Ђерђ вон Бекеши (; Будимпешта, 3. јун 1899 — Хонолулу, 13. јун 1972) био је мађарско-амерички биофизичар.

Користећи стробоскопску фотографију и сребрне пахуљице као маркер, успео је да посматра да се базиларна мембрана креће попут површинског таласа када је стимулисана звуком. Због структуре кохлеје и базиларне мембране, различите фреквенције звука узрокују максималне амплитуде таласа на различитим местима на базиларној мембрани дуж спирале кохлеје. Високе фреквенције изазивају веће вибрације у основи кохлеје, док ниске фреквенције стварају веће вибрације на врху.

Закључио је да су његова запажања показала како се различите фреквенције звучних таласа локално распршују пре него што побуде различита нервна влакна која воде од кохлеје до мозга.

Године 1961. добио је Нобелову награду за физиологију или медицину за своје истраживање функције кохлеје у органу слуха сисара.

Биографија мини|лево|усправно|Бекеши 1918. године Бекеши је рођен 3. јуна 1899. у Будимпешти, у Мађарској, као прво од троје деце (Ђерђ 1899, Лола 1901 и Миклош 1903) од Шандора Бекесија (1860–1923), економског дипломате, и његове мајке Пауле Мазали.

Породица Бекеши је првобитно била реформисана, али је прешла у католичанство. Његова мајка, Паула Мазали (1877–1974) рођена је у Саголици (сада Чађавица, Хрватска). Његов деда по мајци је био из Печуја. Његов отац је рођен у Коложвару (сада Клуж-Напока, Румунија).

Бекеши се школовао у Будимпешти, Минхену и Цириху. Студирао је хемију у Берну и докторирао физику на тему: „Брз начин одређивања молекулске тежине“ на Универзитету у Будимпешти 1926. године.

Затим је годину дана радио у инжењерској фирми. Свој први рад о обрасцу вибрација унутрашњег уха објавио је 1928. године. Роберт Барањи му је понудио место на Универзитету у Упсали, које је он одбио због оштрих шведских зима.

Пре и током Другог светског рата, Бекеши је радио за Мађарску пошту (1923. до 1946. године), где је истраживао квалитет телекомуникационих сигнала. Ово истраживање га је навело да се заинтересује за рад уха. Године 1946. напустио је Мађарску да би пратио ову линију истраживања у Каролинском институту у Шведској.

Године 1947. преселио се у Сједињене Државе, где је радио на Универзитету Харвард до 1966. Године 1962. изабран је за члана Немачке академије наука Леополдина. Након што је његова лабораторија уништена у пожару 1965. године, позван је да води истраживачку лабораторију чулних органа у Хонолулуу, на Хавајима. Постао је професор на Универзитету Хаваји 1966. године и умро је у Хонолулуу.

Постао је познати стручњак за азијску уметност. Имао је велику колекцију коју је поклонио Нобеловој фондацији у Шведској. Његов брат, др Миклош Бекеши (1903-1980), боравио је у Мађарској и постао познати агробиолог који је добио Кошутову награду.

Истраживање Бекеши је највише допринео нашем разумевању механизма којим се звучне фреквенције региструју у унутрашњем уху. Развио је метод за дисекцију унутрашњег уха људских лешева, остављајући кохлеу делимично нетакнутом. Користећи стробоскопску фотографију и сребрне пахуљице као маркер, могао је да посматра да се базиларна мембрана креће попут површинског таласа када је стимулисана звуком. Због структуре кохлее и базиларне мембране, различите фреквенције звука узрокују максималне амплитуде таласа на различитим местима на базиларној мембрани дуж спирале кохлее.Goldstein, B. 2001. Sensation and Perception, 6th ed. London: Wadsworth.Високе фреквенције изазивају више вибрација у основи кохлее, док ниске фреквенције стварају више вибрација на врху.Lera Boroditsky. (1999) "Hearing I: Lecture Notes." page 3

Бекеши је из ових запажања закључио да побуђивањем различитих локација на базиларној мембрани различите фреквенције звучних таласа побуђују различита нервна влакна која воде од кохлеје до мозга. Теоретизирао је да, због свог положаја дуж кохлеје, свака сензорна ћелија ( ћелија длаке ) максимално реагује на одређену фреквенцију звука (тзв. тонотопија ). Бекеши је касније развио механички модел кохлеје, који је потврдио концепт дисперзије фреквенција базиларном мембраном у кохлеји сисара.

У чланку објављеном постхумно 1974. године, Бекеши је прегледао напредак у овој области, приметивши „Временом сам дошао до закључка да дехидриране мачке и примена Фуријеове анализе на проблеме са слухом постају све већи хендикеп за истраживање слуха“,мислећи на тешкоће у постизању понашања животињских препарата као када су живи и обмањујућа уобичајена тумачења Фуријеове анализе у истраживању слуха.

Награде Бекешијева признања укључују:

Денкерова награда за отологију (1931), Лајбницова медаља Берлинске академије наука (1937), Гајотова награда за говор и отологију Универзитета у Гронингену (1939), Оскар Будимпештанске академије наука (1946), Шамбоуова награда за отологију (1950). Почасне докторате (MD) доделили су му: Универзитети у Минстеру (1955), Универзитети у Берну (1959), Универзитети у Падови (1962), Универзитети у Буенос Ајресу (1968), Универзитети у Кордоби (1968), Универзитети у Хавајима (1969) и Универзитету Семелвајс у Будимпешти (1969).

Референце

Категорија:Рођени 1899. Категорија:Умрли 1972. Категорија:Мађарски научници Категорија:Нобеловци за медицину