Такође, он може служити као физички симбол религиозности. Поједине жене одлучују се на ношење вела како би се заштитиле од нежељене мушке пажње, а хиџаб је уједно и свестан избор бројних муслиманки у Сједињеним Америчким Државама.
Скромност није једнострано схваћена. Неки сматрају да дугачак огртач са рукавима, џилбаб, треба да носе и мушкарци и жене. Према појединим тумачењима, мушкарци би такође требало да покривају тело до ручних зглобова и врата, без обзира на то да ли носе западњачку одећу, док се непокривање тих делова тела сматра нескромним. Прекомерно истицање тела, и код мушкараца и код жена, може негативно утицати на њихов морални углед.
Постоје бројни облици одеће који се убрајају у хиџаб. На пример, чадор је полукружни комад тканине који покрива главу и тело и који најчешће носе жене у Ирану. Никаб је вео који покрива лице и распрострањен је у земљама Персијског залива. У Авганистану је уобичајена бурка, облик хиџаба који покрива цело тело и главу, остављајући само отвор за очи. Џилбаб представља врсту капута, док је химар варијанта мараме или покривке за главу.
Принципи покривања нису универзални и зависе од различитих тумачења Курана, па оно што се у једном региону сматра примерено скромним, у другом може бити схваћено другачије.
Исламска одећа у Европи Одећа која се придржава исламских прописа, посебно никаб, бурка и покривала за главу (хиџаб) која често носе муслиманке, представља видљив и широко дискутован симбол ислама у западној Европи. Такав, снажно политизован начин облачења изазвао је бројне расправе и довео до тога да више држава уведе правна ограничења на ношење одеће као што су никаб и бурка. Та ограничења се најчешће оправдавају аргументима безбедности, интеграције и секуларизма, а њихов резултат је забрана или ограничавање употребе вела, покривача за главу и никаба у јавном простору. У раду Banning Islamic Veils: Is Social Cohesion (or Living Together) a Valid Argument? Пол истиче да се један од најчешћих аргумената у прилог овим забранама темељи на ставу да ношење вела продубљује „друштвене поделе” и показује непоштовање вредности државе у којој муслимани живе.
Ставови јавности према овим политикама су подељени. Присталице забрана сматрају да такви закони штите јавну безбедност и западне вредности, док противници тврде да се њима ограничава верска слобода и додатно спречава друштвена инклузија жена. Иако је расправа најчешће усмерена на хиџаб, ова питања се често повезују са ширим дебатама о имиграцији, националном идентитету и раздвајању религије и државе у савременим европским друштвима. Мишљења остају подељена: једни подржавају право на верску слободу, укључујући и право на облачење по верским уверењима, док други сматрају да таква пракса представља препреку интеграцији и показатељ родне неједнакости.
Ајан Хирси Али сматра да је ислам, барем у садашњем облику, неспојив са западним вредностима. Она заступа идеале „просветитељског либерализма”, укључујући секуларизам и равноправност полова. Према њеном тумачењу, бурка и чадор су симболи верског заташкавања и потчињености жена. Са становишта западних просветитељских вредности, сматра она, њих треба забранити чак и у случајевима када их жене носе по сопственом избору. Исламска одећа често се доживљава и као симбол постојања паралелних друштава и неуспешне интеграције. Британски премијер Тони Блер је 2006. године описao као „знак одвајања”. Видљиви симболи нехришћанске културе у европским државама долазе у сукоб са националним идентитетом који се темељи на заједничкој (секуларној) култури. Предлози за забрану исламске одеће често се повезују са ширим културним ограничењима: холандски политичар Герт Вилдерс, на пример, предложио је забрану хиџаба, исламских школа, нових џамија и не-западне имиграције.
Ставови муслиманки о хиџабу
Подршка хиџабу Многе муслиманке не доживљавају хиџаб као облик угњетавања или присиле. За бројне жене, ношење хиџаба представља чин личног и верског избора, симбол побожности, идентитета и припадности исламској заједници. Он се често схвата као израз поштовања верских вредности и као средство очувања достојанства и приватности.
Критике хиџаба С друге стране, постоје муслиманке које сматрају да хиџаб ограничава њихову личну слободу и аутономију. Поједине жене које га носе верују да их тај облик облачења може „лишити индивидуалности” и свести на симбол своје вере, што не желе да доживљавају у свакодневном животу. Из тог разлога, неке муслиманке одлучују да престану са ношењем вела.
У Ирану, где постоје строги прописи о обавезном ношењу хиџаба, многе жене осећају притисак државе да се облаче у складу са прописаним стилом, што такође изазива отпор и протесте против принудног поштовања овог правила.
Хиџаб и државне политике мини|249x249п|Пример никаба који носе жене у Хајдерабаду, Индија. Исламска одећа има различито значење у западним и незападним земљама, а њен изглед и симболика зависе од културног, друштвеног и верског контекста. У незападним земљама исламска одећа се најчешће посматра као симбол скромности, поштовања и вере, тесно повезан са религијским идентитетом и традиционалним вредностима. Током времена, исламска одећа се развила тако да поред верских и моралних вредности представља и савремени модни израз.
Међу најпознатијим одевним предметима исламске традиције налазе се хиџаб, марама која покрива косу и врат, никаб, вео који прекрива доњи део лица и оставља само очи видљивим, као и абаја, дуга, широка црна хаљина која се носи преко уобичајене одеће и покрива тело од рамена до чланака. Бурка је слична абаји по томе што покрива цело тело, али има и мрежаст део који прекрива лице.
Историјски развој и друштвено значење С временом се значење, стил и сврха исламске одеће мењају у складу са друштвеним контекстом, и у незападним и у западним земљама. У државама као што су Египат, Мароко и Саудијска Арабија, током седамдесетих година 20. века исламска одећа постала је средство отпора западњачким начинима живота. У Египту је, посебно у то време, ношење исламске одеће изражавало културни понос, противљење западном утицају и обнову везе са вером. Истраживачи наводе да је „исламска одећа прерасла из строгог симбола отпора западњачењу и елитизму у снажан знак верског и културног идентитета”, одражавајући процес у којем је одећа постала симбол отпора и поноса на исламску традицију.
Исламска одећа, међутим, има корене не само у религији већ и у древним културним обичајима. Како се истиче у истраживањима, „оно што се данас назива ‘исламском’ конзервативном одећом има културне корене који потичу пре времена пророка Мухамеда”. Таква одећа је у старој Асирији и другим источномедитеранским и азијским друштвима означавала друштвени статус жене: ношење одеће сличне данашњем хиџабу указивало је да је жена удата или припада вишем друштвеном слоју.
Исламска мода у савременом контексту мини|249x249п|Студенткиње уметности у Авганистану. Савремено схватање исламске одеће значајно се променило, данас она истовремено представља израз скромности и уклапање у западне модне токове, а да при томе задржава верску симболику. Како се наводи, „одевни стилови који су некада важили за старомодне данас уступају место ширењу верски инспирисане моде на улицама већине космополитских градова на Западу”.
Ова промена указује на то да је исламска одећа у западним друштвима еволуирала у облик модног изражавања који истовремено обједињује модерност, културни идентитет и верску припадност.
Аустрија Године 2017. аустријски парламент усвојио је законску забрану покривања лица на јавним местима, која је пре свега била усмерена на исламску одећу као што су бурка и никаб. Додатно, 16. маја 2019. године парламент је донео одлуку о забрани „идеолошки или верски мотивисане одеће која је повезана са покривањем главе” у основним школама. Ова одлука се непосредно односила на традиционалне мараме које носе муслиманке широм света.
Белгија Белгијски парламентарни Одбор за унутрашње послове је 31. марта 2010. године једногласно одобрио предлог закона којим се уводи забрана ношења бурке на јавним местима у целој земљи. Предлог је усвојен у Представничком дому 27. априла 2010. године, уз само два уздржана гласа посланика социјалистичке странке Фландрије.
Бугарска Бугарски парламент је 2016. године усвојио законску забрану ношења исламске одеће која покрива лице на јавним местима.
Француска Француска, као и више европских држава, суочава се са контроверзама у вези са исламском одећом, која се често повезује са угњетавањем жена. Један од најпознатијих случајева јесте забрана буркинија, закона донетог 2016. године којим је забрањено ношење тог купаћег костима на јавним плажама. Буркини је купаћи костим који покрива цело тело, а најчешће га носе муслиманке како би уживале у пливању у складу са верским прописима о скромности. Ипак, француске власти су га доживеле као претњу националним вредностима, сматрајући да он може довести у питање културне норме Француске. Према изјавама француских званичника, буркини је окарактерисан као „симбол исламског екстремизма” који „поробљава жене и скрива њихова тела како би се лакше контролисала”. Као разлоге за забрану, француске власти су навеле потребу очувања јавног реда, хигијене и „приличности”.