мини|349x349п|Разноврсна филипинска јела. Филипинска кухиња обухвата кухиње више од стотину различитих етнолингвистичких група које настањују Филипински архипелаг. Већина главних јела која чине филипинску кухињу потиче из прехрамбених традиција различитих етнолингвистичких група и племена архипелага, укључујући Илокане, Пангасинанце, Капампангане, Тагале, Биколанце, Висајанце, Чавакане и Маранаое. Јела повезана са овим групама развијала су се током векова из претежно аутохтоног (углавном аустронежанског) основа заједничког са поморском југоисточном Азијом, уз различите утицаје кинеске, шпанске и америчке кухиње, у складу са великим таласима спољашњих утицаја који су обогатили културе архипелага, а прилагођена су употребом домаћих састојака како би одговарала локалним укусу и преференцијама.
Јела филипинске кухиње крећу се од једноставног оброка прженe сланe рибe и пиринча до карија, паеља и козида иберијског порекла, који се припремају за свечаности. Популарна јела укључују лечон (печена свиња у целости), лонганису (филипинску кобасицу), тапу (усољену и сушену говедину), торту (омлет), адобо (паприкаш на бази сирћета и соја соса), калдерету (месо кувано у парадајз сосу и паштети од џигерице), мечадо (говедина са сланином у соја сосу и парадајз сосу), почеро (говедина и банане у парадајз сосу), афритаду (пилетина или говедина са поврћем динстана у парадајз сосу), каре-каре (реп од говеда и поврће у сосу од кикирикија), пинакбет (динстано јело од бундеве, патлиџана, бораније, бамије, горке диње и парадајза, зачињено пастом од шкампи), синиганг (месо или морски плодови са поврћем у киселој чорби), панцит (различите врсте нудли) и лумпију (свеже или пржене ролнице).
Историја мини|249x249п|Аустронежански поморски трговачки путеви (укључујући трговину зачинима и Поморски пут свиле) који су омогућили размену кухиње и састојака између острва Југоисточне Азије, Јужне Азије и Кине. Негритоси, први народи филипинског архипелага, били су номадски сакупљачи и ловци чија се исхрана састојала од сакупљаних дивљих кртола, морских плодова и дивљачи.
Остаци кртола за које се претпоставља да су убе (Dioscorea alata) откривени су у пећини Иље на Палавану (око 11.000 година пре нове ере). То представља доказ да је убе аутохтон биљни вид у острвској југоисточној Азији, као и доказ да су људи тог периода већ знали да користе скробне биљке. Убе се појављује и у археолошким налазима на острвима Батанс око 3.500 година пре садашњости, повезано са најранијим пољопривредним заједницама у региону. Међу врстама јама које су независно култивисане у острвској југоисточној Азији и на Новој Гвинеји, убе и мањи јам били су једине врсте које су се редовно узгајале и конзумирале, јер су друге врсте јама обично сматране „гладним намирницама” због већег садржаја токсина диоскорина, што захтева посебну обраду пре конзумације.
Најранији доказ пржења пилетине на Филипинима пронађен је на једном филипинском археолошком локалитету.
Око 6000 година пре садашњости, касније миграције поморских Аустронежана, од којих потиче већина савремених Филипинаца, донеле су нове технике аквакултуре и пољопривреде, као и разне доместификоване прехрамбене производе и животиње широм Пацифика и Индијског океана.
Домастификоване свиње стигле су са Тајвана у северни Лусон пре око 4500–4000 година, одакле су се са Филипина прошириле до Маријанских острва пре приближно 3500 година, заједно са керамиком премазаном црвеним слојем.
Предионијални период Сматра се да је узгој тароа подстакао почетак изградње тераса у Кордилјерама пре мање од хиљаду година. Таро је касније замењен пиринчем око 1600. године, који је и данас доминантан усев. Иако нема чврстих доказа да се барски пиринач гајио на Филипинима пре отприлике 700 година, појава узгоја пиринча била је значајан развој у филипинској кухињи. Уз употребу само основних алата, народ Ифугао изградио је Терасе пиринча на Банавеу користећи камене и земљане зидове како би створио равне површине на стрмим падинама планина, што им је омогућило да гаје пиринач у планинским пределима.
Равнице централног и југозападног Лузона, полуострво Бикол и источни део Панаја били су важни производни центри пиринча, који су вишкове извозили у остатак архипелага. Пиринач је био симбол богатства, а многе посластице засноване на пиринчу коришћене су као принос у важним церемонијама. Као и у већем делу Азије, пиринач представља основу филипинске кухиње. Јела од пиринча распрострањена су у свим регионима, са различитим страним утицајима; на пример, ароз калдо је сличан кинеској каши конџи.
Иако су колонијални периоди донели бројне утицаје култури и кухињи Филипина, утицаји земаља у окружењу Филипина из ранијих периода, као и домаће порекло многих елемената филипинске кухиње, такође су од пресудне важности. Пре доласка Шпанаца, Филипини су одржавали довољно учесталу трговину са Кином да су на појединим приобалним градовима постојале кинеске трговачке станице. Кинези су на острва донели пиринчане нудле, главни састојак панцита, као и пролећне ролнице; филипинска верзија позната је као лумпија.
Шпански колонијални период Шпанска владавина донела је више великих промена у кухињама широм архипелага, од успостављања галеонске трговачке мреже у Манили до домаћих пољопривредних реформи. мини|249x249п|Кинески панцитеро који служи панцит. Галеонска трговина донела је два значајна кулинарска утицаја на острва: кинески и мексички. Галеонска размена одвијала се углавном између Маниле и Акапулка, односно копнене Нове Шпаније (данашњи Мексико), па је утицај мексичке кухиње на Филипине укључивао широк спектар намирница и техника из „Новог света”, као и оних шпанског порекла. Директно из Америка стизали су првенствено усеви: кукуруз, љуте папричице, слатке паприке, парадајз, кромпир, кикирики, чоколада, ананас, зрна кафе, хикама, различите врсте бундева, анато и авокадо, између осталог. Мексиканци и други Латиноамериканци донели су и разне шпанске технике кувања, укључујући софрито, прављење кобасица (лонганиса, иако је ближа ћоризу), печење хлеба, као и бројна јела која су временом прилагођена локалном укусу, попут емпанада, паеље, омлета познатих као торта и тамала.
Исто тако, Филипинци који су мигрирали у Америке и на више пацифичких острва под шпанском управом, посебно Гвам и Маријанска острва, пренели су своје кулинарске технике, јела и пољопривредне производе. Пиринач, шећерна трска, кокоси, цитруси, манго и тамаринд са филипинских острва натурализовани су у тим крајевима. У мексичкој кухињи утицај филипинских кулинарских традиција посебно је видљив на пацифичкој обали државе Гереро, што обухвата производњу тубе (врста вина од сока палме), јела на бази кокосовог млека гвинатан, као и вероватно порекло јела севиче. На Гваму су бројна филипинска јела, попут панцита и лумпије, постала уобичајена, а јела као што су келагоен и каламаи представљају локалне адаптације филипинских претходника (килавин и каламаи).
Амерички колонијални период Сједињене Америчке Државе изашле су као победник из Шпанско-америчког рата 1898. године, купивши Филипине од Шпаније за 20 милиона долара током Париског мировног уговора. Филипини су остали америчка колонија до 1946. године. Американци су Филипинцима представили брзу храну, укључујући хот-догове, хамбургере, сладолед и пржену пилетину у америчком стилу, различиту од пржене пилетине која је у земљи постојала још у преимперијалном периоду. Увели су и намирнице погодне за брзу и практичну употребу, као што су спам, усољена говедина (corned beef), инстант кафа и кондензовано млеко. Данас је спам уобичајена намирница за доручак, која се често служи уз бели лук и пржени пиринач.
Савремени период Филипинска кухиња наставља да се развија како нове технике и стилови кувања, као и нови састојци, проналазе своје место у земљи. Традиционална јела, и једноставна и сложена, аутохтона и под страним утицајем, и даље су присутна, уз савремена популарна међународна јела и понуду брзе хране. Међутим, филипинска исхрана садржи више укупних масти, засићених масти и холестерола у поређењу са другим азијским кухињама. Године 2013, председник Бенигно Акино III потписао је Закон Републике бр. 10611, односно Закон о безбедности хране, како би се успоставиле мере заштите исхране и здравља становништва у погледу квалитета и безбедности хране. Године 2022, TasteAtlas је филипинску кухињу рангирао као 23. најбољу на свету, док су чикен инасал и сисиг оцењени као нека од најбољих јела на глобалном нивоу.
Године 2025, Мишелинов водич најавио је да ће до 2026. објавити своју прву селекцију ресторана у регијама Велике Маниле и Себуа. То ће означити први пут да су Филипини укључени у овај престижни међународни гастрономски водич.
Карактеристике мини|249x249п|Пинакбет Филипинска кухиња заснива се на комбинацији слатког (тамис), киселог (асим) и сланог (алат) укуса, док је у региону Бикола, у Кордилјерама и међу муслиманским Филипинцима заступљена и љутина (ангханг) као важан елемент кулинарске традиције.
Још једна карактеристика филипинске кухиње јесте принцип контраста укуса, који најчешће спаја слатке и слане елементе. Примери укључују чампарaдо (слатку чоколадну кашу од пиринча) која се служи уз тујо (сланa, на сунцу сушенa риба); динугуан (слано-кисели паприкаш од свињске крви), који се упарује са путом (слатким на пари куваним колачима од пиринча); незрело воће попут зелених манга (које је благо слатко, али веома кисело), једе се умочено у со или у багунг. Употреба сира (који има слано-слатки укус) у слатким колачима као што су бибингка и путо, као и као арома у сладоледу.
Домаћи састојци мини|249x249п|Каламанси Филипинска кухиња користи широк спектар домаћих састојака. Животни свет који се развио у земљи обликовао је специфичан предео, који је, заузврат, омогућио настајање локалних намирница које обогаћују укус јела. Каламанси, воће из рода агрума, један је од најпознатијих таквих састојака и најчешће се користи да јелима дода киселост. Други пример је табон-табон, тропско воће које су преимперијални Филипинци користили као антибактеријски састојак, посебно у јелима кинилау.
У земљи се узгајају и различите врсте орашастих плодова, укључујући пили орах, при чему су Филипини једини познати извозник јестивих варијанти. Обично се користи као ужина (меријенда) или се додаје другим десертима ради побољшања укуса, захваљујући млечној текстури која настаје када се топи у устима.
Сирће је уобичајен састојак. Адобо је популаран не само због једноставности и лаке припреме, већ и због способности да се чува више дана без кварења, при чему му се укус често побољша након једног или два дана стајања. Тинапа је димљена и сушена риба, док су тујо, даинг и дангит усољене, на сунцу сушене рибе популарне јер могу трајати недељама без кварења, чак и без хлађења.
Припрема, послуживање и конзумирање хране мини|249x249п|Камарон ребосадо Припрема и конзумирање хране на Филипинима традиционално су неформални и заједнички обичаји усредсређени око породичне кухиње. Храна се обично служи одједном, а не по токовима.
Филипинска култура исхране и даље почива на традиционалним вештинама, али савремени ресторани брзе хране, попут сада глобалног филипинског ланца Jollibee, комбинују локалне и стране укусе. Пошто Jollibee служи јела као што су Чикенџој и Џоли шпагети, овај ланац има значајну улогу за многе људе јер повезује традиционалне филипинске рецепте са брзом храном прилагођеном великим градовима.
Током шпанске окупације, Филипинци су јели користећи спарени прибор: кашику и виљушку. Нож се није користио као у другим земљама, јер су шпански колонизатори забрањивали Филипинцима да поседују ножеве. Филипинци обично користе бочну страну кашике да исеку храну. Под западним утицајем, храна се често једе уз употребу стандардног прибора за јело, виљушке, ножа и кашике, али је примарни прибор за јело на филипинској трпези и даље комбинација кашике и виљушке, а не ножа и виљушке.