Научни расизам, понекад назван и биолошки расизам, јесте псеудонаучно веровање да је људска врста подељена на биолошки различите таксоне који се називају „расе”, као и да постоје емпиријски докази који подржавају или оправдавају расну дискриминацију, расну инфериорност или расну супериорност.: упореди Theodore M. Porter, Dorothy Ross (eds.) 2003. The Cambridge History of Science: Volume 7, „Раса је дуго играла снажну популарну улогу у објашњавању друштвених и културних особина, често у наводно научним терминима”; Adam Kuper, Jessica Kuper (eds) . „Racism”, pp. 716: „Овај [sc. научни] расизам подразумевао је употребу 'научних техника' за санкционисање веровања у европску и америчку расну супериорност”; Routledge Encyclopedia of Philosophy: Questions to Sociobiology (1998), „Race, theories of”, pp. 18: „Њени експоненти [sc. научног расизма] тежили су да изједначе расу са врстом и тврдили су да то представља научно објашњење људске историје”; Terry Jay Ellingson, The myth of the noble savage (2001), 147ff. „У научном расизму, расизам никада није био превише научан; нити је, бар би се могло тврдити, оно што је испуњавало квалификације стварне науке икада било превише расистичко” (p. 151); Paul A. Erickson, Liam D. Murphy, A History of Anthropological Theory (2008), pp. 152: „Научни расизам: Неисправна или нетачна наука која активно или пасивно подржава расизам”.. „Мало је трагедија које могу бити опсежније од закржљавања живота, мало неправди дубљих од ускраћивања прилике за тежњу или чак наду, ограничењем наметнутим споља, али лажно идентификованим као да лежи изнутра”.
Пре средине 20. века, научни расизам је био прихваћен широм научне заједнице, али се данас више не сматра научним. Подела човечанства на биолошки одвојене групе, заједно са приписивањем одређених физичких и менталних карактеристика тим групама кроз конструисање и примену одговарајућих експланаторних модела, назива се расијализам, расни реализам или расна наука од стране оних који подржавају ове идеје. Савремени научни консензус одбацује ово гледиште као непомирљиво са савременим генетичким истраживањима.Templeton, A. (pp. 346–361). Princeton; Oxford: . . Да ово гледиште одражава консензус међу америчким антрополозима наведено је у: Види такође:
Научни расизам погрешно примењује, погрешно тумачи или искривљује антропологију (посебно физичку антропологију), краниометрију, еволуциону биологију и друге дисциплине или псеудодисциплине кроз предлагање антрополошких типологија за класификацију људске популације у физички дискретне људске расе, од којих се за неке може тврдити да су супериорне или инфериорне у односу на друге.
Историја Научни расизам је био уобичајен у периоду од 17. века до краја Другог светског рата, а био је посебно истакнут у европским и америчким академским списима од средине 19. века до почетка 20. века. Од друге половине 20. века, научни расизам је дискредитован и критикован као застарео и активно штетан, али је упорно коришћен за подршку или валидацију расистичких погледа на свет заснованих на веровању у постојање и значај расних категорија и хијерархије супериорних и инфериорних раса.Упореди Patricia Hill Collins, Black feminist thought: knowledge, consciousness, and the politics of empowerment (2nd ed., 2000), Glossary, pp. 300: „Научни расизам је дизајниран да докаже инфериорност обојених људи”; Simon During, Cultural studies: a critical introduction (2005), pp. 163: „То [sc. научни расизам] постала је тако моћна идеја јер ... је помогла да се легитимише доминација белаца над светом”; David Brown and Clive Webb, Race in the American South: From Slavery to Civil Rights (2007), pp. 75: „...идеја о хијерархији раса била је вођена утицајним, секуларним, научним дискурсом у другој половини осамнаестог века и брзо се ширила током деветнаестог века”.
Током 20. века, антрополог Франц Боас и биолози Џулијан Хаксли и Ланселот Хогбен били су међу најранијим водећим критичарима научног расизма. Скептицизам према ваљаности научног расизма растао је током међуратног периода, а до краја Другог светског рата, научни расизам у теорији и пракси је формално одбачен, посебно у раној Унесковој антирасистичкој изјави, „Расно питање” (1950): „Биолошку чињеницу расе и мит о 'раси' треба разликовати. За све практичне друштвене сврхе, 'раса' није толико биолошки феномен колико друштвени мит. Мит о 'раси' створио је огромну количину људске и друштвене штете. Последњих година узео је велики данак у људским животима и изазвао неописиву патњу”.UNESCO, The Race Question, Од тог времена, развој људске еволуционе генетике и физичке антропологије довео је до новог консензуса међу антрополозима да су људске расе друштвено-политички феномен, а не биолошки.
Термин научни расизам популаризовао је Стивен Џеј Гулд који га је користио у својој књизи из 1981. године Човек по мери (енгл. The Mismeasure of Man) да опише историјску улогу науке у пропагирању идеала белачке расне супериорности. Данас се термин углавном користи пејоративно када се примењује на савременије теорије, као што су оне у књизи Белова крива (1994). Критичари тврде да таква дела постулирају расистичке закључке, попут генетске везе између расе и интелигенције, који нису подржани доступним доказима. Публикације попут Mankind Quarterly, основане експлицитно као часопис „свестан расе”, генерално се сматрају платформама научног расизма јер објављују маргинална тумачења људске еволуције, интелигенције, етнографије, језика, митологије, археологије и расе.
Претече
Просветитељски мислиоци Током доба просветитељства (епоха од 1650-их до 1780-их), концепти моногенизма и полигенизма постали су популарни, иако ће бити епистемолошки систематизовани тек током 19. века. Моногенизам тврди да све расе имају јединствено порекло, док је полигенизам идеја да свака раса има засебно порекло. Све до 18. века, речи „раса” и „врста” биле су заменљиве.Jen E. Boyle (2010), „Anamorphosis in Early Modern Literature: Mediation and Affect”, Ashgate,
Франсоа Берније Франсоа Берније (1620–1688) био је француски лекар и путник. Године 1684. објавио је кратак есеј делећи човечанство на оно што је назвао „расама”, разликујући појединце, посебно жене, по боји коже и неколико других физичких особина. Чланак је објављен анонимно у часопису Journal des sçavans, најранијем академском часопису објављеном у Европи, под насловом „Нова подела Земље према различитим врстама или 'расама' људи који је настањују”.François Bernier, „A New Division of the Earth” from Journal des sçavans, 24 April 1684. Translated by T. Bendyshe in Memoirs Read Before the Anthropological Society of London, , 1863–64,
У есеју је разликовао четири различите расе: Прва раса укључивала је популације из Европе, Северне Африке, Блиског истока, Индије, југоисточне Азије и Америке. Друга раса се састојала од подсахарских Африканаца. Трећа раса се састојала од источних и североисточних Азијата. Четврта раса се састојала од Лапонаца (Сами народа).
Као производ француске културе салона, есеј је ставио нагласак на различите врсте женске лепоте. Берније је нагласио да је његова нова класификација заснована на његовом личном искуству као путника у различитим деловима света. Берније је понудио разлику између суштинских генетских разлика и случајних које су зависиле од фактора животне средине. Такође је сугерисао да би овај други критеријум могао бити релевантан за разликовање подтипова.Joan-Pau Rubiés, „Race, climate and civilization in the works of François Bernier”, L'inde des Lumières. Discours, histoire, savoirs (XVIIe-XIXe siècle), 31, París, Éditions de l'EHESSS, 2013, Његова биолошка класификација расних типова никада није тежила да иде даље од физичких особина, а такође је прихватио улогу климе и исхране у објашњавању степена људске разноликости. Берније је био први који је проширио концепт „врсте човека” да расно класификује целокупност човечанства, али није успоставио културну хијерархију између „раса” које је замислио. С друге стране, јасно је поставио беле Европљане као норму од које су друге „расе” одступале.Stuurman, S. (2000), „François Bernier and the invention of racial classification”, , 50,
Особине које је приписао свакој раси нису биле строго евроцентричне, јер је сматрао да народи умерене Европе, Америке и Индије — иако културно веома различити једни од других — припадају отприлике истој расној групи, а разлике између цивилизација Индије (његове главне области стручности) и Европе објашњавао је климом и институционалном историјом. Насупрот томе, нагласио је биолошку разлику између Европљана и Африканаца, и изнео веома негативне коментаре према Лапонцима (Сами) из најхладнијих клима Северне Европе, и о Африканцима који живе на Рту добре наде. На пример, Берније је написао: „Лапонци чине 4. расу. Они су мала и ниска раса са дебелим ногама, широким раменима, кратким вратом и лицем које не знам како да опишем, осим да је дугачко, заиста ужасно и подсећа на медвеђе лице. Видео сам их само два пута у Гдањску, али према портретима које сам видео, и према ономе што сам чуо од бројних људи, они су ружне животиње”.Француски увод Франс Бхатачарје за издање . . Значај Бернијеове идеологије за појаву онога што је Џоан-Пау Рубијес назвао „модерним расним дискурсом” је предмет расправе; Сип Стурман га сматра почетком модерне расне мисли, док Рубијес верује да је мање значајан ако се узме у обзир Бернијеов целокупан поглед на човечанство.
Роберт Бојл thumb|Роберт Бојл Рани научник који је проучавао расу био је Роберт Бојл (1627–1691), англо-ирски природни филозоф, хемичар, физичар и проналазач. Бојл је веровао у оно што се данас назива моногенизам, односно да све расе, ма колико разнолике, потичу од истог извора: Адама и Еве. Проучавао је приче о родитељима који су рађали албино децу различитих боја, па је закључио да су Адам и Ева првобитно били бели и да белци могу да рађају расе различитих боја. Теорије Роберта Хука и Исака Њутна о боји и светлости путем оптичке дисперзије у физици Роберт Бојл је такође проширио у дискурсе полигенезе, спекулишући да су можда ове разлике настале због „семених утисака”. Међутим, Бојлови списи су помињали да се у његово време, за „европске очи”, лепота није мерила толико бојом, колико „стасом, пријатном симетријом делова тела и добрим цртама лица”.Robert Boyle (1664), „Experiments and Considerations Touching Colours”, Henry Herringman, London, Разни чланови научне заједнице одбацили су његове ставове и описали их као „узнемирујуће” или „забавне”.
Ричард Бредли Ричард Бредли (1688–1732) био је енглески природњак. У својој књизи под насловом Филозофски приказ дела природе (1721), Бредли је тврдио да постоји „пет врста људи” на основу боје коже и других физичких карактеристика: бели Европљани са брадама; бели људи у Америци без брада (мислећи на Индијанце); људи са бакарном бојом коже, малим очима и равном црном косом; црнци са равном црном косом; и црнци са коврџавом косом. Спекулисало се да је Бредлијев приказ инспирисао Линеову каснију категоризацију.
Лорд Кејмс thumb|Хенри Хоум, Лорд Кејмс Шкотски адвокат Хенри Хоум, Лорд Кејмс (1696–1782) био је полигениста; веровао је да је Бог створио различите расе на Земљи у одвојеним регионима. У својој књизи из 1734. године Скице о историји човека, Хоум је тврдио да животна средина, клима или стање друштва не могу објаснити расне разлике, тако да расе морају потицати од различитих, одвојених лоза.
Карл Лине thumb|upright|Homo monstrosus, или патагонски дивови, из дела Путовање на Јужни пол и у Океанију, Жила Димона д'Ирвила.