Позориште Јуџин О'Нил, раније познато као Позориште Форест и Позориште Коронет, је бродвејско позориште на адреси 230 Вест 49. улица у позоришном округу Мидтаун Менхетна у Њујорку, САД. Позориште је пројектовао Херберт Џ. Крап, а изграђено је за браћу Шуберт. Отворено је 1925. године као дио хотелског и позоришног комплекса названог по трагичару из 19. вијека Едвину Форесту. Модерно позориште, названо у част америчког драмског писца Јуџина О'Нила, има 1108 мјеста на два нивоа и њиме управља ATG Entertainment. Унутрашњост аудиторијума је знаменитост града Њујорка.
Фасада је првобитно била направљена од цигле и теракоте како би употпунила сусједни хотел. Оригинална фасада је уклоњена током реновирања 1940-их и замјењена штуком; модерно позориште је од обојеног кречњака и садржи велики гвоздени балкон. Аудиторијум садржи детаље у Адамовом стилу, велики балкон и ложе унутар декоративних лукова. Ту је и петоцентрични просценијални лук и лучни плафон са медаљонима.
Шубертови су развили позориште Форест послије Првог свјетског рата као дио позоришног комплекса око 48. и 49. улице. Када је Форест театар отворен 24. новембра 1925. године, његова прва продукција био је мјузикл „Мејфлауерс“. Након низа неуспјешних представа, Шубертови су изгубили позориште због одузимања имовине 1934. године, након чега је оно било домаћин „Дувански пут“, који је постао најдуготрајнија продукција у историји Бродвеја. Након кратког рада као емитујућег студија 1944. године, позориште је продато 1945. године компанији „City Playhouse Theatres“, која је реновирала позориште и преименовала га у „Коронет“. Позориште је продато 1959. године Лестеру Остерману, који га је преименовао по Јуџину О'Нилу. Драмски писац Нил Сајмон је стекао позориште 1967. године, након чега је тамо поставио неколико својих дјела. Џуџамсин управља позориштем од 1982. године и рестаурирао га је 1994. године. Јуџин О'Нил је домаћин мјузикла „Књига Мормона“ од 2011. године.
Локација Позориште Јуџин О'Нил налази се на адреси 230 Вест 49. улица, на јужном тротоару између Осме авеније и Бродвеја, у насељу Мидтаун Менхетн у Њујорку. Правоугаона парцела покрива , са прочељем од на 49. улици и дубином од . Позориште Јуџин О'Нил дијели блок са позориштем Волтер Кер на југу и хотелом Краун Плаза Тајмс Сквер Менхетн на истоку. Остале оближње зграде укључују тржни центар Ван Ворлдвајд Плаза и римокатоличку цркву Светог Малахије на сјеверозападу, позориште Амбасадор и зграду Брил на сјевероистоку, зграду Морган Стенли на југоистоку, позориште Лонгакр и позориште Етел Баримор на југу и позориште Самјуела Џ. Фридмана на југозападу.
Јавни превоз До позоришта се може стићи метроом: Станица 49. улице (линија БМТ Бродвеј) (Локални заглавак сјеверне станице Бродвеј у Њујорку) Станица 50. улице (IND линије), IND Осма авенија линија (Осми јужни локални дан NYCS-а, N, R и W) Станица 50. улица (линија IRT Бродвеј–Седма авенија) (NYCS Бродвеј - Седми, локални дан)
Опис Позориште Јуџин О'Нил (раније Позориште Форест и Позориште Коронет) пројектовао је Херберт Џ. Крап, а изграђено је 1925. године за браћу Шуберт. Дио је групе од шест позоришта које су Шубертови планирали послије Првог свјетског рата, од којих су четири изграђена. Позориште је првобитно названо у част глумца Едвина Фореста (1806–1872) и развијено је заједно са хотелом Форест, који је такође пројектовао Крап. Од 1959. године, позориште носи име по драмском писцу Јуџину О'Нилу (1888–1953). Позориштем Јуџин О'Нил управљају позоришта Јуџамсин.
Фасада Позориште Форест је првобитно пројектовано са фасадом од цигле и теракоте, слично хотелу Форест. У то вријеме, укључивање позоришта и хотела у исти пројекат био је неуобичајен аранжман у Њујорку. Крап је поновио аранжман позоришта/хотела крајем 1920-их када је пројектовао хотел Линколн (сада хотел Row NYC) и позоришта Маџестик, Маск (Голден) и Ројал (Бернард Б. Џејкобс). Изнад улаза у позориште налазио се балкон од кованог гвожђа на другом спрату. Троспратна позорница се припојила позоришту.
Фасада је касније прекривена обичним штуком, а гвоздени балкон испред позоришта је удвостручен у висини. Штуко фасада датира из 1945. године, када је позориште реновирано од стране компаније Walker & Gillette. У то вријеме, фасада је била обојена у јарке боје како би евоцирала изглед затвореног мјеста за извођење представа у Њу Орлеансу. Гвоздени балкон, као и капци изнад прозора, дизајнирани су да створе овај ефекат. Фасада је поново реновирана 1980. године, овог пута у беж кречњаку.
Аудиторијум thumb|Шетница иза оркестра Аудиторијум има ниво за оркестар, један балкон, ложе и бину иза лука просценијума. Аудиторијум је шири него што је дубок, а простор је дизајниран гипсаним декорацијама у ниском рељефу. Playbill наводи да позориште има 1.047 мјеста, а The Broadway League наводи 1.066 мјеста. Позориште Јуџина О'Нила наводи се да има чак 1.108 мјеста. Како је првобитно конфигурисано, позориште је могло да прими 1.200 гостију, што га чини погодним за мјузикле или представе.;
Позориште је изграђено са челичним скелетним оквиром, који се у то вријеме још увек углавном користио за пословне зграде и небодере. Аудиторијум је првобитно био украшен црвеном и златном бојом, која је 1945. године промјењена у плаву и сиву. Шема боја љубичасте и златне додата је током реновирања 1994. године. Аудиторијуму се приступа кроз улазни хол са терацо подом и мермерним декорацијама. Гипсани плафон хола има лајсне са мотивима акантуса и медаљонима.
Простори за сједење Оркестарски ниво је приступачан инвалидским колицима преко главних врата. Задњи (источни) крај оркестра садржи плитку променаду, а оркестарски ниво је нагнут. Променада је одвојена од главног сједишта у оркестру стубовима. Првобитно је променада била директно повезана са баром суседног хотела Форест (касније the Time New York). Задњи зид променаде садржи пиластре са канелурама, између којих се налазе зидни дијелови са ламперијом. Изнад променаде, доња страна балкона је подијељена на дијелове, подјељене лајснама са мотивима таласа и гиљошеа. Углови променаде имају степенице које се уздижу до задњег дијела балкона. Степенице имају украшене ограде од кованог гвожђа. Оркестар садржи гипсане панеле на зидовима. Унутар зидова налазе се врата са фризовима, као и зидне лампе. На предњем дијелу сцене налази се оркестарска јама. left|thumb|Ниво балкона виђен из оркестра
До нивоа балкона се може доћи само степеницама. Ниво балкона је нагнут и подјељен је на предњи и задњи дио пролазом на пола његове дубине. Укрштени пролази су означени оградама од кованог гвожђа. Бочни зидови садрже излазна врата окружена пиластрима у Адамовом стилу. Изнад врата налазе се решетке у Адамовом стилу са медаљонима са класичним фигурама; оне су на врху сегментни лукови са тракама лиснате декорације. Изнад сваког од кључних каменова лукова налазе се прикази сједећих жена. Остали бочни зидови балкона садрже панеле у Адамовом стилу са елиптичним луковима. Задњи зид је подјељен на панеле и садржи свјтиљке. Панелни фриз у Адамовом стилу са лампама протеже се близу врха зида балкона. Предњи дио балкона се савија ка споља и има камео панеле и мотиве вјештачког украса. Модерне свјетлосне кутије налазе се испред балкона, а техничка кабина је позади. Доња страна балкона садржи профилисане траке, које дијеле површину на панеле са медаљонима и кристалним свјетиљкама.
Са обје стране просценијума налази се елиптично завршен зидни дио са три мања лука. Мањи лукови одговарају трима ложама на нивоу балкона, које се спуштају ближе сцени. Пространства, изнад углова елиптичних лукова, садрже лиснате декорације око мотива штитова. Елиптични лукови садрже траку са лиснатим и воћним декорацијама, оивичену са обје стране ужетастим лајснама. Решетка у Адамовом стилу испуњава простор између мањих лукова и великог елиптичног лука. Централни лук има лиснату траку и шири је од лукова са обје стране. Централна ложа је одвојена од осталих ложа пиластрима са спиралним лајснама. Предње стране ложа садрже камеје и мотиве вјештачког украса. Сличне ложе су раније постојале на нивоу оркестра, али су уклоњене. Према ријечима писца Вилијама Морисона, дизајн дијелова ложа подсећа на шпанску архитектуру.
Остале карактеристике дизајна thumb|Десне ложе, са луком просценијума са лијеве стране Поред ложа налази се петоцентрични лук просценијума. Лук садржи траку са лиснатим и воћним декорацијама, оивичена са обје стране ужетом. Преклопи изнад углова лука просценијума садрже лиснате декорације око мотива штитова. Сцена је првобитно садржала ватроотпорну завјесу, која се састојала од слоја азбеста између челичних лимова. Крап је пројектовао електрични систем за помјерање предмета на сцени.
Са свих страна аудиторијума, зид се савија према лучном плафону. Лучни дио плафона садржи траке у Адамовом стилу, које дијеле плафон на панеле. Сваки од лучних панела има медаљоне који приказују класичне фигуре. Остатак плафона је окружен спољном траком розета и осмоугаоних панела. У средишту плафона је кружни дио, окружен унутрашњом траком са позоришним маскама и украсима. Картуши повезују унутрашње и спољашње траке плафона. Пет лустера у Адамовом стилу висе са углова плафона.
Историјат Тајмс сквер је постао епицентар великих позоришних продукција између 1900. и Велике кризе. Током 1900-их и 1910-их, многа позоришта у центру Менхетна развила су браћа Шуберт, један од главних позоришних синдиката тог времена. Шубертови су поријеклом из Сиракјусе, Њујорк, а проширили су регион центра Њујорка у првој деценији 20. вијека. Браћа су контролисала четвртину свих представа и три четвртине продаје позоришних карата у САД до 1925. године. Послије Првог свјетског рата, Шубертови су размишљали о изградњи шест позоришта дуж 48. и 49. улице, сјеверно од Тајмс сквера.; Од њих су изграђена само четири, а само три (Амбасадор, О'Нил и Кер) су опстала.
Развој и ране године 1920-их thumb|Аудиторијум гледано са сцене Шубертови су објавили планове за својих шест нових позоришта у септембру 1920. године. Браћа су вјеровала да локација у 49. улици може бити једнако профитабилна као и позоришта у 42. улици, која је историјски била легитимно позоришно средиште Тајмс сквера. Браћа Шуберт су подигли позоришта Амбасадор, Риц (сада Волтер Кер) и 49. улица од 1920. до 1921. године, али су након тога неколико година паузирали развој позоришта у 48. и 49. улици. У новембру 1924. године, Шубертови су продали осам кућа у низу на адреси 224–238 Вест 49. улица за 2 милиона долара Данијелу Дароу, који је планирао да на том мјесту изгради позориште и хотел са 15 спратова. Шубертови су позориште поново закупили на 21 годину. Изградња позоришта Форест почела је у мају 1925. године. Иако је Форест био технолошки напредан и имао је сложен дизајн ентеријера, медији су релативно мало извјештавали о њему. То је дјелимично могло бити због обиља позоришта у граду: непосредно прије отварања Фореста, у Њујорку је постојало 192 легитимна позоришта и 548 биоскопа.
Позориште „Форест“ је отворено 24. новембра 1925. године мјузиклом „Мејфлауерс“ у којем су глумили Ајви Сојер, Џозеф Сантли и Ненси Керол.; ; „Мејфлауерс“ је затворен након 81 извођења.; Остале продукције позоришта „Форест“ средином 1920-их биле су углавном неуспјешне,[ са низом неуспјеха, укључујући „Дјевојку поподне“, „Мама воли дједа“ и „Дугину ружу“ 1926. године. Први хит у позоришту био је „Жене иду заувјек“ са Мери Боланд, Џејмсом Кегнијем и Осгудом Перкинсом, који је отворен 1927. године и имао је 118 извођења.; Након тога су услиједили наступи које су позоришни историчари Луис Бото и Роберт Вијагас назвали „бунтовницима чији су сами наслови означавали њихову пропаст“: Благослови те, сестро 1927. године, као и Огледала, Лобања, Заједнички гријех и Шкулаш 1928. године. Између свих ових неуспјеха, брачни пар Рут Сен Денис и Тед Шон играли су у Форесту 1929. године.
1930-их и раних 1940-их thumb|Поглед са друге стране 49. улице, са старим хотелом Форест са лијеве стране