Богдан Михаљ Борусевич (Лидзбарк Вармињски, 11. јануар 1949) је пољски политичар који је обављао функцију маршала пољског Сената од 20. октобра 2005. до 11. новембра 2015. Борусевич је био активиста демократске опозиције под комунистичким режимом, члан пољског парламента (Сејма) три мандата и први маршал Сената који је служио два мандата на овој функцији. Обављао је функцију вршиоца дужности председника Пољске неколико сати 2010. године.

Демократска опозиција у комунистичкој Пољској Борусевич је рођен у Лидзбарку Варминском, у Пољској. Још као ученик средње школе Ликовних уметности у Гдињи, ухапшен је у мају 1968. године током пољске политичке кризе 1968. под оптужбом за штампање и дистрибуцију опозиционих летака.

Године 1975. дипломирао је историју на Католичком универзитету у Лублину. Током 1970-их учествовао је у кампањи подршке штрајкачима у Радому и постао је део Комитета за одбрану радника. У годинама 1977–1978. био је суорганизатор Слободних синдиката Обале, „колевке Солидарности“, које су основали Анджеј Гвиазда, Кшиштоф Вишковски и Антони Соколовски.

Био је контакт особа за опозицију у Гдањску — улога у регрутовању и умрежавању слична улози Јацека Куроња у Варшави — и главни организатор штрајка у августу 1980. у бродоградилишту у Гдањску, који је довео до формирања синдиката Солидарност, и коаутор постулата штрајкача. Учествовао је у формирању слободног синдиката Солидарност.

Након што је режим увео ванредно стање 13. децембра 1981. године, провео је више од четири године кријући се од власти и организујући подземне структуре тада забрањеног синдиката Солидарност. Године 1983. тајно се оженио колегиницом активисткињом Алином Пјенковском, подземни догађај поменут у филму Анджеја Вајде „Човек од гвожђа“ са Лехом Валенсом и Аном Валентинович у главним улогама. Следеће године, прерушен у жену, присуствовао је крштењу њихове ћерке Кинге.Alina Pienkowska, a Force Behind Solidarity, Dies at 50 by Michael T. Kaufman, New York Times, 28 October 2002. Између 1984. и 1986. био је члан Привременог координационог одбора Солидарности, а затим и Привременог савета синдиката Солидарност. Ухапшен је и затворен 1986. године, а пуштен је уз амнестију 1988. године. Те године је подржао мајски и августовски штрајк у бродоградилишту у Гдањску, али се, заједно са многим лидерима Солидарности, у почетку противио компромису за округлим столом верујући да ће се комунизам распасти.

У демократској Пољској Борусевич је био заменик председника синдикалног покрета Солидарност 1990. и 1991. године. Такође је био кандидат за његовог председника у фебруару 1991. године.

Између 1991. и 2001, Борусевич је био посланик у парламенту (Сејм). У првом мандату (1991–1993), лидер странке Солидарност и председник комисије која је проучавала последице периода ратног стања. Био је против гласања о неповерењу влади Сухоцке (против става синдиката Солидарност), а након њеног пада напустио је Солидарност. На наредним изборима изабран је за члана странке Демократска унија, која је 1994. године постала Унија слободе (UW). Био је председник парламентарног одбора за специјалне снаге. Током трећег мандата (1997–2000) у влади Јежија Бузека, био је заменик министра унутрашњих послова и администрације (задужен за полицијске снаге). Поднео је оставку када је UW напустила владину коалицију 2000. године. Такође је био члан разних других парламентарних комисија.

Борусевич није поново изабран 2001. Од октобра 2001. године био је члан управног одбора војводства Поморје. Следеће године, Борусевич је био кандидат за председника Гдањска, али је изгубио на изборима (добивши 16,32% гласова). Није се придружио Демократској странци (коју су организовали чланови УВ као ширу групу), будући да се противи укључивању политичара повезаних са посткомунистичком странком Савез демократске левице.

Сенатор и маршал лево|мини|200x200п|Маршал Богдан Борусевич са тадашњим турским премијером Реџепом Тајипом Ердоганом лево|мини|200x200п|Маршал Богдан Борусевич са албанским председником Алфредом Мојсијуом Изабран је за сенатора на парламентарним изборима 2005, кандидујући се као независни кандидат, али уз подршку странке Право и правда (ПиС) и Грађанска платформа (ПО). Уз њихову подршку изабран је за маршала (председника) Сената. У свом првом мандату је био члан партије ПиС, а након парламентарних избора 2007, члан ПО. Након парламентарних избора 2015. године, Грађанска платформа је отишла у опозицију, а Борусевич је постао заменик маршала Сената. Обављао је функцију заменика маршала Сената два мандата, до новембра 2023. године.

Вршилац дужности председника Након што је вршилац дужности председника и новоизабрани председник Бронислав Коморовски поднео оставку на место у Сејму (а самим тим и на функцију маршала) 8. јула 2010. године, Борусевич је постао вршилац дужности председника Пољске до избора новог маршала Сејма Гжегожа Схетине. Борусевич је био први маршал Сената који је постао привремени шеф државе и најкраће на функцији пољског шефа државе од 1918. године. Такође, он је већ био друга особа која је била или вршила функцију председника од смрти председника Леха Качињског у априлу 2010. године.

Названог од стране пољских медија „Председником за један дан“, Борусевич је рекао: „Бар ћу завршити као питање у квизовима“.

Награде Борусевич је 2009. добио награду Др. Рајнер Хилдебрандт за људска права коју је доделила Александра Хилдебрандт. Награда се додељује сваке године као признање за изузетну, ненасилну посвећеност људским правима.

Референце

Спољашње везе

Веб страница пољског Сената (in Polish) Почетна страница (in Polish) Интервју са Богданом Борусевичем из колекције „Слобода“

Категорија:Рођени 1949. Категорија:Пољски политичари Категорија:Председници Пољске