Жупанија Бихар (, , , ) била је административни округ (comitatus) Краљевине Угарске и жупанија Источног мађарског краљевства и кнежевине Трансилваније (од 16. века, када је била под влашћу трансилванијских принчева). Већи део њене територије сада је део Румуније, док мањи западни део припада Мађарској. Главни град округа био је Нађварад (сада Орадеа у Румунији). Албрех Диреров отац је био из овог округа.
Географија thumb|left|200п|alt=Мапа жупаније Бихар у Краљевини Угарској (1891)|Мапа Бихара, 1891. Жупанија Бихар се налазила дуж горњих токова река Кереш, Шебеш-Кереш, Фекете-Кереш и Беретћо. Средњовековна жупанија је такође обухватала област Калотасег (Kalotaszeg) данас Цара Калатеј у Румунији. Укупна територија средњовековне жупаније била је око 10.000 км2 (3.900 квадратних миља).
После 1876. године жупанија Бихар је делила границе са мађарским жупанијама Бекеш, Хајду, Саболч, Сатмар, Силађ, Колож, Торда-Арањош и Арад. Западна половина жупаније била је у Панонској низији, док је источна била део планине Апусени (Erdélyi-középhegység). Његова површина је 1910. годинљ била 10.657 км2 (4.115 квадратних миља), што га је чинила трећом по величини жупанији у Мађарској.
Историја Кроз столећа постојања жупанија Бекеш је прво била део Краљевине Угарске (11. век — 1526.), затим редом жупанија Источног угарског краљевства (1526 — 1570), жупанија Кнежевине Трансилваније (1570 — 1692), жупанија Краљевине Угарске (1692 —1850, 1860 — 1946), жупанија друге мађарске Републике (1946 — 1949) и жупанија Народне Републике Мађарске (1949 — 1950)
Порекло имена Порекло имена Бихар је непознато, међутим постоји неколико теорија. Могло би се рећи да је Бихар добио име по древној тврђави у данашњој општини Бихарија. Или, мађарски Бихар потиче од речи vihar (олује, бура), која је словенског порекла, вихор. Мање вероватна теорија је да Бихареа потиче од дако-трачке етимологије (bi значи „два“ и harati „узимати“ или „водити“), што вероватно значи два поседа земље у војводству Менуморута.
Током 730-их, Хазарским каганатом је владао Бихарски каган, који се у јерменским изворима назива Вихарош. Viharos је мађарска реч, израз, који значи олујан.
Замак Бајхор, или Бихар (сада Бихарија у Румунији), био је центар војводства Менуморут у време мађарског доласка у Карпатски басен 890-их, према Gesta Hungarorum. Геста, једини примарни извор који помиње Менуморута, описује га као владара „са бугарским срцем“ који је био вазал византијског цара. Менуморутови поданици били су Хазари, а Секељи су се придружили Мађарима који су нападали у његовом војводству. Историчар Тудор Селаџан пише да су и други народи (укључујући Румуне) морали живети у Менуморутовом царству. Менуморут је био приморан да да своју ћерку за Золтана, сина Арпада, великог кнеза Мађара. Када је Менуморут умро, његов зет је наследио његово војводство. Савремени научници расправљају о томе да ли су Менуморут и његово војводство заиста постојали или их је анонимни аутор Гесте измислио. На пример, историчар Ђерђ Ђерфи каже да је Менуморутово име сачувало сећање на Моравце који су доминирали деловима Карпатског басена у 9. веку. Према историчарима Ђерђу Ђерфију и Виктору Спинеију, присуство Кабара у региону могло је довести до тога да Анонимус помиње Менуморутове „Хазаре“.
Имена места словенског порекла, на пример, Зомлин (Zomlyn) близу данашњег Дарваша у Мађарској, Чатар и Салач (сада Cetariu и Sălacea у Румунији), показују да су словенске заједнице живеле дуж река Ер и Баркау и око Бихара. Гробови ратника из 10. века, сахрањени заједно са деловима њихових коња, ископани су, на пример, у Бихару, Хајдубесермењу и Нађсалонти (сада Salonta у Румунији). Према археологу Томасу Неглеру, мали број гробова који се могу приписати мађарским ратницима из 10. века показује да се мало Мађара населило у региону након мађарског доласка. Археолог Ервин Гал пише да гробље у Бихару може представљати „периферни центар“ језгра региона који се налазио дуж горњег тока реке Тисе, јер су обичаји сахрањивања били слични на обе територије. према Ђерђу Ђерфију. Пкоро десетак средњовековних села, на пример, Фелкер, Керешкишјене и Керештарјан (сада Felcheriu, Ineu, Tărian у Румунији), носило је имена мађарског племена (Кер, Јене и Тарјан) што сугерише да су се мађарске групе населиле у региону крајем 10. и почетком 11. века.
Писани извори и топоними указују на присуство Секеља. Становници замка Ебеј, села које се налази у близини Нађсалонте, које је касније напуштено, били су груписани у „стотину“, или centurionatus, названу Székelyszáz око 1217. године. Жупанија Телегд је највероватније добило име по селу Телегд (сада Tileagd у Румунији). Ако је ова научна теорија валидна, неки од предака Секеља из Телегда су живели у жупанији Бихар пре него што су се преселили у источну Трансилванију.
Савремени историчари се слажу да је округ основан између 1020. и 1050. године, највероватније од стране Стефана I, првог мађарског краља, или могуће од стране његовог наследника, Петра Орсеола. Према једној верзији краљевске повеље, издате 1203. године, помиње се да се „цела жупанија Бихар“ налазила делимично око Бихара, а делимично око Заранда (сада Заранд у Румунији), што сугерише да је жупанија Бихар првобитно обухватала жупанију Заранд, или барем њене територије северно од реке Фехер-Кереш. Друга верзија исте повеље такође помиње Бекеш поред Бихара и Заранда, имплицирајући да је жупанија Бихар обухватала и земље које су се развиле у посебну жупанију Бекеш.
Средњи век thumb|250px|лево|Жупанија Бихар као део Кнежевине Трансилваније, 1606–1660|alt=Вишебојна мапа са приказом река thumb|лево|250px|Жупанија Бихар (у западном делу територије) као део Кнежевине Трансилваније током владавине Габрора Бетлена. thumb |right |alt=Ковчег окружен епископима и другим људима | Anjou Legendarium: 1. Сахрана краља Светог Ладислава у варадској катедрали 2. Људи се моле на његовом гробу 3. Богати човек не може да подигне сребрни послужавник са гробнице 4. Сиромашни човек подиже сребрни послужавник Бихарски замак из 11. века, направљен од земље и дрвета, био је први центар жупаније. Најранија краљевска повеља која помиње ишпана, или начелника жупаније, издата је око 1067. године. Жупанија је била укључена у дукат, или војводство, које је Андраш I од доделио свом млађем брату Бели око 1050. године. Белин син, Геза, владао је војводством од 1064. године. Номадски туркијски народи, Печенези или Огузи, пљачкали су источне територије Краљевине, укључујући регион око Бихарског замка 1068. године. Војвода Геза, његов брат Ладислав и њихов рођак, краљ Шоломон, придружили су се својим снагама и протерали пљачкаше све до Добоке (сада Dăbâca у Румунији).. Шест година касније, трупе из Бихора биле су под командом војводе Ладислава у бици код Мођорода која се завршила одлучујућом победом Гезе и Ладислава над краљем Шоломоном. Први документ који помиње округ издат је 1075. године.
Према Ђерђу Ђерфију, округ је изгледа првобитно био укључен у римокатоличку дијецезу Егер, јер је деканат Жомбољ, који се налази јужно од жупаније Бихар, чинио ексклаву егерске епископије током средњег века. Посебна римокатоличка дијецеза Бихар основана је између 1020. и 1061. године. Њено седиште је пренето у Варад (сада Oradea у Румунији) пре 1095. године. У жупанији су постојала четири деканата од којих је деканат Бихар био први који је документован (1213. године). Ходочасници су посећивали светилиште краља Светог Ладислава у Варадској катедрали након његове канонизације 1192. године, а тамо су се одржавала и суђења путем ордалија.
Краљ Емерик, обратио се папи Иноћентију III, тражећи од њега да постави „Латине“ за опата грчких манастира у Краљевини Угарској како би успоставио дисциплину. У писму, написаном 16. маја 1204. године, папа је наредио Симону, католичком бискупу Варада, да посети „грчке“ манастире и да за њих оснује посебну епархију, директно потчињену Светој столици.
Најмање 19 села, укључујући Керешкишјене, Мезеђан и Мезешаш у округу Бихар, и Ђулаваршанд и Вадас (сада Vărșand и Vânători) у жупанији Заранд, улазило је у посед замка Бихар почетком 13. века. Варадски регистар (Várad Register), кодекс који је сачувао записнике стотина искушења одржаних у Варадском каптолу између 1208. и 1235. године, пружа информације о животу обичних људи. Људи из замка, који су били подељени у „стотине“, пружали су добро дефинисане услуге ишпанима. Регистар је помињао чуваре капија и ловце замка Бихар. Регистар је такође помињао „гостујуће досељенике“ страног, руског, немачког или латинског, порекла. На пример, валонски посетиоци су основали Олаши близу Варада (сада насеље Olasig у Орадеји) пре 1215. године.
Краљеви су почели да поклањају парцеле краљевског домена већ у 11. веку. Прелати и црквене институције, укључујући бискупе Варада, колегијалну цркву Демеш и опатију Гарамсентбенедек који били су први корисници. Према Ђерђу Ђерфију, племићки кланови Акош, Борса, Гуткелед и Хонт-Пазмањи добили су своје прве поседе у округу у 11. веку. Геређеи, Телегди и већина осталих господара тек крајем 13. века. Западне и југозападне низије биле су расподељене међу десетинама племићких породица, од којих је свака држала само по једно село.
Монголи су заузели и уништили Варад током инвазије на Мађарску 1241. године, према Руџеру од Торемађореа, који је у то време био архиђакон Варадског каптола. Најмање 18% од скоро 170 насеља документованих у округу пре 1241. године нестало је током монголске инвазије. Краљ Стефан V ослободио је сељаке који су живели на имањима варадског бискупа од краљевског пореза и доделио бискупу право да отвара руднике на својим имањима 1263. године како би подстакао економски опоравак бискупије. Рудник сребра је укратко отворен на бискупском имању у Белењешу (сада Beiuș у Румунији).
Нове тврђаве су изграђене током деценија након повлачења Монгола. Судија Паул Геређе подигао је замак Шољомке у Елешду (сада Aleșd у Румунији), његови синови су држали још две новоизграђене тврђаве у 1270-им. Њихова моћ је сломљена током владавине краља Ладислава Кумана, он је њихове тврђаве и поседе доделио Боршасима. Јаков Борша, један од полунезависних „олигарха“, био је стварни владар жупанија Бихар, Красна, Саболч, Сатмар и Солнок почетком 14. века. Након пада Јакова Борше крајем 1310-их, племићке породице Чибак, Дебрецен и Телегди постале су најбогатији земљопоседници у округу. Центар породичних имања Дебрецена, Дебрецен, развио се у трговачки град.
Први аутентични документ у којем се помињу Румуни издат је 1293. године. Живели су у области бискупског замка у Варашфенешу (сада Finiș у Румунији). Затим, повеља из 1326. године помиње румунског војводу Нагула који се „населио и живео“ (considet — commoratur) на имању Николе Телегдија у Капталанходошу (сада Hodiș у Румунији).
Од 1526. до 1950. Убрзо након Мохачке битке 1526. године, Краљевина Угарска је подељена. Територија жупаније постала је део Источног угарског краљевства, а затим од 1570. године Кнежевине Трансилваније. Великим делом тадашње Мађарске је владало Османско царство као Варат ејалет између 1660. и 1692. године, пре него што је поново постао део Краљевине Угарске. Унутар Угарске, Бихар је био део Districtus/Circulus Trans-Tibiscanus („округ/круг иза Тисе“, нем.: District/Kreis jenseits der Theiß), једног од четири такве жупаније, почетком 19. века ова жупанија је такође садржала још једанаест жупанија: Марамарош, Угоча, Саболч, Бекеш, Чонград, Чанад, Арад и три банатске жупаније: Краш, Темеш и Торонтал.