Спиралне степенице () је амерички психолошки хорор филм из 1946. године, режисера Роберта Сиодмака, према сценарију који је Мел Динели написао на основу романа Some Must Watch Етел Лине Вајт. Главне улоге у филму тумаче Дороти Макгвајер, Џорџ Брент, Етел Баримор, Кент Смит, Ронда Флеминг, Гордон Оливер и Елса Ланчестер, а радња прати нему младу жену у малом граду у Вермонту почетком 20. века, коју прати и терорише серијски убица који циља жене са инвалидитетом.

Пројекат је започео продуцент Дејвид О. Селзник, који је откупио права на роман Етел Лине Вајт са намером да у главној улози ангажује Ингрид Бергман. Селзник је касније продао права компанији RKO Radio Pictures, која је започела продукцију и ангажовала Дороти Макгвајер као главну глумицу. Филм је сниман у студију RKO Radio Pictures у Лос Анђелесу од августа до новембра 1945. године.

Филм је премијерно приказан 6. фебруара 1946. у Њујорку и остварио је велики комерцијални успех, зарадивши скоро 3 милиона долара. Такође је добио позитивне рецензије критичара, који су посебно похвалили његову кинематографију, атмосферу и саспенс. Етел Баримор је за своју улогу у филму била номинована за Оскара у категорији за најбољу споредну глумицу. У годинама након изласка, филмски стручњаци истицали су Спиралне степенице због стилистичког споја хорора и филм ноар елемената, као и због тога што се сматра претечом савременог слешер филма.

Радња У једном малом граду у америчкој држави Вермонт, 1906. године, Хелен, нема девојка, присуствује пројекцији немог филма у локалној гостионици. Током пројекције, једна хрома жена излази из биоскопске сале и одлази у своју собу. Тамо је гуши мушкарац који се скривао у њеном ормару. Њено убиство је треће по реду у низу злочина који потресају заједницу.

Доктор Пери, Хеленин пријатељ, одвози је до имања породице Ворен, велике куће изван града, где је Хелен запослена као неговатељица непокретне госпође Ворен. У кући такође живе: Алберт, госпођин пасторак и локални професор; Стивен, њен син — шармантан, али неозбиљан заводник; као и слуге који станују у кући — госпођа Оутс, домаћица; њен муж господин Оутс, мајстор; Бланш, Албертова лепа секретарица у вези са Стивеном (који се недавно вратио из иностранства); и медицинска сестра Баркер, коју госпођа Ворен често вербално злоставља.

У вили, док Хелен на тренутак застаје пред огледалом, убица је посматра. Пре него што успе да јој приђе, у просторију улази неко други.

Хелен проналази госпођу Оутс, која говори о убиству и изражава страх за Хелен, јер се чини да убица намерно бира жене са инвалидитетом. Када госпођа Ворен изгуби свест, доктор Пери је позван у кућу. Сестра Баркер открива да је боца етра нестала, па Алберт шаље господина Оутса у град да донесе још. У међувремену, госпођа Ворен се поврати и моли доктора Перија да поведе Хелен са собом. Он јој нуди да је одведе у Бостон и помогне јој да се избори са траумом због смрти родитеља, што је изазвало њену немост. Хелен пристаје, а доктор Пери планира да се врати те вечери.

Након свађе са Стивеном, Бланш моли Хелен да пође са њом те ноћи. Хелен пристаје, а Бланш силази спиралним степеништем у подрум да узме свој кофер. Тамо је напада и дави убица. Хелен касније проналази њено тело у подруму и сусреће се са Стивеном. Уплашена да је он убица, закључава га у подрум и бежи горе. Покушава да пробуди госпођу Оутс, која је пијана од брендија којег је украла професору. Хелен затим покушава да позове доктора Перија телефоном, али не може да говори са телефонисткињом.

Алберт затиче Хелену у паници, и она му на бележници напише да је Бланш убијена. Док је прати уз степенице ка соби госпође Ворен, Алберт јој признаје да ју је он убио из љубоморе: „Бланш, коју сам волео, није волела мене.” Он потом објашњава како је све организовао да би је остао сам са њом, и открива да му је циљ да „уништи слабе и несавршене овога света”. Затим јој каже: „Видео сам те раније како се гледаш у огледалу — и видео сам да немаш уста.” Хелен бежи и закључава се у соби госпође Ворен.

У међувремену, констабл стиже на имање; Алберт му отвара врата и прима поруку за Хелен да се доктор Пери неће вратити те ноћи. Хелен потом силази у подрум да ослободи Стивена, али тамо налази Алберта који је чека. Он креће за њом, али се појављује госпођа Ворен, наоружана пиштољем. Она пуца у Алберта и убија га, а Хелен виче од ужаса. Госпођа Ворен говори да је сумњала да је Алберт убица, али није била сигурна јер су убиства престала док је Стивен био одсутан. Када се Стивен вратио, Алберт је почео поново да убија, како би скренуо сумњу на њега.

Госпођа Ворен наређује Хелен да доведе Стивена, па га она ослобађа из ормана у подруму. Госпођа Ворен га загрли и умире на степеницама у његовим рукама. Доле, Хелен позива доктора Перија телефоном — сада је поново у стању да говори.

Улоге

| Дороти Макгвајер || Хелен |- | Џорџ Брент || професор Алберт Ворен |- | Етел Баримор || госпођа Ворен |- | Кент Смит || доктор Пери |- | Гордон Оливер || Стивен Ворен |- | Ронда Флеминг || Бланш |- | Елса Ланчестер || госпођа Оутс |- | Сара Олгуд || сестра Баркер |- | Рис Вилијамс || господин Оутс |- | Џејмс Бел || констабл |- | Ервил Олдерсон || доктор Харви

Анализа Од свог изласка, филм Спиралне степенице био је предмет бројних филмских критика и академских расправа, посебно у вези са његовим визуелним мотивима и спајањем елемената хорора и филм ноара. Иако је у штампи тог времена описиван као „љубавна мистерија”, савремени критичари истичу његове изражене готичке хорор елементе. Такође је навођен као један од бројних претеча слешер филма, нарочито због женске доминације у глумачкој постави и камере из првог лица која се користи у сценама у којима убица прати своје жртве.

Филмска теоретичарка Ејми Голден указује на неколико значајних визуелних алузија у филму, као што су на Андалуског пса Луиса Буњуела и Мреже поподнева Маје Дерен. Он а Спиралне степенице описује као „суштински пример хорора 1940-их”. Писац Денис Грунс је 2007. предложио да је филм „у ствари прикривена алегорија преласка немих филмова у звучне”, наводећи немост главне јунакиње као кључни доказ. Ову идеју раније је изнела и филмска научница Ејми Лоренс у својој књизи Echo and Narcissus: Women’s Voices in Classical Hollywood Cinema из 1991. године.

Продукција Развој right|upright=.9|thumb|Дороти Макгвајер у филму Филм Спиралне степенице је адаптација романа Some Must Watch из 1933. године, ауторке Етел Лине Вајт, и представља први сценарио који је написао Мел Динели. Компанија RKO Radio Pictures откупила је права на екранизацију од независног продуцента Дејвида О. Селзника, који је претходно сам купио права на Вајтин роман; Селзник је првобитно замислио филмску адаптацију са Ингрид Бергман у главној улози. Селзник је продао права на овај пројекат (заједно са неколико других које је поседовао) компанији RKO, како би помогао финансирање свог вестерна Двобој на сунцу (1946). Према условима продаје, Селзник је добио проценат од касније зараде филма, а потом је главној глумици Дороти Макгвајер поклонио кабриолет као бонус за учешће у филму. Сценарио је у почетку носио исто име као роман на коме је заснован, али је касније привремени радни наслов био The Silence of Helen McCord (Тишина Хелен Макорд).

Током писања сценарија, Динели је сарађивао са Дором Шаријем, кога је препоручио сам Селзник. У раној фази писања одлучено је да се радња премести из Енглеске у Нову Енглеску, јер су и Динели и Шари сматрали да ће то дати причи израженији готички тон. Мотив спиралних степеница, по којима филм носи име, већ се појављује и у оригиналном роману Вајтове.

Снимање Филм је сниман од августа до новембра 1945. године у студију RKO у Лос Анђелесу, уз буџет од око 750.000 долара. У новембру 1945. објављено је да је глумица Дороти Макгвајер током снимања нестала на око двадесет минута, након што се случајно закључала у једној од лавиринтских соба изграђених у подруму студија.

За директора фотографије ангажован је Николас Мусурака, који је раније снимао неколико нискобуџетних филмова за Вала Лутона у истом студију, као што су Људи мачке (1942), Седма жртва (1943) и Проклетство људи мачака (1944). Мусурака је применио више техника да би постигао „кјароскуро” ефекат у композицији кадра, укључујући снимање под ниским угловима како би се добио изглед дубоких сенки на екрану. Да би сакрио идентитет убице, Мусурака је у крупним плановима снимао очи самог редитеља Роберта Сиодмака. Десетог октобра 1945. године, пред сам крај снимања, помоћни редитељ филма, Хари Скот, изненада је преминуо.

Филм који се приказује у уводној биоскопској сцени је The Sands of Dee редитеља Д. В. Грифита, који је у стварности објављен 1912. године, шест година након периода у ком се одвија радња Спиралних степеница.

Пријем Зарада Филм је премијерно приказан 6. фебруара 1946. у Њујорку. Након тога уследила је национална биоскопска дистрибуција, током које је филм приказиван у различитим градовима широм Сједињених Америчким Држава током позне зиме и раног пролећа 1946. године. Филм је касније приказан и у Енглеској и Велсу у јуну 1946. године.

Током биоскопске дистрибуције, филм је зарадио 885.000 долара, док је укупна зарада од изнајмљивања америчким биоскопским износила 2,8 милиона долара, према подацима часописа Variety. Филм је био комерцијални успех, остваривши нето профит од око 900.000 долара.

Критике Часопис Variety је писао: „Ово је уједначена продукција очигледног, али напетог убиственог трилера, добро одглумљеног и режираног. Расположење и темпо су вешто постављени, а прича држи пажњу од почетка до краја.” Босли Краутер из новина The New York Times оценио је филм речима: „Ово је шокантан филм, једноставан и јасан; све његове претензије на психолошку драму могу се сматрати само уступком тренутно популарном укусу.” Током локалних приказивања, филм је добијао бројне рецензије у регионалној штампи: The Pittsburgh Press га је описао као „мелодраму пуну крви и грома... изведену изванредно добро, мада понекад делује заморно уместо напето — толико је спорог темпа да ипак успева да створи знатну дозу саспенса.” Лист Beatrice Daily Sun из Небраске истакао је: „Генијалан заплет и рад изванредне глумачке екипе дају посебан печат филму Спиралне степенице”, и оценио га као „узбудљив”. У новинама Corvallis Gazette-Times из Орегона писало је:

На веб-сајту Rotten Tomatoes, филм има рејтинг одобравања од 87%, на основу 23 рецензије, са просечном оценом 8/10. Критичар и аутор Леонард Малтин доделио му је три и по звездице од четири, назвавши га „сјајним трилером у Хичкоковом стилу, са незаборавном глумом Дороти Макгвајер”. Полин Кејл је похвалила начин на који су представљени ликови, истичући да филм „има све спољашње карактеристике жанра... али су психопате сасвим пристојни људи, а то, заједно са вештом и брзом режијом, чини ужас потпуно уверљивим”.

Рецензија у Time Out филмском водичу назвала је филм „врхунским трилером”, и закључила: „Хичкок не би могао боље приказати нехајно мајсторство с којим уводна сцена дефинише не само време и место (мали град, прелаз из 19. у 20. век), већ и теме воајеризма и заробљености.” Филмски теоретичар Ендру Спajсер похвалио је камеру, назвавши га „најлепше урађеним од свих Сиодмакових филмова, савршено темпираном причом у којој се напетост постепено гради, уз изразиту фотографију Николаса Мусураке”. Том Милн из Time Out филмског водича окарактерисао је филм као „једно од несумњивих ремек-дела готичког стила.”

Кућна издања Компанија Anchor Bay Entertainment објавила је Спиралне степенице на VHS и DVD форматима 2000. године. Филм је поново издат на DVD формату од стране Metro-Goldwyn-Mayer-а 2005. године, након што су студио и његов каталог купљени од стране Sony Pictures-а. Дана 2. октобра 2018. године, Kino Lorber је објавио DVD и Blu-ray издања у Сједињеним Државама под лиценцом компаније Walt Disney Studios Motion Pictures, која поседује овај филм као део библиотеке Дејвида О. Селзника; ово издање садржи филм у 4K резолуцији.

Адаптације