Ватасенијина сијајућа лигња (Watasenia scintillans), такође позната као светлуцава енопе лигња или хотару-ика у Јапану, врста је лигње из породице еноплеутидa (Enoploteuthidae). Ове ситне лигње се могу наћи на обалама Јапана у пролеће током сезоне мрешћења, али већи део живота проводе у дубљим водама, између 200 и 400 метара. Оне су биолуминисцентни организми и емитују плаво светло из фотофора, за које су неки научници претпоставили да могу служити за комуникацију, камуфлажу или привлачење плена, али још увек није јасно на који тачно начин ова врста користи своју биолуминисценцију. Ватасенијина сијајућа лигња је предатор и активно лови свој плен, који укључује копеподе, ситне рибе и друге лигње. Животни век ових лигњи је око једне године. Анатомија и морфологија Ватасенијина сијајућа лигња припада класи главоножаца (Cephalopoda) и супеореду десеторких лигњи (Decapodiformes), који су уобичајено познати као лигње. Њихово тело се састоји од јасно издвојене главе и плашта и има билатерално симетричан распоред. То су мекотелни организми са скелетном структуром изграђеном од хитина. Имају релативно крупне очи, осам кракова и два пипка. Додатно су сврстане у ред оегопсидних лигњи (Oegopsida) јер поседују карактеристичне особине: немају џепове за пипке у пределу главе и немају присисне чашице на усним потпорама. У просеку, одрасла ватасенијина сијајућа лигња је дуга око 7,5 cm. Ове лигње поседују три типа фотофора. На вентралној (доњој) страни тела налази се више (800–1000) ситних фотофора, затим пет већих око доњих ивица сваког ока, и три веома велика фотофора на врху сваког крака из четвртог пара. Фотофори који прекривају тело производе две различите таласне дужине светлости (плаву и зелену биолуминисценцију), док они око очију и на краковима производе само плаво светло. Реагенс луциферин и неопходни ензим луцифераза налазе се у кристалној структури унутар штапићастих тела у фотофорима. Сматра се да ова усмерена конусна биолуминисценција помаже лигњи да боље уочи плен и предаторе одоздо и привуче ситне рибе којима се храни.

Парење Врсте главоножаца су историјски полигамне, при чему се женка пари са више мужјака, што је повезано са њиховим уобичајеним репродуктивним особинама и животним циклусом. Међутим, ватасенијина сијајућа лигња показује ретке доказе моногамије међу главоножцима током свог репродуктивног циклуса, када сваког пролећа мигрира у приобалне воде залива Тојама током сезоне парења. На пример, женке чувају сперму дуго времена у билатералним кесама испод „овејте“ (вратне крагне) и способне су да полажу јаја и након сезоне парења, када мужјаци више нису присутни. Мужјаци показују специфичне обрасце производње и ослобађања сперме како би повећали свој репродуктивни успех. Једно од понуђених објашњења за ово необично понашање је то што мужјаци достижу сексуалну зрелост пре сезоне парења, док женке пуно зрелост достижу тек касније током сезоне.

Истраживања Истраживање је спроведено 2020. године око Оки острва у Јапанском мору, важном мрестилишту ватасенијине сијајуће лигње, током процењеног периода парења (од средине фебруара до средине марта), са циљем да се тестира хипотеза о моногамији ове врсте. Истраживачи су открили да је 95% тестираних женки складиштило сперму само једног мужјака. Додатни подаци потврдили су да је сперма једног мужјака оплодила сва јаја женке. Да би тестирали моногамију код мужјака, истраживачи су мерили зрелост и плодност појединаца. Подаци показују да просечан ниво сперме код мужјака омогућава највише 2–3 парења. Монандрија (женска моногамија) је прво установљена код женки, а затим су мужјаци следили овај образац, што је довело до узајамне моногамије код ватасенијиних сијајућих лигњи.

Комерцијална употреба Рибари одавно знају да се ватасенијине сијајуће лигње окупљају у заливу Тојама уз јапанску обалу ради мрешћења. Често се хватају ноћу, када излазе на површину, или у мреже које током дана вуку на мезопелагијским дубинама. Комерцијална потражња за ватасенијине сијајуће лигње у великој мери је подстакнута њиховим упадљивим плавим светлуцањем фотофора, због чега се сматрају врло вредним специјалитетом у ресторанима. Ова врста лигњи комерцијално се лови у Јапану, где је годишњи улов између 4.804 и 6.822 тоне у периоду од 1990. до 1999. године. Складиштење ватасенијиних сијајућих лигњи било је отежано због њихове прилагођености дубокоморском окружењу које је изразито хладно и мрачно. Истраживачи су открили да се дуготрајна седaција (3 или више дана) ових лигњи може постићи употребом магнезијум-сулфата, без значајне штете по организме. Лигње су се брзо враћале у своје нормално стање само неколико минута након што би биле пребачене у свежу морску воду на крајњој дестинацији.

Употрба у исхрани Историјски, ватасенијина сијајућа лигња никада није једена сировa у Јапану, због ризика од паразита нематоде (Crassicauda giliakiana). Међутим, уз примену савремене хладњачке технологије, сировa ватасенијина сијајућа лигња сада може бити послужена након што прође стандарде безбедности хране. Министарство здравља, рада и социјалне заштите Јапана је утврдило те стандарде.

Референце

Категорија:Лигње Категорија:Биолуминисценција Категорија:Јестиве лигње Категорија:Фауна Јапана