мини|Асадо са ачурама (изнутрице) и кобасицама|330x330px

Уругвајска кухиња је спој кухиња неколико европских земаља, посебно медитеранских јела из Шпаније, Италије, Португалије и Француске. Други утицаји на кухињу потичу од имиграције из земаља као што су Немачка и Шкотска. Уругвајска гастрономија је резултат имиграције, а не локалне америндијанске кухиње, због таласа имиграције крајем 19. и почетком 20. века, углавном Италијана. Шпански утицаји су бројни: десерти попут чуросих (цилиндри од теста, обично пржени, понекад пуњени са дулсе де лече), флана, енсаимадаса (каталонски слатки хлеб) и алфахореса су сви донети из Шпаније. Постоје и разне врсте варива познатих као гисос или естофадос, аросес (јела од пиринча попут паеље) и фабада (астуријски пасуљ). Сви гисоси и традиционални пучероси (варива) такође су шпанског порекла. Уругвајске припреме рибе, као што су сушени и усољени бакалар (бакалао), лигње и хоботница, потичу из Баскије и Галиције, као и из Португалије. Због јаке италијанске традиције, сва позната италијанска јела од тестенине присутна су у Уругвају, укључујући равиоле, лазање, тортелине, фетучини и традиционалне њоке. Иако се тестенина може послужити са много сосова, постоји један посебан сос који су створили Уругвајци. Карузо сос је сос за тестенину направљен од павлаке за кување, меса, лука, шунке и печурака. Веома је популаран уз сорентиносе и ањолотије. Поред тога, у уругвајској кухињи постоји и германски утицај, посебно у слатким јелима. Пецива позната као бискочоси су германског порекла: кроасани, познати као медијалунас, најпопуларнији су од њих и могу се наћи у две варијанте: на бази путера и на бази масти. Такође германског порекла су берлинеси, познати као болас де фраиле („фратарске лопте”), и ролнице зване пиононоси. Бискочоси су добили локална имена због тешке немачке фонологије и обично су уругвајизовани додавањем пуњења од дулсе де лече. Чак су и јела попут чукрута (кисели купус) ушла у главне уругвајске јеловнике.

Основа исхране у земљи су месо и производи животињског порекла: пре свега говедина, али и пилетина, јагњетина, свињетина и понекад риба. Омиљене методе кувања меса и поврћа и даље су кување и печење, иако је модернизација популаризовала пржење (погледајте миланеса и чивитос). У међувремену, пшеница и воће се углавном служе пржени (торта фрита и пастелес), комфитовани (рападура и тичолос де банана), а понекад и печени (роска де чичаронес), што је нови, модеран стил. Месо дивљачи потиче од мулитаса и карпинчоса. Регионално воће попут бутије и питанге често се користи за ароматизовање кање, заједно са квинотосима и нисперосима.

Иако Уругвај има значајну домаћу флору и фауну, са изузетком јерба матеа, домаће биљке и животиње углавном не фигурирају у уругвајској кухињи. Вино је такође популарно пиће. Друга алкохолна пића која се конзумирају у Уругвају су кања, грапа, грапа са лимуном и грапамијел (медени ликер од грапе).

Популарни слаткиши су мембриљо (мармелада од дуње) и дулсе де лече, који се прави од карамелизованог млека. Слатка паста, дулсе де лече, користи се за пуњење кекса, колача, палачинки, миљохаса и алфахореса. Алфахореси су кекси од прхког теста спојени са дулсе де лече или воћном пастом. Дулсе де лече се такође користи у флану кон дулсе де лече.

мини|Типичан уругвајски париљеро алт=Миланеса, пржена јаја и помфрит.|мини|Миланеса a caballo мини|Бакалао се обично служи током Велике недеље (Ускрса). мини|Чивито са зеленом салатом, парадајзом, танком јунећом шницлом, сланином, шунком, печуркама, маслинама, моцарелом, луком, јајетом и мајонезом од белог лука у земички без сусама мини|Предјело од поврћа са парадајзом, грашком, кукурузом, патлиџаном и паприком.

Палента потиче из северне Италије и веома је честа широм Уругваја. За разлику од Италије, овај кукурузни гриз се једе као главно јело, са туком (месни сос) и топљеним сиром и/или шунком.

Историја Корени данашње уругвајске кухиње могу се пратити до самодовољне економије коју су усвојили гаучи, а која се одржавала на самодовољној пољопривреди коју су увели Шпанци и креоли на почетку европске колонизације. Домородачки народи нису остајали на једном месту, а Уругвај је коришћен као удаљена лука, са мало упада ради лова на благо.

Једино стално насеље у то време чинили су фрањевци, а налазило се на територији која данас припада Бразилу, под називом Мисионес Оријенталес, јер је њихова мисија тамо била христијанизација домородачких народа. Традиција матеа започела је у то време, када су монаси правили напитак од листова јерба матеа које су припадници народа Гварани жвакали.

Стоку је касније увео Ернандо Аријас де Саведра.

Прва група имиграната дошла је из сиромашних породица из Буенос Ајреса и Канарских острва, доносећи своје емпанаде и косидосе. Све се продавало у пулперијама, које су биле и продавнице и салуни.

Традиција асада настала је са гаучима који су живели у унутрашњости, потомцима тих првих породица које, немајући ни земљу ни дом, живеле од крађе стоке.

Португалски и бразилски утицај такође је додат током португалске колонизације. Феижоада је укључена у остале гисосе.

Храна је била рудиментарна и заснована на шпанској традицији све до имиграције крајем 19. и почетком 20. века, када су прве породице дошле углавном из Италије и Шпаније. Имиграција се повећала након Првог и Другог светског рата, када су људи из целе Европе и са Блиског истока дошли у Уругвај, укључујући људе из Немачке, Русије, Италије и Јерменије. Таква имиграција је обогатила увоз јела, па данас постоје паста, руска салата и безброј врста пецива из Француске и Немачке, што је резултирало јелима као што су Chajá (postre)|es|чаха и алфахореси.

Предјела, ужине и грицкалице мини|500x500px|Матамбре рељено са руском салатом У уругвајској кухињи постоји значајан списак припрема и јела која спадају у ову категорију; најтипичнија или аутохтона је пикада, која вероватно потиче од шпанских тапаса, а што се тиче свакодневне хране, ту су и матамбре рељено и lengua a la vinagreta.

Аперитив Уобичајена алкохолна пића која се производе у Уругвају укључују грапу и кању; грапа се сматра одличним аперитивом, док се кања сматра ликером. Ликер направљен од кање има добра дигестивна својства и углавном се конзумира као пиће, а не као аперитив. Популарни су аперитиви попут мартинија, вермута, вискија, медио и медио (пола-пола), као и увита, сангрија и вино.

Медио и медио је посебна мешавина сувог вина и пенушавог вина, или пенушавог вина и кање (рума). Увита је појачано вино са кањом које подсећа на вино марсала.

Предјела

Пикада Пикада се може описати као главно предјело типичног асада (роштиља) и конзумира се уз аперитиве. Састоји се од сира (обично Колонија, уругвајског порекла), маслина, лонганиза, саламе, чипса и сланог кикирикија; кикирики и друге грицкалице се служе у малим посудама, а сви остали састојци се служе на дрвеној дасци са кришкама хлеба.

Матамбре рељено

Матамбре рељено је уобичајено јело у регији Рио де ла Плата, како у Уругвају тако и у Аргентини. То је једно од два јела која се припремају од матамбреа, комада меса који представља фланк стек. Припрема се као нарезак тако што се танке кришке меса умотају преко спанаћа, шаргарепе и куваних јаја, вежу јаким концем, кувају, а затим притисну и конзумирају хладне.

Ленгуа а ла винагрета Ленгуа а ла винагрета (шпански за језик са винагретом) је хладна припрема говеђег језика који се претходно ољушти и скува, а служи се са винагрет сосом направљеним од сецканих куваних јаја, першуна, белог лука, црног лука, маслиновог уља и сирћета.

Пескадо ен ескабече Ескабече је метода конзервирања уобичајена у Шпанији и земљама шпанског говорног подручја. Састоји се од мешавине уља и сирћета која се користи као маринада која такође чува храну.

Пескадо ен ескабече (риба у ескабечеу) је хладно јело које се често прави од аргентинског ослића који се уваља у тесто као пескадо а ла маринера.

Након што се посебно испржи, кува се у винагрету од уља и сирћета који се додаје нарезаном луку и шаргарепи, као и целим ченовима белог лука и црном биберу.

Прилози Храна се углавном једе са хлебом, а понекад и са пиринчем, салатом или чипсом. Уз асадо, прилози су чоризо, морсиља, изнутрице, као и пуњена паприка и папас ал пломо (печени кромпир).

Сосови Најпознатији сосови у уругвајској кухињи су чимичури, салса криоља и салса Карузо.

Пикантина Пикантина је зачињен сос који се обично додаје виршлама (панчос), хунгарама, чорипанима и хамбургерима. Често се налази у уличним киосцима брзе хране, локално названим каритос. Подсећа на љути сенф или мајонез.

Мохо Иако дели име са шпанским мохом, ово је једноставан сос направљен од белог лука, уља, першуна, оригана, паприке, воде и соли, а додаје се асаду током печења и по жељи на готово јело. Мохо се разликује од чимичурија по томе што садржи воду поред сирћета и мање паприке.

Чимичури

Чимичури је нешто између винагрета и варијанте песта, направљен од першуна, сецканог белог лука, оригана, љуте папричице, паприке, уља, сирћета и соли. Уз салсу криољу, преферира се за асадо.

Салса криоља

Направљена од ситно сецканог парадајза и лука, уља и соли, салса криоља се користи као прилог уз асадо, чорипан и понекад панчосе.

Салса голф

Мостаза Ла пасива Ла Пасива је познати ланац ресторана у Уругвају, посвећен брзој храни или минутас, како је познато у региону. Њихови специјалитети су панчоси и хунгараси, а познати су по свом чивиту. Мостаза Ла пасива је љути сенф беле боје који се служи уз панчосе. Прави се од пива, скроба, зрна слачице, бибера, соли и сирћета. Иако се никада није комерцијално продавао, мале количине се понекад дају као поклон муштеријама.

Мостаза Ла пасива се такође користи, поред других сенфова, као сос за месо из пучера.

Салса Карузо, естофадо и туко

Сва три су неопходни сосови за тестенину, поред других страних сосова. Салса Карузо је настала у част оперског певача Енрика Каруза и постала је популаран сос (посебно за своје главно јело „капелети а ла Карузо”); естофадо је динстана верзија рагуа направљена од шницли и понекад се једе самостално; туко, када је са млевеним месом, подсећа на болоњезе сос.

Роштиљ и салате

Салате Уругвајска кухиња је усвојила и створила многе салате, од којих је најтипичнија енсалада криоља.

Енсалада криоља

Са благим варијацијама, ова салата је уобичајена у јужном делу Јужне купе; већина варијанти, као што је чилеанска салата, увек укључује лук и зелену салату. Салата уобичајена за Уругвај садржи парадајз заједно са зеленом салатом и луком и служи се са једноставним винагретом од уља, сирћета, соли, белог лука и оригана. Пошто је то основна форма салате, идеалан је прилог уз асадо.

Енсалада руса

Сличнија пољској sałatka jarzynowa него типичној руској салати, садржи кромпир, шаргарепу и грашак са мајонезом.

Енсалада де папа и хуево Ово је салата од кромпира и јаја или салата од лука и кромпира, или једноставно кромпир са мајонезом и першуном.

Ропа вијеха

Подсећајући на стари шпански салпикон, ропа вијеха (шпански за „стара одећа”) има за циљ да укључи све што преостане од асада, углавном најбоље комаде меса исецкане са поврћем попут кромпира или енсаладе криоље. Не треба је мешати са кубанском ропа вијеха која је такође изведено јело, али више подсећа на санкочо него на салату.

Салпикон де аве Још један изведени салпикон, салпикон де аве (пилећи салпикон) прави се од пилетине, јаја и кромпира.

Палмитос кон салса голф

Једноставно срце палме, понекад умотано у кришке шунке и послужено са салса голф сосом.

Салата од поточарке У основи поточарка, маслиново уље и сок од лимуна.

Асадо

мини|300px|Типична париља са чоризосима и морсиљама За роштиљ асадо се може рећи да чини оброк или је сам оброк. Оброк и комад меса се такође називају асадо или тира де асадо.