Жупанија Добока (, ) била је административни округ (comitatus) Краљевине Угарске. Данас се бивша територија округа налази у Румунији, углавном у оквиру округа Клуж.Жупанија Добока у Католичком лексикону
Географија Жупанија се налазила у северном делу Трансилваније, на подручју које се протезало од истока ка западу и чинило уску траку од севера ка југудугачку 150 km и широку око 20-30 km, на северној страни Трансилванског басена. У почетку жупанија је обухватала Бистричку област, насељену Сасима, која је касније формирана и постала независна.
Етимологија Жупанија је добила име по тадашњем седишту жупаније, замку Добока. Постоје две теорије о пореклу имена Добока. Према једној теорији, реч потиче од старословенске речи длубоку, дубока, што значи „између високих планина, дубока долина“. Према другој теорији, име је добио по свом првом господару, Добоки, који је, према Анонимусу, био војсковођа Стефана I и отац чанадског поглавара.
Историја Његово име се први пут помиње у писаним изворима 1164. године. Жупанијско административно подручје постало је стално до 12.-13. века а претходници су му били насеље освајачког клана Жомбор са рудником соли у Секу, са замком који је касније назван Добока у његовом средишту. Када је држава основана, Стефан I је од клана Жомбор узео две трећине њеног насеља, заједно са клановским замком, у који је поставио Чанадовог оца, Добоку, за краљевског гувернера. Тако створена жупанија постала је гранично намесништво са задацима заштите границе, што показују топоними Гецкапуша, Ђепишерде, Нађкапуш, Ермезе и Тотер.
Од времена Гезе II, Саси и Валонци су насељени ради заштите границе, али ни они нису били део организације краљевског замка. За архиђаконат се зна из 1213. године. Већина становништва жупаније је убијена током татарских (монголских) напада 1241. године,Најезда Монгола на Угарску а њихово пресељење значило је даље јачање приватног поседа. Године 1279, замак Добока и околни замковски посед су дати бану Серењи Микеду и Ишпану од Добоке из клана Кекењеш-Ренолд, што је значило коначно распуштање краљевског округа. Парохије округа припадале су Трансилванијској дијецези.
Постоје подаци о румунском становништву од 1332. године, пре тога, у доба Арпада, поред Немаца имала је насељено и спорадичножстановништво словенског порекла. Њена највећа насеља у то време била су Бончида, Буза, Добока, Драг, Нађсало и Сек. Њени земљопоседи су реорганизовани током владавине Карла I. Као први знак племићке жупаније, је појава жупанијског магистрата Добоке из 1315. године. Број магистрата је обично два, у поређењу са четири у Мађарској, што је одговарало доњим и горњим окрузима уобичајеним у трансилванским жупанијама. Њена прва позната повеља је из 1332. године. У 14. веку, седиште жупанијских скупштина била је Бончида, и управо је у то време Бончида почела да се развија у центар жупаније.
У 14. и 15. веку До 16. века, званичници округа су били успостављени на следећи начин: главног магистрата је именовао трансилванијски војвода, а његовог заменика је бирала жупанија. Постоје записи о жупанијском нотару из 1479. године, а о пореском службенику (рово) из 1499. године. Године 1471: према привилегијама предатим краљу, привилегије Секакне биле су исте као и Будима, Остергома и Коложвара. Сек је наставио да ужива привилегије и у будућности, шаљући посебног изасланика у трансилванијски парламент. Након гушења побуне против Матије I (1467), земљопосед се знатно променио.
После 1556. године жупанија је постала део Кнежевине Трансилваније. У складу са особеностима трансилванијске администрације, жупанија је била подељена на два дистрикта и по четири округа. Бесплатна радна снага додељена жупанији била је додељена за изградњу утврђења Бетлен и Самошујвар 1556. године, и Деж 1665. године. Грб жупаније је установљен 1748. године, његова ранија употреба је непозната. Административном реформом Јосифа II 1784. године укинута је територија жупаније, поделивши је између жупанија Белше-Солнока и Торде, али је статус враћен 1791. године.
Током револуционарних ратова 1848-49,Мађарска револуција 1848. архива жупаније је уништена.Документи о Мађарској револуцији 1848—1849. г. Исте године је укинута надлежност племићке жупаније, али су њене границе остале непромењене. Након пораза у Рату за независност, Аустријанци су поделили Трансилванију на шест округа, чиме је независност округа престала, али је она враћена 1861. године. Према члану XXXIII1876. évi XXXIII. törvénycikk Закона из 1876. године, формиран је у жупанија Солнок-Добока, са седиштем у Дежу, где су додати унутрашњи Солнок и део региона Кевар. Остатак територије је предат жупанијама Бистерце-Насод, Колож и Силађ.
Демографија + Становништво по матерњем језику Попис Укупно румунски мађарски немачки јеврејски Друго или непознато 1869. 106.403 84.281 (79,1%) 17.284 (16,2%) 4.803 (4,5%) 21 (0,2%) 1870. 106.430 82.163 (77,2%) 17.284 (16,24%) 4.789 (4,5%) 2.192 (2,06%) (0,0%)
+ Становништво по религији Попис Укупно гркокатолици православни калвинисти лутерани римокатолици Јевреји Друго или непознато 1870. 106.430 63.119 (59,3%) 19.678 (18,5%) 13.622 (12,8%) 4.662 (4,4%) 2.946 (2,8%) 2.221 (2,1%) 182 (0,0%)
Белешке
Референце
Литература
V. Meruțiu - "Județele din Maramureș până în Banat" (Tipografia Ardealul, Cluj, 1931) (Ed. Eurodidact, Cluj-Napoca, 2001), , p. 21-38
Спољашње везе
Категорија:Жупаније Краљевине Угарске Категорија:Историја Мађарске у средњем веку