Монгуш Бујан-Бадирги (, ; 25. април 1892 — 22. март 1932) био је тувански политичар и државник. Као новорођенче усвојио га је ноjон (поглавица), а између 1907. и 1909. наследио је свог усвојитеља у тој улози. Био је ноjон свог кожуна (административне јединице) док је регион Тану-Урјанхај (данашња Тува) прелазио из кинеске под руски протекторат 1914. године, познат као Урјанхајски крај. Био је водећа личност у протекторату, а касније је председавао Све-туванским уставотворним хуралом 1921. године, који је регион успоставио као независну државу, Народну Републику Тану-Тува (касније Туванска Народна Република).
Као високи званичник владајуће Туванске народне револуционарне партије (ТНРП), Бујан-Бадирги је 1921. постао шеф државе нове земље. На тој функцији остао је до 1922, а касније је служио као шеф владе, генерални секретар ТНРП и обављао низ других важних улога у земљи. Сматран вештим дипломатом, водио је преговоре са суседним земљама о разним питањима и помогао да Тува добије званично признање од Совјетског Савеза и Монголије.
Крајем 1920-их, све веће промовисање будистичке теократске политике од стране неколико водећих Туванаца, укључујући Бујан-Бадиргија, изазвало је иритацију владе Совјетског Савеза. Као одговор, Совјети су помогли неколицини младих Туванаца да збаце владу 1929. године. То је довело до његовог хапшења, а погубљен је без суђења 1932. године. Након распада Совјетског Савеза, Бујан-Бадирги је постао поштована личност међу Туванцима. Подигнуто му је неколико споменика, а по њему је названо друго највише одликовање Републике Туве.
Рани живот Бујан-Бадирги је рођен 25. априла 1892. у Ајангатију, близу реке Овалиг-Кемчигеш, у кожуну Барун-Кемчик, Тану-Урјанхај, тада делу кинеске династије Ћинг. Његов отац био је Монгуш Номчуг, сиромашни сточар-Арат са великом породицом. Као новорођенче, уз сагласност родитеља, усвојио га је ноjон (поглавица) Кемчичког кожуна, Хајдип Угер-Да, који је владао трећином територије Туве. Постоји неколико легенди о усвајању Бујан-Бадиргија. У једној се наводи да је Хајдип сањао да ће се у близини његове јурте родити дечак предодређен да постане шеф државе. Према другој, на дан Бујан-Бадиргијевог рођења, Хајдип је „сазнао за рођење дечака са изванредном судбином... док је читао свете књиге”. Отишао је да види да ли међу његовим поданицима има новорођенчади и открио Бујан-Бадиргија, а затим га је усвојио трампом за зелени чај и неколико грла стоке. Хајдип није имао своје деце и тако је одгајао Бујан-Бадиргија као наследника краљевске титуле ноjона.
Хајдип је Бујан-Бадиргију пружио добро образовање. Бујан-Бадирги се током одрастања одликовао интелигенцијом. Према најчешћем извештају, који је представио Монгуш Кенин-Лопсан, Бујан-Бадиргијев усвојитељ позвао је многе врхунске стручњаке за различите језике да га подучавају и дао му је да проучава бројне области, укључујући историју, астрологију, медицину, математику, психологију и филозофију. Учен је тибетанском и монголском језику од пете године и постао је вешт у њима од малих ногу; такође је постао течан говорник санскрита, руског и кинеског, поред свог матерњег туванског језика. Као будиста, био је ученик под ламом Оскалом Урјутом.
Ноjoн и пред-независна Тува Успон на положај ноjoна и ране године
Европљани који су срели Бујан-Бадиргијевог усвојитеља хвалили су га због његовог „племенитог карактера, дубоког знања и способности да влада”. Носио је титулу Угер-Да, што значи „Промотер Светости”. Хајдип је почео да гледа на суседне Русе неповољно након Руско-јапанског рата, који се водио од 1904. до 1905. године. Између 1907. и 1909. godine, позван је у град Усинск на преговоре са Русима. Понуђено му је непознато пиће када је напуштао град, а када се вратио кући, према сведочењу очевица, био је болестан и зуби су му поцрнели. Умро је убрзо након тога; лама Дарин Шулу, који је прегледао Хајдипа, изјавио је да је отрован.
Након смрти свог усвојитеља, Бујан-Бадирги је добио титулу гуна и наследио оца као ноjoн. Постављен је за ноjoна у монголском граду Улијастај и имао је између 15 и 17 година у то време. Постао је друга најмоћнија особа у Туви, одмах иза амбан-ноjoна (владара целе земље) Ојун Комбу-Доржуа. Као ноjoн, имао је власт над регионом Кемчичког кожуна. Према Салими Ховалиг, мемоари савременика под његовом влашћу и политичких званичника кожуна описивали су га као „веселу, интелигентну, пажљиву особу која је сматрала својом дужношћу да влада народом у складу са законима и обичајима. Од других ноjoна разликовао се по особинама као што су толеранција, жеља за знањем и поштовање према ученим људима – мајсторима свог заната”.
Упркос својој младости, историчар Тинчтикбек Чоројев описује Бујан-Бадиргија као „природног дипломату који је био интелигентан, самоуверен, флексибилан и способан да прави уступке”. У својим првим годинама као ноjoн, Бујан-Бадирги је следио политику свог усвојитеља о одржавању пријатељских односа са Кином и противљењу Русији: покушавао је да заустави трговину са Русијом и створио је војску од 2.000 војника која је штитила кинеске трговачке луке у Туви. Године 1911. у Кини се догодила револуција која је довела до збацивања династије Ћинг, што је покренуло питање судбине региона Тува (који је био под влашћу Кине током династије). Крајем године, владари сваког кожуна у Туви одлучили су да одрже конгрес. Конгрес се састао у јануару 1912. и представио је различите ставове о томе шта би требало учинити са Тувом. Амбан-ноjoн је промовисао идеју припајања Русији, а његова фракција је то аргументовала због робе коју су руски трговци доносили, супротстављајући их Кинезима за које су рекли да су оставили Туванце у сиромаштву не пружајући довољно добара.
Урјанхајски крај протекторат thumb|Бујан-Бадирги 1914. године, десно.|alt=Белац у војној униформи седи лево, док Бујан-Бадирги, десно, седи без израза на лицу у традиционалној туванској ношњи Бујан-Бадирги је у почетку бранио Кину све до краја 1911, али је променио своје ставове након пада династије и проглашења независности Спољашње Монголије. Почео је да промовише идеју припајања Туве Монголији. Конгрес је резултирао проглашењем Туве као независне Урјанхајске Републике. Касније су лидери неких кожуна поднели захтев за монголско држављанство. Како се нова кинеска влада надала да ће реинтегрисати Туву и Монголију као део своје територије, већина туванских лидера, укључујући Бујан-Бадиргија, одлучила је да се обрати Русији за заштиту. Дана 26. октобра 1913, Бујан-Бадирги је послао писмо Николају II, цару Русије:
У писму Бујан-Бадиргија, такође је затражио очување туванских титула, чинова и положаја, да се Руси не мешају у будистичку религију, и изузеће туванског народа од служења војног рока. Његови захтеви су прихваћени и 17. априла 1914. године, Урјанхајски крај је успостављен као протекторат Русије. У новом протекторату формирано је седам кожуна, сваки под вођством ухерида. Амбан-ноjoн Ојун Комбу-Доржу био је на челу протектората и такође је имао задатак да помаже руским досељеницима. До 1917. године, 12.000 Руса се доселило у Туву, а већина се настанила у новом центру протектората, граду Белоцарску (сада Кизил). Планове за изградњу Белоцарска координирао је Бујан-Бадирги.
Иако је Тува сада била руски протекторат, неки од водећих Туванаца и даље су имали промонголска или прокинеске сентименте, а ни Монголија ни Кина се нису одрекле претходних претензија на регион, и обе су наставиле да утичу на туванску политику. Улазак Русије у Први светски рат донео је више скептицизма према Русији међу елитама Урјанхајског краја, и охрабрио је личности у протекторату које су тражиле ближе политичке везе са Кином. Након Фебруарске револуције у Русији, нова Привремена влада наставила је да подржава статус Урјанхајског краја као протектората, а у августу 1917. године, Привремена влада је успоставила низ локалних реорганизованих влада у Сибиру. Међутим, царска власт у Урјанхајском крају није дуго трајала, и Совјети су заузели регион у марту 1918. године. Убрзо након тога, совјетске снаге су започеле амбициозан програм прерасподеле у Урјанхајском крају, прерасподељујући сточна стада и имовину истакнутих руских трговаца.
Ова одлука је наишла на отпор међу елитама протектората, које су почеле да продубљују политичке и економске везе са Монголијом и Кином, и позвале су трупе и дипломате из две земље у регион. Долазак ових трупа ризиковао је да изазове насилни сукоб између снага двеју земаља и локалних трупа Црвене армије, али је Привремена сибирска влада у Омску убрзо преговарала о изласку снага двеју земаља, и није било инцидената. Касније, антисовјетски напори у региону од стране Кинеза показали су се убедљивим успехом, и совјетска власт протектората се урушила у јулу 1918, да би је заменила Привремена сибирска влада предвођена Пјотром Вологoдским. Усред ових догађаја, Бујан-Бадирги је настојао да продуби везе са Кином. Такође је био један од водећих преговарача у Туви, водећи опсежне састанке са Русима о будућности региона. Иако су се многе туванске политичке и духовне елите надале припајању Монголији, Бујан-Бадирги је почео да заговара независну Туву. Организовао је састанак туванских поглавица који је довео до израде устава за будућу независну Туву.
На Конгресу Руса у Урјанхајском крају одржаном у лето 1918. године, одлучено је да се успостави совјетска власт која би признала Туванце и омогућила им да створе сопствену националну државу. Међутим, усред Руског грађанског рата, одиграло се неколико сукоба који су одложили независност Урјанхајског краја. Кинеске трупе су ушле у протекторат у јесен 1918, окупирајући већи део јужних и западних делова региона. Монголске трупе су убрзо следиле, окупирајући даље земљиште на југу. Антируски немири, предвођени туванским званичницима, избили су почетком 1919. године и протерали Привремену сибирску владу. Ово је омогућило Кини и Монголији да преузму већу контролу над регионом. До 1921. године, Совјети су поразили Александра Колчака, вођу супротстављеног Белог покрета у грађанском рату, и преузели контролу над регионом протеравши Кинезе и Монголе.
Улога у Туванској Народној Републици
Све-тувански уставотворни хурал У јуну 1921. године одржан је састанак између Бујан-Бадиргија, који је представљао два кожуна, и руске делегације предвођене Инокентијем Сафјановим, представником Сибирског револуционарног комитета. Разговарали су о питању независности Туве, а Бујан-Бадирги је изјавио:
Дискусија је резултирала плановима за каснији састанак у августу 1921. како би се одлучила будућност Туве. Ово се догодило сазивањем Све-туванског уставотворног хурала од 13. до 16. августа 1921, који је Ховалиг описала као „несумњиво најзначајнији догађај у историји туванског народа”. Конгрес је имао 63 представника из седам од девет кожуна, 17 руских представника, укључујући Сафјанова, три Монголца и једног представника Далекоисточног секретаријата Коминтерне. Сматран најписменијим туванским лидером, Бујан-Бадирги је изабран за председника конгреса. Конгрес је резултирао проглашењем Народне Републике Тану-Тува (НРТТ) као независне нације, „слободне државе слободног народа, независне од било кога у својим унутрашњим пословима”. По узору на Совјете, Тану-Тува је постала комунистичка држава, једна од само три у свету у својим раним годинама.