Порги и Бес (енгл. Porgy and Bess) је амерички музичко-драмски филм из 1959. године у режији Ота Премингера, са Сиднијем Поатјеом и Дороти Дандриџ у насловним улогама. Филм је заснован на истоименој опери из 1935. године коју су створили Џорџ Гершвин, Дубос Хејворд и Ајра Гершвин, а која је, пак, настала по Хејвордовом роману Порги из 1925. године и његовој позоришној адаптацији без музике из 1927, коју је написао заједно са супругом Дороти. Сценарио филма, који је заменио оперске рецитативе говорним дијалогом, написао је Н. Ричард Неш, ослањајући се веома верно на оригиналну оперу.
Филм је био последњи пројекат Самјуела Голдвина. Због контроверзне тематике, приказиван је само кратко након премијере у већим градовима, где је добио мешовите критике. Два месеца након изласка, Голдвин је иронично прокоментарисао: „Нико не чека с нестрпљењем мој следећи филм.”
Дело је дуго било недоступно за кућно приказивање и често је описивано као „Свети грал изгубљених филмова”. Једне од ретких комплетних копија приказане су 2007, 2010 и 2019. године.
Године 2011, филм Порги и Бес је уврштен у Национални филмски регистар Конгресне библиотеке Сједињених Америчких Држава као културно и историјски значајно остварење.
Радња Радња филма смештена је почетком 20. века у измишљени део Чарлстона у Јужној Каролини под називом Кетфиш Роу, који представља дом црначке рибарске заједнице. Причу носе два насловна лика, Порги, сакати просјак који се креће у колицима запреженим козом, и Бес, зависница од дроге која живи са својим насилним љубавником, утоваривачем Крауном, познатим као локални силеџија.
Док је под дејством кокаина који му је дао Спортинг Лајф, Краун убија Робинса након што га овај победи у игри коцкица. На наговор Бес, Краун бежи из града. Спортинг Лајф затим предлаже Бес да пође са њим у Њујорк, али она одбија. У потрази за уточиштем, покушава да нађе помоћ код комшија, али је сви одбијају, све док је Порги не прихвати у свој дом.
С временом, између Поргија и Бес се развија љубав, и они почињу заједнички живот. Уочи црквеног излета на Кијава Ајланд, Спортинг Лајф поново покушава да јој приђе, али га Порги упозорава да је остави на миру. Бес жели да остане уз њега, јер Порги не може да иде на излет због свог инвалидитета, али је он подстиче да пође. По завршетку пикника, Бес се спрема да крене назад, али је у шуми пресреће Краун, који се све време крио на острву. После кратког отпора, он је силом обљубљује. Остали учесници, не слутећи шта се догодило, враћају се на копно.
Два дана касније, Бес се враћа у Кетфиш Роу, у стању делиријума. Када дође себи, присећа се свега и, осећајући се кривом, моли Поргија за опроштај. Признаје му да није у стању да се одупре Крауну и моли га да је заштити. Када се Краун враћа да „поврати своју жену” и потеже нож, Порги га убија, задавивши га. Полиција га потом приводи како би идентификовао тело, али за то време Спортинг Лајф, који је Бес дао кокаин, убеђује је да ће Порги у полицији нехотице признати убиство.
Под дејством дроге и у очајању, Бес на крају пристаје да пође са Спортинг Лајфом у Њујорк. Када се Порги врати и сазна да је отишла, одлучује да крене за њом, решен да је пронађе.
Глумачка постава
Сидни Поатје — Порги (певање синхронизовао Роберт Макферин) Дороти Дандриџ — Бес (певање синхронизовала Адел Адиксон) Семи Дејвис Млађи — „Спортинг Лајф” Перл Бејли — Марија Брок Питерс — Краун Дајен Керол — Клара Лесли Скот — Џејк, рибар Рут Атвej — Серина Робинс Клод Ејкинс — детектив Кларенс Мјуз — Питер Евердин Вилсон — Ени Џоел Флуелен — Робинс Ерл Џексон — Минго Мојзес Ламар — Нелсон Маргарет Хејрстон — Лили Ајван Диксон — Џим Антоан Дурусо — Скипио Хелен Тигпен — жена која продаје јагоде Винс Таунсенд — старији човек Бил Вокер — погребник Рој Глен — Фрејзер Морис Менсон — патолог Нишел Николс — плесачица (некредитована; филмски деби)
Продукција
Развој пројекта Оригинална бродвејска продукција опере Порги и Бес из 1935. године трајала је свега 124 извођења. Ревитализована верзија из 1942. године, у којој су рецитативи били замењени говором, остварила је нешто већи успех, као и каснија национална турнеја и поновна поставка из 1953. године, али су све заједно имале скроман финансијски резултат. Упркос томе, многи су сматрали да дело има потенцијал за филмску адаптацију.
Међу продуцентима који су покушали да обезбеде права били су Ото Премингер, Хал Волис, Луј Б. Мајер, Дор Шери, Анатол Литвак, Џозеф Л. Манкевиц и Хари Кон. Кон је чак желео да ангажује Фреда Астера, Ела Џолсона и Риту Хејворт, који би наступали у blackface-у, чему се задужбина Гершвинових оштро успротивила. Током 25 година, Ајра Гершвин је одбијао све понуде, плашећи се да би Холивуд „обесветио” братовљево дело. Тек 8. маја 1957. године продао је права Самјуелу Голдвину за 600.000 долара и 10% будућих прихода.
Када је песник Ленгстон Хјуз, Голдвинов први избор за сценаристу, одбио сарадњу, продуцент је понудио посао бројним писцима (Полу Озборну, Клифрду Одетсу, Роду Серлингу и другима), али су сви били заузети. На крају је ангажовао Н. Ричарда Неша, који је до децембра 1957. завршио прву верзију сценарија. За режију је Голдвин разматрао Елију Казана, Френка Капру и Кинга Видора, али се на крају одлучио за Рубена Мамулијана, који је режирао и оригиналну позоришну представу и њену оперску адаптацију.
Неш је сценарио прилагодио тако што је скоро све оперске рецитативе претворио у говорни дијалог, по узору на сценску верзију из 1942. године.
Избор глумаца Због тема као што су неморал, зависност, проституција, насиље и убиство, филм је било веома тешко кастинговати. Многи афроамерички глумци одбили су улоге, сматрајући да оне подстичу расне стереотипе. Хари Белафонте је улогу Поргија оценио понижавајућом и одбио је. Голдвин је разматрао чак Џекија Робинсона, Шугара Реја Робинсона и певача Клајда Макфетера, иако нису имали глумачко искуство.
Једини који је у почетку показао интересовање био је Семи Дејвис Млађи, који је чак организовао аудицију на забави у кући Џуди Гарланд. Међутим, Ли Гершвин, супруга Ајре Гершвина, запрепашћена његовим наступом, молила је Голдвина да га не ангажује. Продуцент је улогу понудио Кебу Коловеју, али када је и он одбио, под притиском Френка Синатре и његових сарадника, Дејвис је коначно добио улогу „Спортинг Лајфа”.
Сидни Поатје је за улогу Поргија добио понуду од 75.000 долара, али је у почетку одбио. Голдвин је претњаo тужбом, што је на крају навело Поатјеа да прихвати, уз речи да ће „улогу одиграти најбоље што може, с обзиром на околности”.
За улогу Бес прво је разматрана Мјуријел Смит, која је одбила, изјавивши да „филм не чини добро мом народу”. На крају је ангажована Дороти Дандриџ, иако без великог одушевљења. Њене колегинице из филма Кармен Џоунс, Перл Бејли, Брок Питерс и Дајен Керол, такође су прихватиле улоге, али уз резерве у вези са приказом ликова.
Музика Музику су надгледали Андре Превин и Кен Дарби, док је сценографију осмислио Оливер Смит, добитник Tony награде за Моју лепу госпођицу. Због тога што Поатје није умео да пева, а партитура је била изнад вокалних могућности Дандриџове, њихове су гласове синхронизовали Роберт Макферин и Адел Адиксон, обоје афроамерички певачи, иако нису добили заслуге у одјавној шпици.
Иако је Голдвин желео да музика што више личи на оригиналну оперу, Превину је дозвољено да преради инструменталне делове, укључујући увертиру и сцене борбе.
Снимање Проба са целом глумачком поставом заказана за 3. јул 1958. године прекинута је катастрофалним пожаром који је у 4 ујутру уништио све сценографије и костиме, штета је износила око 2 милиона долара. Почињале су да круже гласине да је пожар подметнут из протеста, али је Голдвин то јавно демантовао.
Током шестонедељне паузе дошло је до сукоба између Голдвина и Мамулијана, што је резултирало редитељевим отпуштањем. Његово место преузео је Ото Премингер, који је пристао да одложи своје пројекте Анатомија једног убиства и Егзодус како би режирао Порги и Бес.
Смена редитеља изазвала је спор између Америчког удружења редитеља и Америчког удружења продуцената, који је на крају решен у корист Голдвина. Мамулијан је тражио да му се призна редитељска заслуга, али је Америчко удружење редитеља одлучило да се као једини редитељ наведе Премингер.
Промена редитеља била је тежак ударац за Дандриџову, која је раније имала љубавну везу са Премингером. Он је био оштар и захтеван, што је додатно нарушило њено самопоуздање. Премингер се није слагао са Голдвиновом визијом, критиковао је скупоцене костиме („имамо проститутку од два долара у хаљини од две хиљаде”) и залагао се за више џез оркестрација уместо симфонијских.
Главно снимање окончано је 16. децембра 1958. године. Извршни продуценти студија Columbia нису били задовољни песимистичним завршетком и предложили су да се измени тако да Порги на крају прохода, али је Голдвин одбио, инсистирајући да филм остане верна адаптација и да се у свим промотивним материјалима назива „америчка народна опера”, а не мјузикл.
Приказивање у биоскопима Компанија Columbia Pictures победила је у надметању за дистрибуцију филма, док је Самјуел Голдвин задржао контролу над рекламном кампањом и начином приказивања.
Филм Порги и Бес премијерно је приказан у Њујорку, у биоскопу Warner Theatre, 24. јуна 1959. године, а затим у Carthay Circle Theatre у Лос Анђелесу 5. јула. У Атланти је почео да се приказује почетком августа, али је убрзо повучен након што је изазвао негодовање код афроамеричке публике. Упркос тврдњама Atlanta Journal-а да је Голдвин сам цензурисао филм, продуцент га је потом повукао из приказивања и у другим деловима Сједињених Америчких Држава.
Током августа филм је био четврти најгледанији у Америци, исти пласман задржао је и у септембру и октобру, попео се на друго место у новембру, а потом пао на шесто место у децембру и пето у јануару 1960. године. Ипак, упркос седмомесечном успеху на биоскопским листама, филм је у Сједињеним Америчким Државама и Канади зарадио тек половину од свог буџета од 7 милиона долара.
У Немачкој је био први енглески мјузикл приказан у оригиналу са титловима, а не синхронизован и, супротно очекивањима, доживео је велики успех у Немачкој и Швајцарској.
Критички пријем Филм Порги и Бес добио је мешовите критике.
Бозли Кроутер из The New York Times-а писао је да је „најпотреснија америчка музичка драма пренета на екран тако да оправдава своје вредности и готово надокнађује дуго чекање”, хвалећи сценарио Н. Ричарда Неша и режију Ота Премингера као „напрегнуту, динамичну и прожету људским емоцијама”. Похвалио је и музику под диригентском палицом Андреа Превина, назвавши је „вероватно најбољом звучном интерпретацијом коју је ова опера икада имала”.
Магазин Time је, међутим, оценио да је филм „само умерен и непотпун успех као музичко дело”, а као уметничко остварење „понекад тешко и неуспело”. Рецензент је критиковао прегломазне сцене и „громогласан” стерео-звук који је стварао утисак да је гледалац „заробљен у навијачкој секцији”. Ипак, похвалио је Семија Дејвиса млађег као Спортинг Лајфа и комичне изведбе Перл Бејли и Адел Адиксон, као и „раскошну” фотографију филма.
Џејмс Болдвин у свом есеју На Кетфиш Роу оштро је критиковао филм, назвавши га „грандиозним, глупим и натопљеним мирисом самозадовољства”. Написао је да Премингер „има мноштво талентованих људи пред камером, али ни најмању представу шта да ради са њима”, окарактерисавши филм као „безукусно пренаглашен и емоционално испразан”. Болдвин је такође довео у питање искреност белог редитеља који режира филм са искључиво црначком глумачком поставом, тврдећи да „режисер који не познаје живот који је обликовао те људе, не може знати ни њихову истину”.
Телевизијско приказивање Филм је на телевизији приказан само једном, у недељу, 5. марта 1967. године, на мрежи ABC-TV, у оквиру програма који је обухватао и емитовање адаптације Brigadoon и представу Mark Twain Tonight! са Халом Холбруком.