thumb|Аутизам описан коришћењем језика идентитета и језика „особа на првом месту” Језик „особа на првом месту” (енгл. ) или језик који истиче особу је пракса дистанцирања особе од особине или стања које има, давањем предности фразама као што су „особа са дијабетесом”, „људи који се суочавају са бескућништвом” и „људи са поремећајима употребе супстанци”, насупрот језику идентитета (енгл. ) попут „дијабетичари”, „бескућници” и „зависници”.

Као облик бонтона према особама са инвалидитетом, ова пракса има за циљ избегавање несвесне стигматизације или дехуманизације људи са хроничним болестима или инвалидитетом, третирајући њихово стање као секундарну карактеристику њихове личности, а не као суштинску или обухватајућу компоненту њиховог идентитета.

Неке организације су усвојиле стилске смернице које преферирају или захтевају језик „особа на првом месту” када се пише о инвалидитету, иако су неке заједнице, укључујући Глуве особе, слепе особе и неке заговорнике аутизма, одбациле његову употребу. АПА стил препоручује коришћење језика идентитета или језика „особа на првом месту” у зависности од тога шта је прикладно за заједницу или појединца о коме се говори. Фразе као што су „особа са инвалидитетом”, „Глува особа” и „слепа особа” су генерално прихваћене и често префериране.

Дефиниција Језик „особа на првом месту” је врста језичке прескрипције. Циљ му је избегавање перципиране и подсвесне дехуманизације када се говори о људима са инвалидитетом, а понекад се назива (на пример, у стилском водичу NHS England) врстом бонтона према особама са инвалидитетом. Језик „особа на првом месту” се такође може применити на било коју групу која је дефинисана стањем, а не као народ: на пример, „они који су бескућници” уместо „бескућници”.

Уместо коришћења етикета за дефинисање појединаца са здравственим проблемом, језик „особа на првом месту” користи терминологију која описује појединце као особе којима је дијагностикована болест или поремећај. Језик „особа на првом месту” ставља особу испред дијагнозе и описује оно што особа има, а не оно што особа јесте.Lynn, V. A. (2017). Language and HIV communication. HIV/AIDS (Auckland, NZ), 9, 183."

Основна идеја је да се користи реченична структура која прво именује особу, а друго стање, на пример, „људи са инвалидитетом” уместо „инвалиди” или „хендикепирани”, како би се нагласило да су они пре свега људи. Пошто је уобичајена пракса у језику да се придев ставља испред именице, придев се може заменити односном реченицом или предлошком фразом, нпр. уместо „астматична особа” користи се „особа која има астму”.

Коришћењем такве реченичне структуре, говорник артикулише идеју инвалидитета као секундарног атрибута, а не као карактеристике идентитета особе. (Види такође: Психолошко дистанцирање.)

Историја Препоруке и објашњења за коришћење језика „особа на првом месту” датирају још из периода око 1960. године. У свом класичном уџбенику, Беатрис Рајт (1960) започела је своје образложење за избегавање опасности од терминолошких пречица попут „инвалид” (енгл. ) цитирајући студије из области семантике које „показују да језик није само инструмент за изражавање идеја, већ да такође игра улогу у обликовању идеја” (стр. 7). Она своје аргументе закључује овако: „Будући да физичка грађа подстиче вредносне судове, посебно је важно користити изразе, колико год је то изводљиво, који одвајају физичке атрибуте од целокупне личности” (стр. 8). Још један утицајни рехабилитациони психолог, Керолин Ваш, која је такође говорила из перспективе свог искуства живота са квадриплегијом од дечје парализе, изнела је сличне аргументе за језик „особа на првом месту” у необјављеном обраћању 1959. године.

Термин језик „особа на првом месту” први пут се појавио 1988. године као препорука група за заступање у Сједињеним Америчким Државама. Употребу су широко прихватили логопеди и истраживачи, при чему је израз „особа која муца” заменио „муцавац”. Коришћен је у активизму везаном за СИДУ, појављујући се у Денверским принципима (1983), који су делимично гласили: „Осуђујемо покушаје да нас етикетирају као ’жртве’, термин који имплицира пораз, и ми смо само повремено ’пацијенти’, термин који имплицира пасивност, беспомоћност и зависност од бриге других. Ми смо ’Људи са СИДОМ’.”

Употреба је препоручена и код других све чешћих хроничних стања, као што су астма и дијабетес. Непрофитне организације, као што је Коалиција за акцију против гојазности (енгл. ), прошириле су заговарање језика „особа на првом месту” на гојазност. , пет америчких медицинских друштава обавезало се на његову примену и користи га у својој комуникацији: Америчко друштво за метаболичку и баријатријску хирургију, Друштво за гојазност, Америчко друштво баријатријских лекара, Академија за исхрану и дијететику и Америчка академија ортопедских хирурга.

Неке групе за заступање и организације као што су Autism Speaks, The Arc и Disability Is Natural подржавају коришћење језика „особа на првом месту”.

Образложење

У језику „особа на првом месту”, сматра се да предрасуде које се оцењују као негативне произилазе из стављања назива стања испред термина „особа” или „људи”, као што су „белац” или „Јеврејин”. Заговорници језика „особа на првом месту” тврде да се тиме ставља неоправдан фокус на стање, што одвлачи пажњу од хуманости припадника заједнице људи са тим стањем.

Експеримент из 2008. године истраживао је перцепцију епилепсије код тинејџера у односу на језик „особа на првом месту”. Тинејџери из летњег кампа били су подељени у две групе. Једној групи су постављана питања користећи израз „људи са епилепсијом”, а другој групи користећи израз „епилептичари”, са питањима која су укључивала: „Да ли мислите да људи са епилепсијом/епилептичари имају више потешкоћа у школи?” и „Да ли имате предрасуде према људима са епилепсијом/епилептичарима?”. Студија је показала да су тинејџери имали вишу „перцепцију стигме” на Скали стигме епилепсије када су чули фразу „епилептичари” за разлику од „људи са епилепсијом”.

Смернице за употребу Сједињене Америчке Државе Неке америчке организације, попут Удружења за кичму (енгл. ), објавиле су водиче за бонтон према особама са инвалидитетом, који прописују језик „особа на првом месту”. Водич за бонтон из серије For Dummies из 2007. године прописао је језик „особа на првом месту”.

, правила језика „особа на првом месту” постала су нормативна у америчким владиним институцијама на савезном нивоу (нпр. CDC)Communicating With and About People with Disabilities CDC n.d., retrieved 13 Dec 2017 и на државним нивоима у саветима за развојне сметње при одељењима за здравство, нпр. у Мичигену,People First Language In Proposals for Michigan Developmental Disabilities Council Grants. Michigan Developmental Disabilities Council, October 12, 2016 7pp, retrieved 13 Dec 2017 Западној Вирџинији,Policy on People First Language, Approved 10/10/95 West Virginia, retrieved 13 Dec 2017 Ајдаху, Мисурију, Џорџији Georgia Developmental Disabilities Council, retrieved 13 Dec 2017 или Тексасу.

Од 2007. године, то је захтев у Приручнику стила Америчког медицинског удружења (AMA) за научне часописе.Iverson C, Christiansen S, Flanagin A, et al. AMA Manual of Style. 10th ed. ; 2007:416–417. АПА стил наводи да су и језик „особа на првом месту” и језик идентитета прихватљиви, али наглашава коришћење стила који преферира група или појединци о којима је реч (ако га имају).

Уједињено Краљевство Стилски водич Националне здравствене службе Енглеске (NHS England) позива на језик идентитета у једном случају (коришћење „људи са инвалидитетом” (енгл. ) уместо „људи који имају инвалидитет” (енгл. )), али остаје амбивалентан између језика „особа на првом месту” и језика идентитета у другим примерима (као што је препорука „Људи са сметњама у учењу или аутистични људи”). Влада Уједињеног Краљевства препоручује терминологију „особа на првом месту” као што је „људи са здравственим стањима или оштећењима”, али пристаје на термине „људи са инвалидитетом”, „глуви” и „слепи” како би одразила општу прихваћеност од стране релевантних заједница. NHS Шкотска такође подстиче „коришћење језика ’особа на првом месту’; језика који се прво фокусира на особу, а не на понашање (нпр. људи који користе дроге).”

Критика Најчешћа алтернатива језику „особа на првом месту” обично се назива језик идентитета. На пример, док неко ко се залаже за језик „особа на првом месту” може клијента назвати „особом са аутизмом”, тај исти клијент може преферирати језик идентитета и тражити да га називају „аутистичном особом”. Други су предложили „језик усмерен на особу”, који, уместо да буде заменско језичко правило, промовише давање приоритета преференцијама оних на које се односи и залаже се за већу нијансираност у језику који се користи за описивање људи и група људи.

Активиста за аутизам Џим Синклер одбацује језик „особа на првом месту”, на основу тога да „особа са аутизмом” сугерише да се аутизам може одвојити од особе.Sinclair, Jim. "Why I dislike person-first language". Autism Mythbusters. Retrieved January 7, 2016. Језик идентитета преферирају многи аутистични људи и организације које они воде. Лидија Браун из Мреже за самозаступање аутистичних (енгл. ) каже:

Године 1993. Национална федерација слепих у САД усвојила је резолуцију којом се осуђује језик „особа на првом месту”. Резолуција је одбацила идеју да „реч ’особа’ мора неизбежно претходити речи ’слеп’ како би се нагласила чињеница да је слепа особа прво и пре свега особа” као „потпуно неприхватљиву и штетну” и да резултира управо супротним од свог наводног циља, јер је „претерано дефанзивна, имплицира стид уместо истинске једнакости, и приказује слепе као осетљиве и ратоборне”.Jernigan, Kenneth (March 2009). . (3). "Be it resolved by the National Federation of the Blind in Convention assembled in the city of Dallas, Texas, this 9th day of July, 1993, that the following statement of policy be adopted: We believe that it is respectable to be blind, and although we have no particular pride in the fact of our blindness, neither do we have any shame in it. To the extent that euphemisms are used to convey any other concept or image, we deplore such use. We can make our own way in the world on equal terms with others, and we intend to do it."

У култури Глувих, језик „особа на првом месту” је одавно одбачен. Уместо тога, култура Глувих користи језик „Глуви на првом месту” јер је културолошка глувоћа извор позитивног идентитета и поноса. Исправни термини за ову групу били би „Глува особа” или „нагалува особа”. Фраза „оштећеног слуха” није прихватљива за већину глувих или наглувих људи јер наглашава оно што они не могу да раде.

Критичари су приговорили да је језик „особа на првом месту” неспретан, репетитиван и да чини писање и читање заморним. Едвин Вон, социолог и дугогодишњи активиста за слепе, тврди да пошто „у уобичајеној употреби позитивне заменице обично претходе именицама”, „неспретност преферираног језика фокусира се на инвалидитет на нов и потенцијално негативан начин”. Према Вону, то само служи да се „фокусира на инвалидитет на незграпан нови начин” и „скреће пажњу на особу као да има неку врсту ’нарушеног идентитета’” у смислу теорије идентитета Ервинга Гофмана.Vaughan, C. Edwin (1997). "People-First Language: An Unholy Crusade". National Federation of the Blind. У социјалном моделу инвалидитета, особа „јесте” онеспособљена друштвеним и еколошким факторима. Међутим, већина људи са оштећењем вида није слепа. Исто тако, већина људи са оштећењем слуха није потпуно глува.

Види још Политичка коректност Психолошко дистанцирање

Референце

Литература

Lynn, V. A. (2017). Language and HIV communication. HIV/AIDS (Auckland, NZ), 9, 183.

Категорија:Бонтон Категорија:Социолингвистика Категорија:Језичке контроверзе