Дама с камелијама (енгл. Camille) је амерички романтични трагични филм из 1936. године, у продукцији компаније Metro-Goldwyn-Mayer. Режирао га је Џорџ Кјукор, а продуценти су били Ирвинг Талберг и Бернард Х. Хајман. Сценарио су написали Џејмс Хилтон, Зои Акинс и Френсес Марион..

Филм је заснован на роману из 1848. и позоришној драми из 1852. године Дама с камелијама француског писца Александра Диме Сина. Главне улоге тумаче Грета Гарбо, Роберт Тејлор, Лајонел Баримор, Елизабет Алан, Џеси Ралф, Хенри Данијел и Лора Хоуп Круз. Остварење је остварило зараду од 2.842.000 долара.

Филм Дама с камелијама уврштен је 2005. године на листу часописа Time под називом All-Time 100 Movies („100 најбољих филмова свих времена”). Амерички филмски институт га је сврстао на 33. место своје листе 100 година... 100 страсти, посвећене највећим љубавним причама у историји кинематографије. Грета Гарбо је за улогу у овом филму добила своју трећу номинацију за награду Оскар за најбољу главну глумицу на 10. церемонији доделе 1938. године.

Радња Лепа Маргарита Готје је позната куртизана која живи у полусвету париског друштва средином XIX века. Њена модисткиња и посредница, Пруданс Диверноа, организује сусрет у позоришту са новим, изузетно богатим покровитељем, бароном де Варвиљом. Маргарита у првом тренутку замењује барона са Арманом Дивалом, згодним младим човеком доброг порекла, али без богатства. Очарана је његовом искреношћу и лепим манирима, али када схвати забуну, без оклевања прихвата барона.

Маргарита новац троши немарно, понекад из доброте, као када на аукцији купи коње по огромној цени само да би њен стари кочијаш имао посао, али најчешће зато што воли раскошан живот, ноћне балове, пиће и провод. Свесна је, међутим, да су јој дани одбројани: болује од туберкулозе, што за њен начин живота представља сигурну смртну пресуду. Током једног тешког напада болести, једина особа која је посети јесте Арман, који јој доноси цвеће, док је барон „случајно” у Енглеској. Када оздрави и сазна за његову пажњу, позива Армана на свој рођендан (у тренутку када је барон отишао у Русију). Током забаве Маргарита добија напад кашља и повлачи се у собу; Арман је прати и признаје јој љубав, нешто што она никада раније није осетила. Даје му кључ од свог стана и моли га да пошаље госте кућама и врати се. Док га чека, барон се изненада враћа. Она наређује слушкињи Нанин да закључа врата, док барон, слутећи превару, бесно свира клавир да би пригушио звук звона. На његово питање ко је на вратима, Маргарита се насмеје и каже: „Велика љубав мог живота, она која је могла бити.”

У породичној кући, Арман моли оца за новац да би отпутовао и започео каријеру у дипломатској служби. Пошто види баронову кочију испред Маргаритине куће, шаље јој оштро писмо. Када му она ипак дође, одмах се мире. Задивљена је портретом његове мајке и сазнањем да су његови родитељи у срећном браку већ тридесет година. „Никада ме нећеш волети тридесет година”, каже она тужно. „Волећу те цео живот”, одговара он. Арман жели да је одведе на село како би се опоравила, а иако се у почетку колеба, она пристаје. Ипак, дугује 40.000 франака. Барон јој даје новац као опроштајни поклон и удара је шамаром када му се захвали пољупцем.

На селу, Маргарита цвета, уз свеж ваздух, млеко, шетње и љубав. Њихову срећу нарушава вест да је баронов дворац у близини. Она каже Арману да је замолила Пруданс да све распрода и плати дугове. Када јој он предложи брак, она га одбија.

Арманов отац, иако признаје да је њена љубав искрена, моли Маргариту да напусти његовог сина, знајући да ће њена прошлост уништити његову будућност. Када се Арман врати, она се претвара да је равнодушна и хладна, говори му да је барон очекује и одлази од њега. Он је беспомоћно посматра како одлази преко брежуљка.

У Паризу, у коцкарском клубу, Арман се поново сусреће са бароном и видно оболелом Маргаритом. Побеђује барона у бакаралу и моли Маргариту да пође с њим. Она лаже да воли барона. Арман затим изазива барона на двобој, у ком га рањава, након чега мора да напусти Француску на шест месеци. По повратку, сазнаје да је Маргарита тешко болесна. „Можда је боље да живим у твом срцу, где ме свет не може видети”, каже му, а затим умире у његовом наручју.

Улоге мини|249x249п|Грета Гарбо и Роберт Тејлор Грета Гарбо — Маргарита Готје Роберт Тејлор — Арман Дивал Лајонел Баримор — господин Дивал Елизабет Алан — Нишет, невеста Џеси Ралф — Нанин, Маргаритина слушкиња Хенри Данијел — барон де Варвиљ Ленор Улрик — Олимп Лора Хоуп Круз — Пруданс Диверноа Рекс О’Мали — Гастон Мејбел Колкорд — госпођа Баржон (ненајављена) Маришка Олдрих — Маргаритина пријатељица (ненајављена) Вилсон Бенџ — послужитељ (ненајављен)

Продукција Према написима у часопису Daily Variety, студио MGM је у почетку разматрао могућност да радњу чувеног Диминог дела премести у савремено доба.

На крају је ипак задржан изворни период, али је продуцент Ирвинг Толберг желео да филм добије савременији дух у односу на претходне верзије Даме с камелијама. Његова идеја била је да публика заборави да гледа „костимирани филм”. Толберг је сматрао и да се моралне норме међу гледаоцима промениле, да чињеница што је Маргарита проститутка више не изазива срамоту као некада. Зато је лик који тумачи Грета Гарбо у овој верзији представљен много топлије и људскије, што се показало као веома успешан приступ.

Током снимања сцене смрти Маргарите, Роберт Тејлор је донео свој грамофон у Гарбину гардеробу како би пуштала плоче Пола Робсона и лакше ушла у емотивно расположење.

Редитељ Џорџ Кјукор је касније изјавио: „Моја мајка је управо била преминула и провео сам њене последње свесне тренутке крај ње. Вероватно сам имао посебну осетљивост и несвесно сам то пренео Гарбо.” Глумица је касније похвалила Кјукорову пажљивост: „Кјукор ми је чак показивао како да држим руке”, рекла је Гарбо. „Видео је како је његова мајка, кад је умирајући заспала, прекрстила руке, и тако сам и ја учинила.”

Током продукције филма преминуо је продуцент Ирвинг Толберг. По завршетку снимања, а пре постпродукције, Луј Б. Мајер је поставио Бернарда Хајмана за новог продуцента. Хајман је надгледао додатна снимања, скраћивао и понекад преправљао поједине сцене из Толбергове верзије, али није познато које су тачно измене извршене.

Позната сцена смрти у финалу није из првобитне верзије филма. У оригиналу, Камил умире у кревету, изговарајући више реплика и склапајући руке пре него што испусти душу. Та верзија је данас изгубљена. Кјукор је сматрао да је неуверљиво да умирајућа особа толико говори, па је сцена преписивана и поново снимана чак три пута. У првом и другом алтернативном завршетку Камил је и даље у кревету и изговара неколико реченица мање, али ни то није било задовољавајуће. У трећем, коначном завршетку, она тихо умире у Армановом наручју, готово без речи, што је редитељ сматрао најприроднијим.

Претходне филмске адаптације Диминог комада снимане су 1912, 1915, 1917, 1921. године (са Алисом Назимовом и Рудолфом Валентино) и 1926. године (са Нормом Талмидж).

Према вестима објављеним 25. јула 1936. у Daily Variety и Hollywood Reporter-у, у почетку је улога барона де Варвиља била додељена Џону Баријмору, али је због упале плућа морао да одустане. Његов брат Лајонел Баријмор преузео је улогу, али је убрзо дошло до измена у подели: Лајонел је добио улогу господина Дивала, а барона је на крају тумачио Хенри Данијел. Снимање је забележило и деби младе глумице Џоан Лесли (под својим правим именом Џоан Бродел). Снимање је водио директор фотографије Вилијам Данијелс, кога су раније погрешно навели као члана глумачке екипе у продукцијским списковима.

Пријем

Промоција Часопис BoxOffice Magazine у броју од 26. децембра 1936. године објавио је у одељку „Selling Angles” (савети за продају) смернице за успешну промоцију филма Дама с камелијама. Биоскопским менаџерима је препоручено да направе изложбу посвећену чувеним глумицама које су током деценија тумачиле лик Кamilе, истичући Грету Гарбо као најновију у низу „бесмртних дама с камелијама”. Предлагано је и да локалне цвећаре организују „Камилину изложбу”, као и да се у локалним новинама објаве стари критички осврти из метрополитанских листова уз рецензије савремене верзије филма. Уз то, саветовано је да се промотивни материјали штампају у стилу старих позоришних програма из „доба гасних светала”.

Међу препорученим слоганима за промоцију филма, BoxOffice је издвојио следеће:

„Њена љубав била је као велики пламен... горео је... пржио... сушио... и кад је пламен угаснуо, она више није желела да живи.” „Судбина јој је била да буде вољена... али не и да воли... све док није срела човека који ће ту судбину променити.” „Поново... чувена љубавна прича Диме... са најдраматичнијим љубавним паром на филму, Гарбо и Тејлор.”

Премијера мини|249x249п|Позориште Плаза у Палм Спрингсу. Филм Дама с камелијама имао је свечану премијеру 12. децембра 1936. године у новом биоскопу Plaza Theatre у Палм Спрингсу, у Калифорнији. Гала пројекцији присуствовао је велики број филмских звезда, а цена улазнице износила је 10 долара по месту, износ који је у то време сматран изузетно високим. Цело летовалиште Палм Спрингс било је у потпуном метежу због догађаја, а у знак прославе део филма је симболично затрпан у камену капсулу. Водитељ свечаности био је глумац Ралф Белами, тадашњи власник Racquet Club-а и једна од водећих јавних личности у граду.

Пружале су се гласине да ће и сама Грета Гарбо присуствовати премијери, јер наводно борави у Палм Спрингсу, али се оне показале неоснованим.

Филм је на премијери дочекан с одушевљењем, критичари су га описали као најуспелије остварење свих учесника: најбољу глумачку интерпретацију коју су икада пружили Гарбо, Роберт Тејлор, Лајонел Баријмор и Лора Хоуп Круз, као и најзрелији рад редитеља Џорџа Кјукoра. Одушевљење публике и критике схваћено је и као посмртни омаж генију Ирвингу Толбергу, који је осмислио и водио пројекат, а преминуо је у 37. години, непосредно пре изласка филма.

Благајна Према подацима студија MGM, филм Дама с камелијама остварио је зараду од 1.154.000 долара у Сједињеним Америчким Државама и Канади, као и 1.688.000 долара на међународним тржиштима. Укупна добит износила је 388.000 долара.

Критички осврт Филм Дама с камелијама је од свог приказивања наишао на веома позитивне критике, а улога Маргарите Готје се уопштено сматра најбољим филмским остварењем Грете Гарбо. Остварење се често наводи као један од најзначајнијих филмова из 1936. године. Према подацима са сајта Rotten Tomatoes, филм има оцену од 91% на основу 11 рецензија критичара.

Током прегледа једне сцене у којој Гарбо седи у оперској ложи, продуцент Ирвинг Толберг је изјавио: „Џорџе, она је изванредна. Мислим да је никада нисам видео овако добру.” На то му је редитељ Џорџ Кјукор одговорио: „Али, Ирвинге, она само седи у ложи.” Толберг је узвратио: „Баш зато, опуштена је, отворена, први пут делује потпуно природно.” Ова промена у њеном изразу навела је Толберга да нареди да се сценарио делимично препише. „Она је фасцинантна уметница, али има своје границе,” рекао је Толберг новим сценаристима. „Она не сме сама да ствара ситуације, у њих мора бити гурнута. Драма проистиче из начина на који се она носи са њима.”

Награде +НаградаКатегоријаНоминацијаРезултатОскарНајбоља глумицаГрета ГарбоНоминацијаНаграде њујоршког круга филмских критичара 1937.Најбоља глумицаПобеда

Види још

100 година АФИ-ја... 100 љубавних прича

Референце

Спољашње везе

Дама с камелијама на сајту Filmsite од Тима Диркса

Категорија:Филмови 1936. Категорија:Филмови на енглеском језику Категорија:Амерички љубавно-драмски филмови Категорија:Амерички црно-бели филмови Категорија:Филмови студија Metro-Goldwyn-Mayer Категорија:Филмови за које је музику компоновао Херберт Стотхарт