Василије I Трновски (буг. Василий I Търновски) је био први поглавар обновљене независне Бугарске цркве након стварања Другог бугарског царства. Василије је себе ословљавао титулом патријарха, мада је канонски имао статус архиепископа и примаса тј. егзарха.
Успостављање Трновске архиепископије
мини|Друго бугарско царство под влашћу Калојана Асена (почетак 13. века)
Устанак Асена и Петра у бугарским земљама између Дунава и планина Балкан довео је до успостављања независности од Византијског царства. До избијања влашко-бугарског устанка дошло је 1186. године, те је до краја 12. века бугарска држава у потпуности консолидована. Приликом освећења новоизграђене цркве Светог Димитрија (крајем 1185. или почетком 1186. године) три митрополита (видински и још двојица из Рима које су за ту прилику довели Асени) канонски су помазали и рукоположили новог бугарског архиепископа Василија I. Он је постао поглавар независне Бугарске цркве у новоословођеним земљама. Нова црква обухватила је просторе некадашњих византијских епархија Дуросторума (Силистре) и Видина. Прва је била потчињена Цариградској патријаршији, а друга Охридској архиепископији.
Охридски и цариградски црквени поглавари нису негативно реаговали на овај чин. Цариградски патријарх је чак и послао Свето Миро, али је оспоравало тежње ка независности бугарске цркве, сматрајући је својом духовном ћерком. Римски папа је у томе видео прилику за проширење свога утицаја.pravoslavieto.com
Прошлост бугарске цркве у првој половини Василијеве управе недовољно је позната. У састав Трновске архиепископије ушли су новоосвојени делови Византијског царства на Балкану, укључујући и стратешки битне епископске градове око пута Via Militaris на просторима данашње Србије. Укупно осам епископија под јурусдикцијом охридског архиепископа истргнуто је у доба владавине првих Асена, те припојено Василијевој Трновској архиепископији: Видинска, Средечка (Софијска), Велбужшка, Нишка, Браничевска, Београдска, Призренска и Скопска.Снѣгаровъ 1995, 89-91.
Преговори са папом
мини|лево|Папа Иноћентије III
Василије је имао кључну улогу у преговорима бугарске цркве и државе са Апостолском столицом. Под понтификатом папе Иноћентија III (1198-1216) Бугарска црква признала је примат Рима. О почецима ових преговора до којих је дошло већ на самом крају 12. века нисмо обавештености због непотпуних историјских извора. Папа Иноћентије је децембра 1202. године упутио свог легата Јована од Казамарија у Трново. Чувени легат који је неколико година раније успешно спровео установљење Вуканове Барске архиепископије имао је кључну улогу у еманципацији аутокефалне Трновске архиепископије. Василије се истовремено лично упутио у Рим, али је у Драчу заустављен од стране византијских власти, те присиљен да се врати у Трново. Двојица његових изасланика пристигла су папи у Рим.
Јован од Казамарија је у међувремену пристигао у Трново, те 8. септембра 1203. године доделио палијум Василију. Трновски архиепископ од папе није добио признање патријаршиског чина. У даљим преговорима око признања царске круне Калојану имао је активну улогу. Око јурисдикционих области Бугарске цркве око Via Militaris Василије се спорио са Угарским краљевством. Краљ Емерик војно је запосео области до Ниша.
У даљим преговорима Василије је од папе тражио да му пошаље Свето Миро којим би убудуће вршио рукоположења, као и палијум за двојицу својих митрополита: преславског Саву и велбушког Анастасија. Легат папе Иноћентија миропомазао је и рукоположио архиепископа Василија 15. октобра 1204. године. Василије је потом истог дана рукоположио остале епископе, своје суфрагане.Златарски 2007, 180-182.
Василија је на архиепископском престолу наследио Јоаким I. Василије је црквом управљао до око 1232. године.
Референце
Литература
Златарски, Васил (2007): История на българската държава през средните векове, том III. София: Захарий Стоянов, Унивверситетско издателство „Св. Климент Охридски“. Снѣгаровъ, Иван (1995): История на Охридската Архиепископия. Том 1. От основаването ѝ до завладяването на Балканския полуостров от турците. София: Акад. изд. "М. Дринов". Андреев (Andreev), Йордан (Jordan); Лалков (Lalkov), Милчо (Milcho) (1996). Българските ханове и царе (The Bulgarian Khans and Tsars) (in Bulgarian). Велико Търново (Veliko Tarnovo): Абагар (Abagar). .
Категорија:Умрли 1232. Категорија:Бугарски патријарси Категорија:Друго бугарско царство